Рат за српску културу

Подкаст Код Бране 018 - Catena Mundi

Владимир Димитријевић - Рат за српску културу - Код Бране 018 - Catena Mundi

14.11.2021.

Гостовање др Владимира Димитријевића на Јутјуб каналу издавачке куће Catena Mundi. Транскрипција разговора.

Бранимир Нешић:

„Помаже Бог! Добро дошли у још једну емисију подкаста код Бране. После месец дана паузе, настављамо разговоре са мојим драгим пријатељима, са ауторима Издавачке куће „Катена мунди“. Мој данашњи гост је рођен у Чачку, 1969. године. У Чачку је завршио основну и средњу школу. Основне студије Филолошког факултета Универзитета у Београду, на Одсеку српска књижевност, завршава 1994. године. Дипломира код познатог професора Новице Петковића. Магистрирао је на делима Момчила Настасијевића, а докторирао је проучавајући познатог српског филозофа културе, Владимира Вујића. Веровали или не, за 25 година свог интелектуалног рада, објавио је преко 70 књига, а више од 130 књига је приредио, ваш и мој данашњи гост, Владимир Димитријевић. Владо, добро ми дошао!“

Владимир Димитријевић:

„Боље те нашао!“

Бранимир Нешић:

„Ти боље знаш - ти и ја се знамо и сарађујемо преко 20 година, још од Савиндана '99. Године, када сам на Филолошком факултету у Београду, заједно са Оливером Дуњић и Бошком Обрадовићем, покренуо часопис „Двери српске“. После пар бројева, ти постајеш наш најактивнији сарадник, и својим текстовима, и предлозима које теме треба да обрадимо. Ево још мало, па ће се навршити и 10 година постојања издавачке куће „Катена мунди“. Ти си један од најзаступљенијих аутора - седам објављених твојих књига до сада, уредник си и посебне библиотеке „Катена у џепу“. Како ти изгледа наша Издавачка кућа данас, а како је изгледала оних првих година свог постојања?“

Владимир Димитријевић:

„Ја сам теби рекао, овај, када смо једном разговарали, пре неколико година, када си био у некој врсти стваралачке депресије: „Слушај, немој да кукаш, сети се кад си хефтао сто примерака Двери, '99 године. Сад имаш Издавачку кућу која ће полако напредовати.“ То се сада показује - да је у овом тренутку „Катена мунди“ једна од најозбиљнијих националних издавачких кућа, у којој, скоро сваки озбиљан национални интелектуалац може и жели да објави. Не само да може, наравно, то се подразумева, али да жели, то је доказ да је то озбиљна и темељна Установа, која је кренула да осветљава све оне проблеме са којима смо се суочавали још од почетка деведесетих година 20. века, и који тек сада добијају своју пуноћу и зрелост. Мени је нарочито драго да „ Катена мунди“, поред традиционално познатих имена, људи већ етаблираних у српској култури, објављује књиге младих људи који се тек крећу путем на коме ће, уверен сам, показати праве резултате - попут Милутина Живковића, или Растка Ломпара, младих историчара, чије студије представљају путоказ како треба да се гради нова историографија. Сине ира ет студио - са објективним захватом, са новим суочавањем са архивском грађом. Довољно је рећи да је Милутин Живковић свој докторат, од кога су настале неколике књиге, радио тако што је отишао у архиве у Италији и у Албанији, које до сада ниједан од наших истраживача није посетио, и тамо тражио материјале, а Растко Ломпар, бавећи се врло сложеном и тешком темом као што је личност и дело Димитрија Љотића, није посегао старим флоскулама из комунистичке епохе, него је, поред домаћег архивског наслеђа, отишао у Немачку и тамо, у немачким архивама, истраживао. Управо је то метод. Нама нису потребни навијачки типови у историографији. Нама је потребно објективно сагледавање свега што се десило, и управо у том објективном сагледавању, када видимо и све своје мане, али и све врлине, и када видимо где смо грешили, шта смо радили, али истовремено, очито можемо да видимо, чак и у тим новим истраживањима, да је српски народ пре свега страдалнички и заветни народ, народ без геноцидне намере - што не значи да није било злочина и свињарија и у нашој историји – ми, опет, долазимо до себе и онога од чега смо почели. Јер, ми смо то знали о себи, али сада, када се форсира једна нова, млада историографија, а „Катена мунди“ управо, између осталог и то чини, ми добијамо праву слику о себи. И зато је “Катена мунди“, после 10 година, израсла у ово у што је израсла, а ја чврсто верујем да ће тако остати и даље, јер заиста, то су већ елитне књиге и елитне библиотеке у које људи могу да имају потпуно поуздање. Значи, кад узмете књигу „Катене мунди“, ту шарлатанства нема. Нама је шарлатанство непотребно, нама је потребна прича да је Александар Македонски из села код Крушевца, нама је потребна озбиљна, темељна историографија, која се неће одрећи родољубља, али то неће бити кафанско родољубље, то неће бити приче о равној земљи, него ће то бити просвећено и темељно родољубље које подразумева, као што је говорио Александар Солжењицин „да су и покајање и самоограничење категорије националног живота.“

Бранимир Нешић:

„Волео бих да наш разговор започнемо са човеком који је одиграо велику улогу и у твом и у мом животу. То је човек по чијем је делу наша Издавачка кућа и добила име - Предраг Драгић Кијук - човек који је '91, '92. године, приредио и објавио прва два тома Енциклопедије српског народа, то јест, српске хронике на светским веригама, „катена мунди.“ Ко је био Предраг Драгић Кијук?“

Владимир Димитријевић:

„Ја сам први пут срео његов лик у једном броју „Дуге“, када је изашло прво издање „Катене мунди“, '90-их. Са рукама скрштеним на грудима, у прслуку, косе зачешљане уназад, дуже косе, и са оним чупавим, крупним обрвама, деловао је као неки човек са другог света, који је својом личношћу просто изазивао питање: „ко је овај?“ Поготову после онога што сам прочитао да каже. Почетком, значи овога века, 2001. године, он је преузео уређивање „Књижевних новина“, и ја кад сам видео на трафици, пошто сам ја стално, још од средње школе пратио „Књижевне новине“ и „Књижевну реч“ итд, тако да када се то појавило, купио сам број. Када сам видео садржај, тада сам видео да се ту нешто радикално променило, да то нису обичне „Књижевне новине“, него да иза тога стоји неки озбиљан човек. Видео сам његово име, и онда ми је Бог дао да га упознам. Тада смо, онда, радили један број „Књижевних новина“, специјални, посвећен, између осталог, Светом Владики Николају, где смо из његове оставштине објавили изузетан материјал. Мислим да је то касније покренуло и неке процесе - владика Атанасије се заинтересовао, мада је, наравно, он о томе много раније говорио, о канонизацији Владике Николаја. Онда је владика Атанасије направио скуп у Жичи, посвећен Владики Николају. Одатле је кренула иницијатива за коначну канонизацију Владике Николаја.“

Бранимир Нешић:

„2002, мислим?“

Владимир Димитријевић:

„2002, трећа, то је тај период... Треће је извршена канонизација. У том периоду је извршена канонизација. У том раду са Кијуком, ја нисам срео обичног човека. Тај човек није био обичан. То је био човек који је преко себе проводио огроман број тих духовних проводника. Има један стих Осипа Мандељштама: „Петрограде, ја још да умирем још не бих, мојих телефона бројке су у теби.“ Тај Кијук је био велики Петроград свих наших телефона, човек који је умео да повеже све што је вредно у српском народу и да и га употреби у српском националном интересу. И то ми је једном и рекао, каже: „Запамтите, Владимире, свакога треба искористити, инструментализовати у српском националном интересу, не у личном интересу, него у српском националном интересу.“ Све што је рекао, то су поуке које су ми остале за цео живот. Рецимо, када је уређивао „Књижевне новине“, секретар је био наш познати књижевник Лабуд Драгић. Једном приликом, кад је дошао Пеђа у редакцију, Лабуд Драгић му је рекао да су ту била нека двојица из Америчке амбасаде, којима је он дао по примерак новог броја „Књижевних новина“, који су, као, нешто тражили, и ту га је Кијук изгрдио и рекао овако: “То нисте смели да урадите. „Књижевне новине“ коштају 100 РСД, и ако желе да шпијунирају, морали су да плате 200 РСД, два броја.“ Други пут, кад је био један скуп организован поводом Хашког трибунала, и на том скупу је био један, мени сумњив човек, иначе присутан, да кажем у тим завереничким причама итд, који је исто учествовао на том скупу, и ја питам Кијука: „Зашто сте овога звали, мислим да вероватно ради за Службу?“ Он каже: „Владимире, човек је професионалац. Нећу да ми дунстери обавештавају шта је било на нашем скупу. За овога знамо да ће он коректно да пренесе.“ То је невероватан човек био. Наравно, ту су и две кључне ствари које је рекао: „Највише што српски интелектуалац може да постигне је да га не воле, али да га уважавају, под један, и цена слободе мора да се плати, под два. Он је цену своје слоободе, он се никада никоме, низашта није продао, он је цену своје слободе платио непрестаним радом на лектури и коректури... Он, који је био човек институција, морао је да утроши много животнога времена, и свога и породичног, да би сачувао своју слободу, да би могао да се издржава, да би могао да буде слободна, независна личност, он је радио послове које није морао да ради у нормалном поретку српске културе. Предраг Драгић Кијук, аутор таквих сјајних књига и антологија, попут оне „Антологија српске средњовековне ренесансне поезије“, на основу које је Џон Тавенер, чувени британски композитор, који је прешао у православље, радио неки од својих најбољих композиција, човек који је објавио и у „Катена мунди“ низ врхунских есејистичких књига, дакле да је била нормална културна ситуација, он никада не би морао да ради лектуре и коректуре да би се издржававао. Али, он никоме није хтео да попусти. Ви знате да је он био у Студентском културном центру управник Библиотеке иностране литературе, али да је за време Слободана Милошевића, и по налогу Мирјане Марковић, склоњен са тог места, неправедно наравно, и судски је то и показано, али није савио кичму. Значи, он је био учитељ незгрбљености, непропузалости чврсте и усправне кичме. Јер, бити нормалан, значи стајати под углом од 90 степени у односу на тле. Он је имао кичму као копље које пробија аждају, ону који напада Светог Георгија, а која почива у сваком од нас, у том репном делу наше личности, у том подземљу, и која стално покушава да изађе из тог подземља. Кијук то никада није дозволио. А можда је најбољу његову карактеристику дао Александар Павић кад је рекао да је да се Кијук понашао, када с неким разговара и преговара о српском националном питању, као изасланик византијског цара иза кога стоји цела империја. Једино што је иза њега стајало је, наравно, била његова честитост, поштење и храброст да буде честит и доследан у држању својих ставова. Он је велика фигура наше културе, симбол, и ја се у Бога надам да ће ми дати времена да направим једну његову озбиљно биографију, после ове књиге коју сам урадио као Зборник текстова о њему. Надам се да ћу успети у томе, јер он то заслужује. Значи, кажем, то је човек институција, а истовремено, то је био велики хришћанин. Није било ситуације да се не нађемо, ја сам долазио из Чачка, да ми не одведе негде на ручак, да просто не брине о мени као о човеку. А он је био такав према свима, и то његово људско, хришћанско понашање, та његова врлина, то је оно што се ретко среће, али кажем, није нимало случајно, јер он је из једне честите куће. Његов отац, Ранко, је био честит човек, дружио се са Вељом Хаџи- Арсићем, најбољим другом Оца Јустина, и још као десетогодишњи дечак, Кијук је знао Оца Јустина, који се представљао као чика Благоје. А знао је и цену коју је плаћао Отац Јустин, јер једном приликом када је дошао код њих, показао им је двојицу шпијуна УДБ-е који су стајали ту, испод прозора, и рекао: “Ово су моји анђели чувари.“ Тако је Кијук од детињства био опремљен да буде српски хришћански интелектуалац.“

Бранимир Нешић:

„Као што рекох, 1992. године, Предраг Драгић Кијук, објављује „Енциклопедију српског народа „Катена мунди“. Када ти долазиш у контакт са том књигом, и шта мислиш о том заиста импозантном делу које је пре више од 30 година приредио Кијук?“

Владимир Димитријевић:

„Ја морам да признам да сам за ту књигу само знао да постоји, али тек кад сам срео Кљука, узео сам је у руке из Градске библиотеке у Чачку, и када сам видео начин на који је он то организовао, схватио сам да је управо то онај модел по којем морају да се раде озбиљне књиге за српски народ. Јер, ми патимо од полуисторије, од историјске несвести, од разних митологема које круже, па је зато је могуће манипулисати српским народом. Рецимо, прича о томе да је Српска црква крива што су Срби католици и Срби исламске вере напустили српски корпус, то није тачно. Њима нико није бранио да буду Срби, муслимани, римокатолици, и они су били, али Хифердин, онај чувени руски путописац који пролази Босном средином 19. века, каже: „Сваки Србин који је веру православну сачувао, зна ко су му преци, зна ко су српски јунаци, српски краљеви, ко је Марко Краљевић и зна где живе Срби, и зна да је његов језик српски. Али, они Срби који су примили ислам или римокатолицизам, не желе да се зову Срби, а свој језик зову нашки.“ Дакле, ствар је у томе што они нису желели да се зову Срби. Они који су желели, попут католика у Дубровнику који су се националнлно осећали као Срби, о чему сте, ето сад „Катена мунди“ објавила је врхунску књигу Ирене Арсић, значи њима то није било онемогућено. На крају крајева, Пећку патријаршију, између осталих не само он, али он је један од значајних личности у томе, је обновио Мехмед паша Соколовић, а Соколовићи, као династија, су наследјивали, један за другим. места великих везира и наслеђивали место пећких патријараха, све до краја 16. века. Значи, чињеница да је та сарадња постојала, да је она могла да функционише, да су те ствари једноставно биле познате. Е сада, зашто сам то навео? Упрааво зато што је „Катена мунди“ показала како се озбиљно мора приступити српској историји. Кијук је, то ми је његова драга супруга Драгослава причала, у тим годинама, када се све око нас рушило, цео стан био претворио у једну велику лабораторију склапања „Катене мунди“. Јер је знао је да у том рату, како каже Миодраг Павловић, „који сећање брише“, морамо научити пјесан, или у тој песми наше културе, а култура је увек памћење - спасење. И радио је, заиста, свим силама и пуном паром, и уобличио модел где имамо све - од неке протоисторијске приче, преко средњег века, наше тешке борбе за очување идентитета у доба ропства под Хабзбурзима, под Турском империјом, под Млечићима, па све до Другог светског рата и послератнога, комунистичког нестанка српског идентитета. Али, његов је циљ био да његови текстови буду озбиљни, да буду темељни да човек, када то узме и прочита, он даље може да настави читање, али са чврстом основом. Ми сви живимо у доба псеудоисторијских митова, и моје дубоко уверење да је неко свесно убацио ту причу о Србима народу најстаријем, ради паганизације српске хришћанске, заветне свести. То не значи да Срби нису древан народ. Ако узмемо, рецимо, чувену „Антологију лирске поезије“ Миодрага Павловића, он, човек, ту показује и доказује да српске и литванске лирске песме о женидби и удаји небеских тела, спадају у корпус најстаријих песама на европском тлу. Не постоји старија митска свест, него у нашим и литванским песмама о томе, а то је управо праиндоевропска основа. А да не говорим о другим стварима... Ту има много тога да се истражи, много тога, али ако неко гради причу о томе да су сви потекли од Срба, да су Срби без Христа и хришћанства велики народ, он нас враћа у таму паганизма. Јер, ако је та прича тачна, постоје само две могућности. Ако су Срби најстарији, и ако се сви одвајају од њих, нико не жели да буде Србин, Срби су идиоти с којима нико не жели да живи, то је у првој верзији, овој да смо велики по свом биолошком пореклу. И она мало истинита прича: „Крст носити нама је суђено страшне борбе с својим и с туђином...“ Или, како каже Рајко Петров Ного у својој песми, једној својој песми, каже овако: „За своју господу, молих се Господу, па сад гледам стишан са крста у нишан. Мој је камен мален, моја рака плића, ја нисам од ића, од Коленовића. Јуче је за јуче, а данас за данас, спасиоци јуче, шта је боље за нас? Који брзо уче, први се потурче...“ Дакле, српски народ је народ завета и крста. Ко није хтео да носи крст, он је отпадао од српског народног стабла. И да не помињем друге случајеве. Довољно је погледати љуте Монтенегрине, које Матија Бећковић зове народом гордих конобара: „Да нас нема, нико не би знао да постоје горди конобари“, и управо ту видимо шта је суштина ове приче, зашто људи отпадају од српскога стабла. Да би се било Србин, треба бити у Голготском завету, а то није једноставно. Кијук нам је тај пут показао, а Издавачка кућа „Катена мунди“, кроз своје књиге, то врло јасно и прецизно објашњава, тако да мислим да је то врло важно, да је управо тај модел његовог енциклопедијског рада, показао којим путем се може ићи у истраживању наше прошлости. Да, треба да истражујемо и древну прошлост, али увек треба да знамо да је наш идентитет светосавски и светолазаревски.?

Бранимир Нешић:

„Као неко ко се деценијама бави заветном историјом српског народа, да ли можеш да нам објасниш у каквој позицији стоји одредница заветни народ, са слободом избора, то јест да ли је слобода избора, на било који начин угрожена, када се за српски народ каже да он припада заветним народима?“

Владимир Димитријевић:

„Сваки човек има своју слободу. Заветност није одузимање слободе, него је оно што је рекао Христос: „Ко хоће да иде за мном, нека узме свој крст и иде за мном.“ Ту нема ничег инквизиторског. Када су Латини преводили „Свето писмо“, једно место, из једне Христове параболе је преведено на погрешан начин. То је она чувена прича о томе да је господар, домаћин, позвао људе на своју гозбу и рекао: „Јунци моји, храњеници су поклани...“, и послао слуге на раскршћа да зову што више да му се напуни кућа. Али, многи су се изговорили. Неки су рекли: „Ја сам се тек оженио, не могу да дођем...“ „Ја сам купио пар волова морам да их погледам...“, „Имам нову њиву...“ И нису. И онда су слуге дошле и кажу: „Многи су позвани, али неће да се одазову.“ Онда каже: „Идите на раскрснице и скупите сву сиротињу, и све које нађете и реците, узнастојите да дођу, да ми се напуни кућа.“ Е, то су Латини превели са „Цомпеле интраре- Принудите их да дођу.“ И то је била основа инквизиције, и ми то никада нисмо имали. Бити Србин, значи бити слободан, и чак иако Србин није у хришћанском завету, тај патос слободе, који може да се извитопери у свашта, тај патос слободе остаје као једна врло битна особина те архетипске приче српског народа. Још у једном свом приказу, сјајном приказу Андрићеве прве збирке приповедака, која је изашла '31, '32. године, не сећам се тачно, Владимир Вујић каже да су то савршене приповетке, да је њихов стил савршен, да просто нема шта да се додаје или одузме... Али, каже: „Оне делују помало хладно као зидови високих катедрала, кроз чије се уске прозоре тек пробије неки сунчев зрак“, и каже „Андрићу недостаје мало православне развашарености.“ То је, отприлике, то. Дакле, завет нас не ускраћује. Завет је: „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст и иде за мном.“ Зато је Његош рекао: „Источи се плахи и лакоми.“ Значи, ко је био плашљив, ко је био лаком, он је кренуо тим лакшим путем, што не значи да и он не може да има српско национално осећање. Једноставно, то је оно што Мило Ломпар увек каже - да смо ми народ контактних култура, да су овде били различити утицаји итд. Само је суштина да се оно унутрашње језгро српског народа управо формирало око завета, одговора на Христов позив, при чему, као што сам рекао, Владика Николај каже: „Срби су добровољци вере Христове.“ Они су се слободно крштавали. Крштавање Срба трајало је више векова. Док у другим земљама, владар прими хришћанство и онда се сви крштавају. А овде није. Овде су људи, мало помало, са својом слободом прихватали хришћанство, и остао је траг о томе у крсној слави. Јер крсна слава има толико много, осим заједничког језгра, свеће, колача и жита, има толико много обичајности, толико много здравичарства, толико много начина на који се обликује крсни колач, да се види да је та вера примана слободно, и да су Срби слободним даровима узвратили Богу на Његов позив.?

Бранимир Нешић:

„Када сам те најављивао, рекао сам да си написао преко 70 књига, преко 130 књига приредио. Ако узмемо да је тај твој неки интелектуални стаж 25 година, испада да си, малтене, 6 до 7 књига годишње издавао. Како?“

Владимир Димитријевић:

„Ја сам кјнишки мољац, не знам ништа друго да радим од детињства. Данас сам срео, кад сам долазио у Београд, једну своју познаницу из Чачка, која је нешто старија од мене. Она је била четврти разред, рецимо, када сам ја био први, и она ми је испричала ствар из своје перспективе које ја, просто, осим да кажем, не могу да се сећам као неко други што може да се сећа. Каже овако: „Ја се сећам, као мали, ти си ишао стално са неком смешном ђачком торбом на рамену коју нико други није носио, и ја сам се бринула шта ће бити с тобом“, пошто сам ја стално нешто читао и тако даље. Буквално, од детињства сам држао књигу у руци, и књиге су ми значиле толико, да ја и данас, понекад, понекад ме обухвати то осећање које сам имао у младости и у пубертету кад сам, рецимо, читао први пут неке књиге. То ми се десило прошле године када је изашао специјални број Граца, посвећен Ернесту Сабату. И онда сам се сетио кад сам читао „Тунел“ и друге Сабатове књиге, тог истог узбуђења које сам осетио. Просто сам желео да проведем време са тим Часописом док га целог не прочитам, али нажалост, више времена немам. Мој идеал је оно што је описао Мића Данојлић у оној својој, мени најдражој песми, једној од најдражих, која се зове „Жагубица“. „Где си, о где си, бела дангубице, па да отпутујем до Жагубице. Нико не зна шта човека у Жагубици може да чека. У јесен тамо, и кад је зима, тишине неке много има. Ђак са књигама, коњ пред бичем, лампа што светли, нико не виче. Два полицајца, као два брата, шетају, мрак се лагано хвата. Аутобус у 7:00 оде да се никад не врати. Једном ћу ја, заиста, збиља, доћи до тог коначног циља, и проводити лета вечита са књигама које нико не чита.“ И то је моја песма, и то је мој Идеал, и пре неку годину, са женом, био сам тамо, у тим крајевима. Били смо у једном месту код Петровца на Млави и ја сам рекао: „'Ајмо у Жагубицу!“ Хтео сам да одем у Жагубицу, нисам никад био у Жагубици, немам никога у Жагубици, и тамо, поред извора Млаве, смо били, шетали и видели ово и оно, цркву и тако даље, и наишла су два милиционера. Ја сам рекао: „Молим те, сликај ми са њима на тргу у Жагубици.“ Изрецитовао сам им песму и рекао: „Молим Вас да се сликамо...“ „Па, немојте само да стављате на Фејсбук.“ Рекао сам: „Нећу, ништа не брините.“ И сликао сам се са њима двојицом, и хтео сам да пошаљем слику Мићи Данојлићу, али, ето, још до данас нисам стигао, али, ево, сад причам о томе. Дакле, као књишки мољац и љубитељ књиге, ја сам схватио да је неки мој дар да велику количину ствари које сам прочитао, информација које сам примио, јер данас, како каже Бодријар, „има све више информација, а све мање смисла“, пренесем ближњима, и радио сам то. А друга ствар, врло сам рано наишао на реченицу чувеног Серафима Роуза, пошто сам много волео Серафима Роуза, чувеног православнога обраћеника из протестантизма, америчког чувеног калуђера, духовног сина Светог Јована Шангајског, у којој је он рекао: „Много је касније него што мислиш, пожури на дело Божије.“ И те две ствари које су се у мени спајале – читалачка потреба и жеља да то пренесем другима, и осећање да у овом данашњем времену када, како како каже Елиот, „мудрост је изгубљена у знању, а знање у информацијама“, треба пренети људима чињенице, али обасјане православном светлошћу. То ме навело да радим. Ето, и до данас имам некако ту жељу и вољу да радим, и да то што радим се управо поклапа са нечим што је рекао један Рус: „Свако пише ону књигу коју би волео да прочита, а нема је у књижари.“ Тако и ја. Оно што мене занима, ја шаљем својим ближњима као неку поруку и тако то функционише.“

Бранимир Нешић:

„Владо, студирао си почетком деведесетих година у заиста тешким околностима. То време обележено је ратовима, санкцијама, инфлацијама, турбо-фолк културом. Како градиш у себи свој интелектуални поглед на свет? Православна филозофија живота, и православни поглед на свет је била твоја препознатљива интелектуална позиција - како тада, тако и до дана данашњег.“

Владимир Димитријевић:

„Па, то је тачно. Ја сам 1989, по повратку из војске, пришао прославној вери. Ја сам био крштен као дете, али ништа нисам знао. Па, то је било време комунизма ја никакву књигу религиозно хришћанског садржаја, у библиотеци нисам могао да нађем. Значи, имао си Пола Холбаха „Разголићено хришћанство“, и сличну комунистичку пропаганду. Ништа није могло, буквално, да се нађе у библиотеци, тако да сам ја у средњој школи, трагајући за духовношћу, прошао кроз једну фазу интензивног читања окултистичке литературе. Господ је благословио да не упаднем у неку секту, и тако даље, већ сам се нагутао, начитао свега тога, јер тада је то било време изузетнога ширења те окултне литературе. И, у војсци сам, био сам у Карловцу у, Хрватској данас, али сам често ишао у Загреб због неких потреба војних, условно, и онда сам у књижарама загребачким купио прве хришћанске, праве хришћанске књиге. И данас кад ме неко пита шта је утицало на мене у том тренутку, то су три књиге. Једна је „Казивања једног Боготражитеља свом духовном оцу“, прича о Русу који је напустио све и као молитвеник кренуо по руској земљи. Друга је књига „Самоспознаја“, Николаја Берђајева - његова филозофска аутобиографија. Има сјајних детаља. Рецимо, када га Держински зове на саслушање, чувени оснивач ЧЕКЕ, једна од најмрачнијих фигура Лењинових, али воде разговор, овако као ти и ја. И на крају Держински наређује да га колима отпрате кући. После ће Берђајев са Љиљом и другима бити протеран '22. године из Русије. И трећа је књига „Смисао љубави“, Владимира Соловјова, која има хришћанске елементе, више је платонистичка, али ми је дала један нов поглед на феномен љубави, и тако даље... Значи, после те три књиге, ја кад сам дошао кући у Чачак, и кренуо овде, у Београд, на Факултет, постао сам православни верник. Али, наравно, кључна ствар и кључна улога ту припада мисионарској школи при храму Светог Александра Невског у Београду и дивноме проти Љубодрагу Петровићу, који је почео веронауку 1985. са четворо деце. Кијујкови син и кћерка су ишли ту, на веронауку код њега, да би, кад сам ја одлазио из Београда '94, та годишња екскурзија, коју је прота Љуба организовао у наше манастире, ишла са 10 аутобуса, са отприке 500 људи... Оно што је почело са четворо, на крају се у то претворило. Тај човек, величанствени православни свештеник, хришћанин „пар екселанс“, о коме, између осталог, имам и текст у овој књизи, „Прећутана културна историја Срба“, умео је све нас младе да ангажује на један невероватан начин. Дао нам је могућност да говоримо, да мисионаримо, пуштао нас је да остварујемо своје стваралачке потенцијале. И верујте, ево од свих ових људи који су данас на сцени - од Матије Арсенијевића, Богдана Лубардића, Ксеније Кончаревић и низа других - који се данас баве тим стварима, говоре, пишу, скоро сви смо ми прошли кроз мисионарску школу при храму Светог Александра Невског. Да не говоримо о оцу Љуби, величини његове душе. Значи, он је био од 7:00 изјутра до 7:00 увече на свом месту, увек расположен, увек весео, чак и у безазленим, безизлазнм ситуацијама – и безазленим и безизлазним. Рецимо, покојни Небојша Крстић ми једном рекао, пошто је прота Љуба у појединим ситуацијама изговарао стихове: „Искушења велика су била, света цркво ти си победила. „ А Небојша каже:, „Ово је“, каже, „кад нема никаквог излаза.“ И увек се нађе неки излаз. Тај човек је, само ћу рећи једну ствар, и нећу, наставићемо са питањима, али врло важну ствар. Имао сам у комшилуку један брачни пар, бездетан, врло фини људи. Муж је био официр, пуковник, који се можда причешћивао у детињству. Али, наравно, оним путем којим је ишао, и био је у пензији и разболео се од рака. Његова супруга је редовно ишла у цркву, он се чак с њом и црквено венчао, и није јој забрањивао то, али једноставно, није имао тај осећај. И разболи се од рака, и легне овде на ВМА, и лекари су га већ били отписали. И супруга га пита: „Да ли би ти хтео да се исповедиш, причестиш?“ Он каже: „Хоћу.“ Пристао је. Онда је она мене питала да ли бих могао да нађем неког свештеника да га исповеди и причести. И отац Љуба је дошао, који је у то време бринуо о онколошким болесницима у Београду. То му је било једно послушање у пензији, кад је био у верском добротворном старатељству, и тако га је исповедио и причестио - овај човек се подигао и живео је још неколико година. Значи, са самртне постеље. Али, шта је битно? Од тог тренутка и он креће у цркву. И шта је још битније? Он је изговорио својој жени једну реченицу коју треба запамтити: „Да сам ја био свештеник, био бих као отац Љуба.“ Е, тај човек је управо учврстио у мени хришћанску веру. Ја морам, мене људи питају око тог мог студирања, ја морам да кажем да сам највећи број испита положио буквално са благословом. Ја јесам учио, али било је испита које скоро да уопште нисам учио - као што је Одбрана и заштита, или не знам, неки други предмети и тако даље. Али сам увек, пре испита, одлазио код оца Љубе за благослов. И отац Љуба ми да благослов и каже: „Ако ништа друго, бар једна десетка.“ Ја сам прве две године дао у јуну све испите, и после сам врло брзо завршио са високим просеком.“

Бранимир Нешић:

„9,37.“

Владимир Димитријевић:

„Па, добро, али ја не осећам то као неку своју, свој исход, него знам да сам с његовим благословом завршио Факултет. Прва година, треба да се спрема јунски испитни рок, њему Синод дао задатак да уради велики Извештај о тоталитарним и деструктивним верским сектама, пошто знају да се бави мисионарством. И он зове мене, и још једну екипу млађих да му помогнемо. Ја кажем: „Јој, оче Љубо, морам да учим шта да радим..“ Он каже: „Ништа, само ти мени помози и ништа не брини.“ Тада сам дао у јуну све, као на крилима сам био. А све време сам му помагао. То хоћу да кажем - ја сам на примеру оца Љубе, и касније владике Данила, кога сам такође упознао, будимског, чудесног човека и великог пријатеља...“

Бранимир Нешић:

„Он је анђео, а не човек...“

Владимир Димитријевић:

„Јесте, видео шта значи хришћанство, шта су људи Христови.“

Бранимир Нешић:

„Посебну улогу у твом животу одиграо је, поред поменутог прота Љубе Петровића и епископ будимски, Данило Крстић. Он је био и помоћник овде, ја мислим 14 година, патријарху Павлу и тако даље...“

Владимир Димитријевић:

„И Герману, јесте, јесте... Прво Герману, па патријарху Павлу.“

Бранимир Нешић:

„Чудесни владика Данило. Да ли можеш нешто више да ми кажеш и о њему и о вашем познанству, и како је он утицао на тај твој духовни развој, 'ајде тако да то назовем?“

Владимир Димитријевић:

„Ја сам бескрајно благодаран садашњем митрополиту Јоаникију Мићовићу, који је онда био Јован Мићевић. Напустио је филозофију, уписао Теолошки факултет, а ја сам се дружио са овима са Теолошког факултета, онде у старој згради, за коју чујем да ће скоро да је руше, што ми је жао. Ту су се сви окупљали. Ја сам, кад сам пришао вери, доста се интересовао - нисам баш разликовао православље од католицизма много. Упознао сам Миру Главуртића, чувенога, који још био у Београду, после је прешао у Загреб, медијалисту и римокатолика. И сад, читао сам и његове књиге, и мало сам био побркао појмове. То је трајало кратко, нисам дуго био... Али, једном, ја сретнем садашњег митрополита, а ондашњег Јована Мићевића, и ја почнем нешто да му причам. Он каже: „Слушај, има да те одведем код једног човека, он ће све да ти објасни.“ И одведе ме код владике Данила.“

Бранимир Нешић:

„Он је још тада био у Београду...“

Владимир Димитријевић:

„У Београду, још није прешао у Будим, то јест у Будимпешту, то јест у Сент Андреју, не у Будимпешту. он је будимски, али је био у Сент Андреји епископ. Уведе он мене тамо, овај ме пита: „Шта студираш?“ Два сата филолошка питања: поезија, књижевност, неке чудесне ствари, ја гледам човека, не могу да верујем. Прича ми о санскрту, он је учио санскрт, прича ми...“

Бранимир Нешић:

„О три слоја језика...“

Владимир Димитријевић:

„Јесте, прича о томе. Видим да ради, спрема велику Антологију светске православне поезије. Нажалост, не знам шта је с тим рукописом, шта је било. Он је то сигурно оставио иза себе. Ни речи о римокатолицизму, о Миру Главуртићу, ни о чему. Ја, просто... А чудесан, префињени човек, прави аристократа. Јер, аристократија се некако препознаје. То је нека крајња непретенциозност, спојена са узвишеношћу у гесту и ставу, и тако даље... Ја сам једном седео поред краљевића Томислава Карађорђевића, и то сам осетио. Он је био заиста аристократа. И једном, један мој друг из војске, и од Статимировића, оних Статимировића, Балшића, Статимировића, који су чувена племићка лоза, и онај, и од њих је и онај митрополит Стратимировић, и онај Статимировић који је водио устанак у Војводини 1848. године... Ја сам упознао његовог оца који је радио у БИГЗ-у. Гестови, манири тог човека, то су били манири аристократе. Е, владика Данило је био такав. Његово целокупно држање, његова је аристократија на првом месту била духовна, јер он је увек говорио да на Господа личи господин, то јест господин, тако је акцентовао, пошто је наглашавао нарочито те речи, и истовремено, он је био човек који је био апсолутно посвећен младим људима. Никад није било да он не прими младог човека који дође на разговор са њим. Ако нема времена, он му каже када да дође. И „Теолошке погледе“, које је уређивао, често је усмерававо ка младима. Рецимо, сам је превео и под псеудонимом Андреј Протић, пошто није волео да се истиче, објавио књигу Оца Серафима Роуза „Православље и религија будућности“, где смо имали прво читање неw оге и окултних феномена из православне перспективе. И једном ми је рекао да му је једна од највећих похвала коју је добио, онако скромно, он је био много скроман човек, иако је докторирао код Георгија Флоровског највећег православног теолога 20. века на Харварду, каже: „Једном сам дошао овде из Сент Андреје и неко ми је убацио папирић, онако невешто руком писано 'Хвала Вам, владико, Ви једини мислите да и ми малди имамо нешто да прочитамо.“ Тај човек је у свему био, знао шест, седам језика, савршено говорио латински, у Гимназији новосадској су га звали Цицерон... Његова биографија - он је у младости био скојевац, био у том илегалном Покрету отпора, и увек ми је причао да је прво палио свећу за једног њиховог друга кога је Гестапо ухватио, и кога су мучили и убили, а никог није одао. Каже: „Све би нас побили.“ Њега је држава послала у Париз, на Сорбону да заврши упоредну књижевност, јер њима је био потребан кадар. Међутим, он је тамо срео француску православну цркву и Владимира Лоског, и потпуно се обратио у православље. Завршио је упоредну књижевност, отишао на Институт Светог Сергија где је, између осталог, студирао са Марком С.Марковићем. Марко био четник, овај био школован, али су обојица постали православци, и када је, прво је био у Америци, па онда постао викар патријарха Германа. Овде, када је дошао, чудо је учинио, учећи нас младе свему. Ја ћу само једну ствар рећи, пошто имамо још тема, колико је он нас младе разумео. Кад човек приђе хришћанству и када жели да живи по закону Божијем, један од главних проблема са којима се суочава је проблем полности - како су уздржавати до брака, живети заједно честито и тако даље, поготово што су многи од нас имали разна искуства. Он је нама то објаснио генијално, генијално. Он је цитирао Светог Григорија Нисијског који је рекао да су чедородни удови најсветији удови људског тела, јер свим осталим органима и чулима човек служи самоме себи, а чедородни удови служе продужењу људскога рода, па је посао смрти безуспешан. И зато их треба чувати у чистоти, јер то подразумева узвишеност понашања, или као што је рекао један француски мислилац: „Буди веран својој супрузи, чак и ако је ниси упознао.“ Тако нас је учио. И кад ти он то објасни на тај начин, ти заволиш врлину, није ти наметнута као нешто спољашње. Ти видиш њену лепоту, њен унутрашњи смисао и онда ти је много лакше да живиш као хришћанин. А да не говорим о свим другим стварима. О томе, ако Бог да, ћу и писати, већ сам писао о њему. Само знам да је то био богослов и песник, да је имао изузетнога песничкога дара и да су његове кратке беседе у себи садржавале оно што би неко ставио на 30 страна, он је сажимао на две, и оставио је иза себе једну, само једну књигу беседа и текстова, али непроцењиве богословске вредности.“

Бранимир Нешић:

„Осамдесетих, деведесетих година, Јустиновци, то јест ученици Аве Јустина Поповића, праве праву духовну револуцију у Београду и у читавом српском народу. Како ти гледаш на тај период, на Оца Јустина и на Јустинове ученике?“

Владимир Димитријевић:

„Ја Оца Јустина, нормално, нисам знао. Он се упокојио кад сам ја био дете, а што се тиче њиховог присуства, оно је било живо, само што ја нисам био превише у додиру са њима. Ја сам... Митрополит је већ био владика Банатски и постао је ускоро митрополит у Црној Гори, и ја сам више сарађивао са „Светигором“, Издавачком кућом Митрополије црногорско-приморске, која је у то време, чуда чинила. Отац Радомир Никчевић је био одређен да то води, и нећу никада заборавити прво Часопис, који је владика Амфилохије покренуо, а затим и та прва издања где смо ми заиста прве масовне тираже духовне литературе добили од „Светигоре“. Сећам се ноћи једне поред цркве у Чачку, када је пун камион „Светигориних“ књига пролазио, и тада вероучитељ, а касније свештеник, Велибор Џомић износи те књиге и предаје ми један део за Библиотеку чачанске цркве, и за моју личну употребу. То прво коло од десет књига, које је, углавном, одрадила Весна Никчевић, супруга оца Радомира, нећу никада заборавити. Осетио сам тада невероватну, чудесну снагу православног издаваштва, а после ће се то ширити даље. и достићи велике размера и велики успех.“

Бранимир Нешић:

„Свеигора“ је чудо направила...“

Владимир Димитријевић:

„Светигора“ је чудо направила, али заиста направила чудо. То се никад не сме заборавити, шта је у то време рађено. Владика Артемије је био на Косову. Са огромним симпатијама сам пратио ту његову борбу за Косово и Метохију, обнову монаштва и све остало. Владика Атанасије се борио, у тим најтежим и најстрашнијим условима, у Херцеговини да задржи тај народ, да не дозволи да усташе протерају поново Србе и тако даље... Али ја, кажем, нисам имао превише додира с њима лично. Заиста, то било би смешно да ја то кажем. Понекад, у неким тренуцима, било је ситуација да можеш нешто да чујеш. Рецимо, никад нећу заборавити, у једном кругу кад сам био, када је митрополит Амфилохије причао причу о некој баки, слепој, из Београда, која се звала Ружа, која је од детињства била слепа, али која је била дубоко побожна и сви су долазили код ње на разговоре. И онда је она, једног дана, испричала једној групи људи, који су дошли код ње, побожних, да је имала један сан који је, отприлике, овако изгледао - пред њеним духовним видом, појавио се човек који је био сав унезверен, и који је рекао: „Шта је ово са мном, ја сам умро, али како сам ово жив?“ Она му каже у сну: „Па, ти не можеш да умреш. Умрло ти је тело, али душа ти је жива.“ И онда чује глас, бака, са неба који каже: „Вељко, за живота сам ти дао и памет и власт, дођи да положиш рачуне.“ Овај каже: „Вељко, зове те отац.“ То је било прво, а онда се чује други глас који каже: „Имао си памет и власт, сад дођи да разговарамо.“ А овај, унезверен, каже: „Ја немам оца!“ И ту се прича завршава, она визија нестаје, она не зна никаквог Вељка - ни у друштву, ни у родбини. И она пита људе: „Да ли ви то знате шта је то, ко би то могао..?“ Она је то сањала на четрдесети дан од смрти Вељка Влаховића, чувеног црногорског комунисте. И ту причу, рецимо митрополитову, никад нисам заборавио. Он је умео да исприча тако неке ствари које су заиста остајале, али кажем, нисам имао више прилике. Више сам сарађивао много са манастиром Ћелије и са мати Гликеријом, које у то време направила духовну Библиотеку „Отац Јустин“, и организовала огроман број предавања. То је невероватна, огромна, жива активност била. И онда сам ја, 1994, постао вероучитељ при храму Светог Вазнесења у Чачку, и по угледу на мати Гликерију, направио сам Библиотеку, у договору, наравно са свештеницима, „Свети Пајсије Авакум“, која је, у тренутку, кад сам ја 2008. престао да будем вероучитељ, при храму, имала око 2000 чланова. То је било време када је буктало све. Значи, ми смо у цркви Светог Александра Невског, поред редовних веронаучних предавања за децу и одрасле, имали сусрете петком, када смо правили те приче из културе историје. И ја ћу поменути три кључна, у ствари четири кључна и важна скупа, које смо организовали. Један је био „Хришћанство у делу Момчила Настасијевића“, где је, између осталог, поред осталих, говорио и Новица Петковић, говорио је Синиша Јелушић, свештеник Владимир Вукашиновић, Небојша Крстић, Матија Арсенијевич и тако даље... То је један изузетан скуп где се тема хришћанства код Настасијевића први пут озбиљно тематизовала, покренула, као једна, да кажем, научна прича. Онда смо прославили, условно говорећи, 200 година погубљење Луја XВИ и Марија Антоанете, то је било 1993. године. Ја мислим да је једина, једина нека црква православна, и уопште да је једна од ретких институција било где у Европи, обележила краљеубиство, значи тренутак када се завршава традиционална хришћанска историја Европа и почиње ново доба. И тај је скуп био сјајан. Имали смо тродневни скуп о Цару Мученику Николају 1993. и о његовој породици, где су учествовали владика Амфилохије, владика Данило, владика Лукијан, сада у Румунији и у Мађарској, Андреј Тарасјев, опет Синиша Јелушић Драган Мојовић. Било је ту и руског учешћа. Скуп невероватан и до данас непревазиђен по квалитету, и Имали смо скуп „Папизам и истина о српском народу“, где између остаог, учествује и Жарко Видовић. Дакле, такве смо ствари правили петком. То је просто, а да не говорим, наравно, о борби против тоталитарних и деструктивних верских секти.“

Бранимир Нешић:

„Е, када си споменуо секте, то је следеће питање. Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, заједно са Институтом за ментално здравље Војномедицинске академије, 1997, или 1998. године, покреће часопис „Београдски дијалог“ који се бавио проучавањем и борбом против тоталитарних и деструктивних верских секти. Тај Часопис био је на фону већ постојећих европских часописа - берлинског, копенхашког и атинског дијалога. Како сте дошли на Идеју да формирате тај Часопис, колико бројева је изашло и како се он угасио? Колико знам, Југословенска левица, Мира Марковић и Јара Рибникар, одиграли су кључну улогу у његовом гашењу.“

Владимир Димитријевић:

„Па, ми смо у то време стварно имали огромно активност у цркви Светог Александра Невског, огроман број жртава тоталитарних и деструктивних верских секти, њихових родитеља, нам се обраћао, и отац Љуба није могао да гледа равнодушно како се то дешава и заиста је скупио око себе ту екипу коју помињем где смо, између осталог, били психијатар др Вукадин Цветановић, Небојша Крстић, Александар Сенић, Влајко Пановић, Зоран Луковић, и ја. Онда је се то ишло по градовима. Преко педесет градова. Ми смо ишли од Апатина, до Приштине, Требиња, Врања, једноставно и свуда су та предавања наилазила на огромну пажњу, и касње су нам се људи јављали. Е, онда смо успели да ступимо у везу са, да кажем том светском причом. Дошли смо у везу са Томасом Гандолом, уредником београдског, овог берлинског „Дијалога“, врло озбиљним човеком.“

Бранимир Нешић:

„То су, претпотављам, хришћански римокатолици...“

Владимир Димитријевић:

„Да, он је протестански теолог био. Па онда са Јоанесом Огордом, који је био дански оснивач „Дијалог центара“. Ту је био отац Антоније Аливизопулос у Грчкој, а у Русији Александар Толкин, и онда смо то радили заиста на међународном нивоу. Е сад, значи, ти „Дијалог центри“ су размењивали информације. Ми смо невероватан обим информација имали, и ми смо схватили да то, да што каже Полоније у „Хамлету“, да „у том лудилу има система“, да је то међународна мрежа, да то нису класичне верске организације. Врло смо јасно разликовали традиционалне конфесије од тоталитарних, деструктивних верских секти са њиховим манипулативним техникама и часопис „Београдски дијалог“ је врло брзо оживео. Ту су сарађивали сви. Чак је и садашњи патријарх Порфирије писао један од Уводника за Часопис, отац Лазар Милин, цела ова екипа наших људи, новинара који се бавили тиме, православних публициста, попут Јање Тодоровић. Наравно, велику смо захвалност дужни Зорану Луковићу, који је човек у полицији радио, али који се свим силама озбиљно томе посветио, и Влајку Пановићу, човеку психологу, изузетном. Саша Сенић је био невероватан у превођењу, објављивању тих текстова. Појављивали смо се на телевизијама. Тада је снимљена серија у „Дунав филму“ - „Рибарење људских душа“, где цела наша екипа се појављује са причом, плус исповести жртава секти које су се вратиле себи. И то је просто невероватно било, колико је било јако. Али сад, као што Ви кажете, било је људи којима је то сметало. Ви видите да сад таквих организација нема, дакле да је, просто та активност сторнирана на неки начин, иако секте и даље вршљају, можда не као у оно време, али мислим после извесног периода од петнаестак година, када су људи схватили шта су секте, сада је опет кренула та прича, јер су људи то заборавили. Треба обнављати сећање, а нема ко то да ради. И сад, у тој целој тој причи, Јара Рибникар, врло блиска пријатељица Мире Марковић, је била главни пропагатор секте „Трансцендентална медитација“. Сећате се да су за време бомбардовања били Јоги летачи, из тема, који су тврдили да ће мислено обарати авионе. Пошто је то све сметало, дошло је до извесне пометње у тим, да кажем нашим редовима, мислим није пометње, једноставно су се неке шире могућности затвориле. То је време када коначно у СПС-у потискују, условно да кажем, ту неку државотворну причу, и када ЈУЛ заузима све кључне положаје, и онда је се угасило, тако како се угасило. Значајну улогу имао је, наравно, и свештеник Вајо Јовић, који је касније постао старешина цркве Светог Александра Невског...“

Бранимир Нешић:

„После оца Љубе...“

Владимир Димитријевић:

„Јесте, и он је исто био врло активан у томе, тако да, заиста, тај период је период изузетног, великог мисионарског рада, а биле су најпотресније приче људи који су били жртве секти и њихових родитеља.“

Бранимир Нешић:

„Када већ говоримо о борби против тоталитарних и деструктивних верских секти, ред је да се подсетимо на твог чачанина Александра Саше Сенића, који је, нажалост, преминуо у младим годинама. Ко је био Александар Саша Сенић?“

Владимир Димитријевић:

„Мени је, данас, много жао што је Сенић умро тако млад. Имао је само 29 година. Тако талентован човек, такав змај од човека, то се ретко среће. Он је био ходајуће енциклопедија, али човек огромне духовитости. Изгледао је стармало још у средњој школи. Долазио је са мантилом, сакоом актн-ташном, „Политиком“ у руци и сви су мислили да је професор. Али, какве је тај вицеве умео да прича, то се не може заборавити. Намерно помињем вицеве, јер људи без смисла за хумор су врло често људи који у јавном животу праве ово што сада видимо на нашој јавној сцени. А овај је био геније. Геније хумора. А истовремено врхунски студент. Имао је скоро чисту десетку просек, требало да остане као асистент на Факултету... Међутим, он кад је видео шта се дешава са Србијом, он је апсолутно решио да се ангажује, и онда је масовно преводио велики број изузетно драгоцених научних чланака, и почео да пише. Текстови су му били савршени. Ја сам успео да сакупим и објавим једну књигу његових текстова 2002, 2003. године, „У рату за душу“, а у јавним наступима био је неприкосновен. Значи, где год су га звали, он је заиста остављао иза себе најсветлији траг, и људи су изванредно разумели оно што он говори. С тим што је та његова духовитост, често мислим ометала. Ја сам, као новинар, радио на Телевизији Чачак, неколико пута сам га звао. Имали смо различите теме. Рецимо, једном смо се бавили турбо-фолком, и уопште квази народном музиком. После тога су га звали да се укључи у рад Удружења за заштиту традиционална музике. Онај певач Бабић, „Златиборе питај Тару“, јер он је тако савршено објаснио разлику између традиционалне и савремене музике. Али, ту је направио две анализе спота: један од Бранке Соврлић и песме „Цоца-цола, Марлборо, Сузуки.“ То је било... Ја сам хтео да се онесвестим колико је то било смешно. Молио сам га у паузама за рекламе: „Немој, Саша, молим те... Па упропастићемо емисију, немој такве ствари причати.“ А он је, мртав озбиљан,, причао те ствари, и из рукава сипао вицеве. И кад је била прва Геј парада, чувена, емисија почиње са, као озбиљном анализом тог феномена, и он каже: „Ако је тачан Кинсијев извештај, онај чувени после кога су кренули у пропаганду политичког хомосексуализма из 50-их година 20. века, а Кинси је“, каже, „тврдио да је 10% од сваке популације хомосексуално“, каже, „то значи, да ви не смете да се сагнете у Кнез Михајловој да вежете пертле.“

Бранимир Нешић:

„Ха,ха, ха, ха...“

Владимир Димитријевић:

„Ја умрем, као ти што сад реагујеш, и опет, али не вреди. Он је, једноставно, такав човек био. Значи човек раскошних дарова. Међутим, ето, захватио га је тај неки вирус, срце му је ослабило. Бог је дао то да се пред смрт исповедио и причестио, отишао је као прави православни хришћани са овога света. Отац Влаја га је исповедио и причестио, тога се сећам одлично и никад га нисам заборавио. Волим Александра Сенића и данас. Био је син јединац, био је то велики губитак за његове, али такву личност, таквог раскошног талента, и човека који је могао да буде шта год је хтео, никад нисам срео, заиста.“

Бранимир Нешић:

„Александар Сенић ме је 1998. године упознао са Небојшом Крстићем, и тада смо на Филолошком факултету направили и организовали трибину која је се бавила темом борбе против тоталитарних и деструктивних секти, а на Филолошком факултету, у то време, појавио се прегршт неких квази верских организација, које су ловиле студенте, не само на Филолошком, него на читавом Београдском универзитету. Ко је био Небојша Крстић? Он је, под још увек неразјашњеним околностима, погинуо у саобраћајној несрећи, уочи Ваведења 2001. године.“

Владимир Димитријевић:

„Па, исто мој драги, омиљени пријатељ, хришћанин, с којим сам се упознао управо у цркви Светог Александра Невског, где је он држао предавања. Син јединац, такође, родитељи су му још увек живи и носе свој крст достојанствено, чувајући успомену на њега. Он је студирао филозофију, па је после прешао на Богословски факултет, и писао изванредне богословске текстове. Неки од њих су, заиста, као један његов „Оглед о тајни зла у свету“, и до дан-данас непревазидјени. Али и он, као и Сенић, није могао да гледа да српски народ пропада, а да се не ангажује. И онда, пошто је отац Љуба заиста био отворен човек, ја сам малопре то рекао, дао нам је свима шансу, ми смо, при храму Светог Александра Невског покренули часопис Образа државотворног му Српства, како се звало. Изашла су четири броја. Првобитна идеја је била да тај дух хришћански, монархистички постане дух свих православних Срба, и да то не постане никакав класичан, да кажемо политички покрет, него да кроз часопис, књиге предавања ширимо ту основно идеју. У томе нас је веома подржао исто један велики човек, монах Митрофан Хиландарац, човек који је у то време био један од кључних људи у управи манастира Хиландара, и велики мисионар, који је...“

Бранимир Нешић:

„То јесте, о њему је у овој књизи текст...“

Владимир Димитријевић:

„Тако је. У овој књизи је текст о њему. Он је имао идеју да се православни Срби, који су заинтересовани за државотворно Српство, уједине. Излазила су су три часописа. Покренут је „Образ“ у Невском, „Монархија“ у Боки, значи почела је да излази у Котору, и „Византијско огледало“ у Нишу. И он је нама предложио да објединимо сва три часописа у часописа „Образ“, и да се упознамо са доајеном српске дијаспоре, са великим српским, хришћанским интелектуалцем др Марком С. Марковићем...“

Бранимир Нешић:

„О њему посебно...“

Владимир Димитријевић:

„Јесте, и ми смо се срели с њим Грчкој, у хотелу „Маркос“ у Јерисосу 1994. године, када смо Неша и ја заједно ишли тамо. Иначе, Небојша и ја смо много времена проводили заједно, сате у разговорима на телефону... Када је изашла та његова прва књига „Политика и образ“, која се бавила управо хришћанским монархизм, он ми је посветио. Он је тада уредио један специјални број часописа „Градац“ под насловом „Православље и политика“. Једноставно, ишли смо, наравно, са оцем Љубом на сва предавања и тако даље... Били смо веома, веома блиски. И маштали смо о тој обнови Српства, маштали смо о обнови Србије. Изгледало је као да је то ту, одмах, кад се прође кроз врата, да ће одмах то све почети, да ће се народ сетити себе. Ја морам да признам да сам, као млад и потпуно ентузијастичан, веровао да је обнова византијске парадигме на прагу, па ћемо опет бити оно што смо били, и тако даље... Наравно, то су били заноси, али искрени заноси. Ту није било ничега политиканског, ничега подлог и поквареног. Е сад, ми смо се разишли. Нисмо се никад сукобили, нисмо били другари овако, али он је основао политички покрет. Ја сам у то време говорио и тврдио „да не можеш под Милошевићем, кад УДБА разара све, избушиће ти то“, направиће хаос и тако даље, али он није једноставно могао да гледа како се све руши, а он не предузима ништа.“

Бранимир Нешић:

„Било је ту, нажалост, људи који су били удбаши. Некако су успели...“

Владимир Димитријевић:

„Да, па да, увек су они долазили. Свуда, свуда. Дакле, па то је њихов главни метод. Значи, сваку чисту и поштену иницијативу упрљају. Убаце своје људе, лажне идеје, поведу ствари у погрешном правцу и тако даље... Значи, то је тако било и кад је формирана, почетком деведесетих, и „Млада Србија“, јер су многе значајне личности, међу којима су неке сада на сасвим другој страни, се појављивале.“

Бранимир Нешић:

„Па, и са „Дверима“ је било нешто слично. То знам ја из искуства.“

Владимир Димитријевић:

„Увек, наравно, па наравно, то је нормално. Али, кажем, остали смо у лепој комуникацији и дружењу. Али шта се десило? Онда је тај Отачаствени покрет који је он водио, почео да привлачи доста младих људи. и њему је, неколико месеци пре смрти, Хавијер Солана послао типа који му је нудио улазак у игру и рекао: „Све ћете имати, само ако се придружите.“ И он је, наравно, то одбио. Те ноћи, под сасвим неразјашњеним околностима, он и још двоје људи су страдали, при чему је та жена, не знам сад, заборавио сам њено име, још месец дана била жива, и очито је неко искључио са апарата. Значи, ми смо писали петиције, молили да се тај случај реши... Случај Небојше Крстића никада није разјашњен. Шта се десило? Како се десило? То је представљено као саобраћајна несрећа. Ја сам чак, после сахране, кад смо се враћали за Чачак, срео полицајца који је био на увиђају, и који каже да је на том месту, где су они страдали, практично немогућа саобраћајна несрећа. Значи, то је тако отворен пут, никакве кривине, ништа и тако даље... Ја знам да ћу, ја сам већ писао о Небојши више пута, и ја се надам да ћу, ако Бог да, сад направити једну књижицу о њему и његовим текстовима који имам, који нису објављени у књигама. Ја сам и радио један интервју с њим 1994. године. Хоћу да људе подсетим на његов допринос. Иначе, он није се, наравно, није бавио пуким политиканством. Он је велику улогу имао и као писац сјајних приказа руске религиозне филозофије, сарадник Владимира Меденице, и тако даље... Тако да је то, ето, нека младост која је имала и своју сенку, јер смо видели да нама, Србима, никада не дају да кренемо. Кад год се нешто дешава, они подмећу, прете, некога чак убију... Чак, ја мислим да и сад, јер се српски народ поново подигао, без обзира што је у тешком стању, и у политичком и сваком другом погледу, али ми сада имамо најмање тридесетак интелектуалаца, који не раде за паре, а раде за Српство - на које се можеш ослонити, који су озбиљни и који су темељни. И у таквим ситуацијама, наш непријатељ има има само једно решење и стално га примењују - да нас побију. Али, заборављају шта је рекао Алекса Шантић: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама!“ Не може се победити српски народ и српски завет док год постоји историје. Срби и српски народ су историјски, заветни народ, Косово и Метохија су таква светиња исто као Јерусалим и Света Гора, и Косово и Метохија могу бити отети само на крају историје. Зато је борба за Косово и Метохију, по мом дубоком осећању, повезана управо са том борбом која се сада води у целом свету. И ако не будемо дали Косово и Метохију - то, они су га отерали, нема ту никаквих проблема, док ми не признамо и не потпишемо, то није њихово, и никад неће бити њихово.“

Бранимир Нешић:

„Посебно питање је везано за за Косово и Метохију, али, хајде да то оставимо за крај, као једно од најважнијих питања пред којим се налази српски народ данас. Споменуо си дивног човека, ја бих рекао, ако је неко аристократа на тој интелектуалној сцени, онда је то свакако био Марко С. Марковић. Начином на који је говорио, са његовим одличним стилом писања и како је поштовао свог саговорника, и тако даље... Ти си имао прилике да га упознаш, како си рекао у Јерисосу, и касније си одржавао контакте и...“

Владимир Димитријевић:

„Па, све до смрти, до 2012. године...“

Бранимир Нешић:

„Ми смо и објавили онај тематски број „Двери српске“ који је био посвећен Марку С. Марковићу, а ево, и „Катена“ је објавила и друго издање његове књиге. Ти си написао предговор за ту књигу, „Истина о Француској револуцији“. Ко је био Марко С. Марковић?“

Владимир Димитријевић:

„Замислите дечка од 18 година, који уместо да, ипак, буде у овој релативној удобности Београда, ако се може назвати било шта удобности у рату, одлази, по позиву свога срца, у Равногорски покрет, и тамо у Верско-идеолошком одсеку, при Врховној команди, на челу са оцем Јованом Рапајићем, свештеномучеником и великим српским, хришћанским интелектуалцем, ради на просвећивању младих равногораца, учењу истина хришћанства и државотворнности. Са 18 година, он се нашао тамо, и онда, када је све кренуло, када је свако отишао на своју страну, они су имали тај курс мисионарски у манастиру Каленићу, када су Совјети продрли преко Дунава... Он ми је причао, а и писао је о томе, он одлази код једног по једног од тих људи који су ту били да их пита „шта сад...“ То су људи у мантијама, неки су касније постали епископи. Један му каже: „Знаш, Марко, ја сад преводим Паскала“, други, онако подсмешљиво, каже: „А, узеше вам партизан шњур“, један седе у фијакер, каже, оде, махну „не брините ви за мене“, он и још један његов пријатељ. Каже: „Мене онако на цедилу, мене то јако, баш погодило.“ И долазим код оца Јована Рапајића и кажем: „Да нећете и Ви да одете?“ А овај каже: „Марко, ја никада нећу напустити свој народ“, и остаје и стрељају га комунисти, заједно са оцем Михаилом Јусићем, на Врелу Босне 1945. Он је успео са равногорцима да се повуче, био је у Форлију и Еболију, у избегличким логорима у Италији. Касније ће отићи у Француску, тамо ће завршити Институт Светог Сергија, студираће и друге науке, правне науке, и докторираће из историје филозофије са темом „Филозофија неједнакости Николаја Берђајева“ на Сорбони са највишом оценом „цум лауде“. Његов деда по мајци је био лични лекар краља Александра Обреновића, један од оснивача Врњачке Бање, и такође доктор наука са Сорбоне. Његов отац, Србољуб, завршио је Сорбону, такође. Он је завршио и докторао на Сорбони и један од његових синова завршио је медицину и докторирао на Сррбони. Који, бре, то Срби имају четири генерације сорбонских доктора?! Али, знате, данас је Латинка Перовић стотинама пута познатија од Марка С. Марковића. Али, то нема везе. Његово дело је огромно, ако Бог да, ја се надам да ћемо га и даље објављивати у „Катени“. Ми смо формирали библиотеку, Небојша Крстић, у договору са оцем Митрофаном, „Политика и образ“ да бисмо објављивали његове књиге. И тада су изашле те прве четири књиге „Православље и нови светски поредак“. Тада сам урадио велики интервју с њим, који је непревазиђен и данас. Све је човек на време рекао. Онда је друга књига била исто ова о Француској револуцији где смо први пут прочитали другу слику, онда „Наличје једне утопије о марксизму, пола века српске Голготе“ и касније су излазили и друге књиге „Српска апологија Русије“, „Књига о Косовском завету“, „Косово у ранама“, коју сам ја приредио. Приредио сам, такође, књигу његових текстова „На развалинама утопије“ и „На смрт осуђени Срби“, о смрти краља Александра до Брозовог доласка на власт. Све су то књиге које које сам ја, у договору с њим приређивао. имамо његове врхунске текстове, објављиване у емиграцији, који су се звали „Искрице“, где је он давао коментаре у доба хладног рата - комунизам, Запад - Југославија. Имамо његову књигу „Југословенски писци“, која ће се, надам се, звати, ако Бог да да је издамо, „Од Крлеже до Владике Николаја, писци земље које више нема“, јер он је био врхунски књижевни критичар, а тај његов стил, чисти Београдски стил, и данас је непревазиђен.“

Бранимир Нешић:

„Владо, магистрирао си на Момчилу Настасијевићу. У озбиљним књижевним круговима, Момчило Настасијевић важи за једног од најзначајнијег и највећег српског песника 20. века. Нажалост, због тешко разумљивог стиха, он није постао популаран српски песник. Ко је био Момчило Настасијевић?“

Владимир Димитријевић:

„Ја се ту морам вратити на Новицу Петковића. Значи, ја сам волео Настасијевића увек, али код професора Новице Петковића сам дипломирао, прво са темом Настасијевићеве есејистике, а касније, пошто се он упокојио, ја сам аплицирао код професора Јована Делића са темом „Светац српског језика – рана рецепција Мимчила Настасијевића“. Момчило Настасијевић припада оним великанима српске културе који су заблистали између два светска рата. Прво, његов педигре је такав, значи његови преци су градитељи, он има ту комбинацију гена са Охрида, из Призрена и из Краљева да кажем, значи, обухватио је ону стару Србију, шумадијску Србију на најбољи могући начин. Отац ми је био чувени градитељ, између осталог градио је храмове. Пазите ту породицу. Живорад, један од највећих српских сликара, оснивач групе „Зограф“, која спаја модерно сликарство и Византију, Славомир, писац историјских романа, Светомир, архитекта и композитор, један од најзначајнијих српских композитора 20. века, и он романописац, писац приповедака, поезије и и драма. Сви знају да свирају по три инструмента. Сестре њихове, Наталија завршила филозофију, млада умрла у 28-ој години, Славка и Даринка, професорка историје и професорка природних наука... Значи, невероватна породица, просто таквих породица сад нема. Значи, сви генијалци, наравно Момчило највећи међу њима, и они су то знали, увек су га и таквога вредновали и поштовали. Он је, заиста, плод једног изузетног полета српске културе који је почео пре Првог светског рата, а између два светска рата доживео кулминацију. И оно што је неко рекао, баш мислим да је професор Ломпар то рекао: „Најбољи плодови српске културе после Другог светског рата су, у ствари, они који су настали пре Другог светског рата - Андрић, Селимовић, Милош Црњанск и тако даље... Да не говоримо о свима њима. Значи, то су ти људи. Момчило је живео као Кафка, то јест као човек да кажемо под знацима навода „одране коже“, који је апсолутно био спреман да за уметност живи, и ако треба, да за уметност да живот, да иде на највеће дубине људског постојања. Његове песме нису намерно мутне, није он „мутио воду да изгледа дубље“, како би рекао Ниче, него оне трепере на ивици смисла, оне су елиптиране скоро до границе када се више не могу даље читати, али ипак њихова читљивост остаје. И зато помињем Новицу Петковића, јер је Новица Петковић у својој књизи „Настасијевићева песма у настајању“, и објављујући критичко издање његових сабраних дела 1991, где су дате и све варијанте, дао огроман допринос да ми његову реченицу и у поезији и у прози можемо читати. Ја сам то применио у својој, ту методу који нам је дао професор Новица, у својој књизи „Високо је записано (од коби до Христа у делу Момчила Настасијевића)“, показујући да је Настасијевић кренуо из најдубљег паганизма, из највећег мрака прабалканског, из ствари где је људска жртва, где је инцест, где су ствари које су неразмрсива клупка архетипска, и дошао у светлост хришћанства. Нарочито у свом величанственом делу, у опери „Ђурађ Бранковић“ за које је он писао либрето, музичкој драми, а његов брат Светомир, музику, где се налазе чувени стихови када хор народа пева, уочи пропасти државе: „Пропашћу спаси кад није другог лека, казном награди за грех“, а Ђурађ умире уочи Божића, чује се певање божићног Тропара „Рождество твоје, Христе Боже наш, возсија мировисвјет разума“. И он говори да ће се његов народ поново родити из патње. Значи, тај велики огромни пут, та невероватна синтеза нашег средњовековног песничког наслеђа, са лирским наслеђем наше поезије где он једини генијално препевава „Слово љубве“, Деспота Стефана Лазаревића. Добро, препевавали су и други - Ђорђе Трифуновић и Отац Јустин, и тако даље... А овај каже: „Изљубите љубав, јуноше и деве, за љубав прикладни, ал' право и незазорно, младићство да не повредите и девство Божанственоме чим наше пријања биће Божанствену да узнегодује. Јер Апостол рече, Божијега Светог Духа не растужујте, знамење што јавно њиме добисте у крштењу“. То је средњи век, то је кад Павле Аксентијевић пева - средњи век. Значи, ви чујете ове наше византијске хорове, они знају, не умеју, али Павле Аксентијевић је средњи век. Тако и Момчило Настасијевић је наш средњи век спојен са лирском народном поезијом. То је моје субјективно уверење, али ћу га ја изнети сада. Као што је Његош највећи песник синтезе епског и религиозног у нашем народу, тако је лирско и религиозно спојио Момчило Настасијевић, тако да су за мене Његош и Момчило Настасијевић два највећа песника српског језика, без обзира што је Дучић огроман, што је Црњански велики и тако даље...“

Бранимир Нешић:

„А у модерној форми...“

Владимир Димитријевић:

„Нека то буде моје субјективно мишљење. Ја га кажем.“

Бранимир Нешић:

„И за Његоша и за Настасијевића?“

Владимир Димитријевић:

„Да, значи, то је моје мишљење и моје осећање, и не морам да будем уопште у праву, али мени целога живота то дострујава. И кад су ми озбиљне животне ситуације, у тој поезију увек налазим нешто за нови почетак.“

Бранимир Нешић:

„Два преломна догађаја у историји српског народа су били бекство Растково у манастир и бекство Доситејево из манастира. Парафразирао сам сада пар реченица Владимира Вујића, човека филозофа културе, на чијем си делу ти докторирао. У књизи која стоји овде, испред нас, „Прећутана културна историја Срба“, ти си Владимира Вујића сместио негде између Светог Саве и Шпенглера. Ко је био Владимир Вујић? А да подсетимо нашу гледалачку, али и читалачку публику, да је „Катена“ објавила и један део из твог Доктората о Владимиру Вујићу, „Тржиште или храм, становиште Владимира Вујића“. Владо, ко је био Владимир Вујић и како је његово становиште?“

Владимир Димитријевић:

„Владимир Вујић је један од најзначајнијих српских филозофских писаца између два светска рата. Рођен је у једној угледај београдској породици, отац му је умро кад је био мали. Владимир, о њему је старање преузео стриц Михаило Вујић, који је био угледан наш филозоф, али истовремено и министар економије у неколико радикалских влада, човек са великом библиотеком, који је свом синовцу могао да омогући одлично образовање. Вујиић је студирао филозофију и математику, помагао је Михајлу Петровићу Аласу у разради његове чувене феноменолошки теорије пресликавања, и уписао је докторске студије у Немачкој. Међутим, када избио овде Први светски рат, он је, нормално, дошао. Годину и по дана, је био десна рука Арчибалда Рајса у прикупљању сведочења о злочинима над српским народом, за шта је добио орден Светог Саве од Министарство спољних послова Краљевине Србије. После Другог, Првог светског рата, он креће својим професорским путем. Није, није успео да докторира. Жени се, жена му је била, Бојана се звала, једна од првих жена која је завршила чисту математику у Будимпешти, али се одрекла свега да би бринула о породици. Имао је кћерку Иванку и сина Павла, који је добио име по његовом оцу, тј. по свом деди. Између два светска рата, он прелази једну врло интересантну еволутивну путању. Он је прво следбеник Џејмса и Бергсона, као филозофа ирационализма и витализма, и заједно са Првошем Сланкаменцем, објављује прво књигу једну која се бави Џејмсом и Бергсоном „Нови хуманизам“, али, нигде крајем 20-их година 20. века, значи, он среће Владику Николаја и Богомољачки покрет, и доживљава радикално хришћанско преображење, и постаје хришћански мислилац, који је дао ту идеју да је да је српска култура између два бекства - Растка Немањића у манастир и Доситеја Обрадовића из манастира. Под снажним утицајем Освалда Шпренглера, који говори о псеудоморфозама, када култура прераста у окамењену и мртву цивилизацију, он жели да се позабави какве су то метаморфозе настале са ликом Светога Саве, и наводи две. Једна је та доситејевска: “Књиге, књиге, браћо, а не звона и прапорце“, а друга је његошевска, епска. Он је ту мало критичан и то оно: „Иван чашом наздрави освете, светим пићем Богом закршћеним“. И онда он каже: „Ми морамо да напустимо те псеудоморфозе, морамо да се вратимо у саму суштину Светога Саве, а то је исихазам, то је дубоко, монашко богословље. То не подразумева одустајање од света, него повратак најдубљим оснавама нашег идентитета, а оне су у православљу.“ И тада пише и ради много. Један од кључних људи који су, уз проту Теодора Титова, Димитрија Најдановића, Оца Јустина, формирали сам појам светосавља као православног, српског стила искуства. То није догматски друго православље, него као што је сваки народ који ушао у Цркву, изабрани народ, ми смо изабрани исто као Грузини, исто као Бугари исто као Руси, исто као Грци... Значи, сваки народ који је у Цркви, он је изабрани, Божји народ, и тај народ има право на своју самобитну духовну културу и одговор на Божји позив. То је био циљ Владимира Вујића да то прикаже. Друга ствар, он је био филозоф технике, први наш озбиљан филозоф технике. Рецимо, када ви читате сад шта је он написао, рецимо ја сам то баш у књизи „Тржиште или храм“ показао, ви не можете да верујете. Човек је тачно рекао у ком правцу ће ићи техника, и како ће се човек суновратити ако не успе да створи хришћански и хришћанско-хуманистички одговор на то. Сарађивао је у „Идејама“ са Милошем Црњанским, био је да, кажем десно орјентисан, због чега је морао да побегне из земље јер би га убили овде. Био је помоћник Владимиру Велмар-Јанковићу у Министарству просвете за време Другог светског рата, али наравно, он није био никакав нациста. Јасно човек из његовог Предговора за Шпинглера - а он је, иначе, превео „Пропаст Запада“ на српски, то је Геца Кон објавио 1936, и у том је Предговору јасно рекао да је Шпенглер био прогањан од нациста који су му нудили прво катедру на Универзитету, али их је он одбио. Рекао да је нацизам нема никакве везе са његовом мишљу. Отприлике, тим неким путем је ишао и он је 1944. пребегао, био у Италији, био у Немачкој, и умро је у Бразилу 1951, у Рио де Жанеиру, нажалост, скрхан због губитка отаџбине, од срца... Ја сам имао Божји благослов да 2011. ступим у електронску преписку са његовом кћерком Иванком Ајдарић Вујић, која је живела у Бразилу, и која ми је дала један велики научни интервју где описала њену породицу, рад очев, васпитање, све... И, ето, успео сам, Божјом помоћу, да завршим тај докторат који је био прилично обиман, 700 страна. Овај, до сада сам објавио две књиге тога, остало ми да се још мало позабавим његовом биографијом, али имамо једног веома значајног мислиоца. Ја се надам да ће, као што су вратили у живот, ево сад излазе Сабрана дела Станислава Кракова у „Службеном гласнику“, изашао је Григорије Божовић „Сабране приповетке и путописи“, објављена је прећуткивана књижевност многих аутора. Надам се да ће и Владимир Вујић то место заузети. До сада сам објавио две своје књиге, и приредио две књиге његове, из чланака. Надам се да ће његово име заузети право место које му припада, јер је он био и врхунски књижевни критичар, један од најбољих књижевних критичара које смо имали. Кад се појавио роман „Сеобе“ Црњанског, 1929, он је у „Летопису Матице Српске“, ни речју не поменувши фабулу, показао да је то потпуно нови тип историјског романа, који отвара нове хоризонте у нашој књижевности, заиста... Настасијевића, Андрића, све је савршено протумачио, његове оцене су и данас беспрекорне, тако да мислим да би било штета да је његово име остало у сенци, и да се за њега не зна.“

Бранимир Нешић:

„Пре него ли кренемо на на неке друге теме, постоји још један човек који је заиста одиграо изузетно значајну улогу, а можда већина наших читалаца и гледалаца нашег, или овог подкаста, који су ван Београда, не знају за чика Жарка Видовића.“

Владимир Димитријевић:

„Жарко Видовић је заиста исто то велико чудо српске слободне мисли. Значи, он је, као што знамо, прошао страшне ствари. Он је у младости био левичар, хапсиле су га усташе, био осуђен на смрт, Немци су га ослободили, његов отац је убијен уместо њега... Повели су га у Јасеновац. Пред Јасеновцем, Организација „Тот“, која се бавила принудним радом, одвела га у Норвешку, побегао из логора у Норвешкој. У Шведској је студирао, тамо упознао жену у коју се заљубио. Она је остала у другом стању, он је дошао овде да узме папире, да се врати, да тамо живи, ухапсили су га комунисти као непоузданог, протеран је из Сарајева у Загреб, па из Загреба у Београд, где је завршио, био је врхунски професор историје културе, историје уметности. Иначе, завршио је у Институту за књижевност. Човек огромног знања, огромних дарова, доживео 95 година. Ове године, тачно 100 година од његовога рођења, имамо научни скуп, морам то да кажем у Институту за књижевност и уметност, захваљујући, између осталог, господину Драгану Хамовићу и господину Јовићу, који је на челу тог Института, јер он је био човек који је радио у Институту, одатле је отишао у пензију, а био врхунски тумач књижевности. Жарко Видовић је континент слободне српске мисли. Његово тумачење хришћанства, и његова оштра критика епских заблуда и заноса српскога народа, то је оно што је апсолутно применљиво на данашњи час. Он је показао да је Његошева трлогија, а његова је омиљена тема Његош - он је оставо иза себе рукопис о Његошу од 5.000 страна - да је то кључна тема којом треба да се бавимо. „Луча микрокозма“ бави се човековом душом, његовом слободом, отпадањем од Бога и повратком Богу. „Горски вијенац“ је поема о завету у коме Срби живе да би бранили завет, а „Лажни цар Шћепан Мали“ је прича о томе шта ће се Србима десити кад напусте завет, и када ће прихватати, један за другим, лажне цареве, међу којима је највећи био Јосип Броз. То је Жарко Видовић генијално показао. Његова мисао - ја ћу само једну ствар, јер ми немамо времена да се тим бавимо - да вам покажем колико је то генијалан човек у својим осећањима књижевности. Ево једне теме, античка трагедија. Он каже: „Античка трагедија није никакво позоришно дело данашњег типа. То је ода трагодија, ода у славу жртве која је утемељена у заједницу. Атињани славе титана Прометеја, који је људима даровао ватру, тродневним одлажењем у Театрон, а то је богогледалиште, место где се божанске ствари виде, и тамо гледају „Прометеја ватроношу“, Есхиловог, „Окованог Прометеја“, истог аутора и „Ослобођеног Прометеја“. Глумац, који представља Прометеја, је сам Прометеј. Сцене које се доживљавају су, у уствари, праоснова литургијска, начин на који су касније Грци примили литургију као оприсутљење домостроја Божјег, Христовог доласка у свет. Они одлазе тамо, као што ми идемо у цркву, и катарза је религиозно-морални чин очишћења и препорода. Као што Олимпијске игре нису биле спортске игре у данашњем смислу, него играње пред лицем богова, када су људи добијали венце јер су се код њих јављали богови. Пиндар, песник у Олимпији, добија ловоров венац, јер се кроз њега јавио Аполон, бог песништва.“ Замислите такво тумачење! Ако се томе дода његово разобличавање погрешне интерпретације приче о Едипу, где он каже: „Није у праву Фројд. Едип није убио оца, Едип је убио биолошког родитеља. Његов отац је био пастир који га је одгајио. Он није ни знао да му је Лај отац, ни да му је Јокаста мајка.“ Замислите само тај један сегмент тумачења! Значи, трагедија је ода у славу жртве која је у темељу... Не заборавимо, Есхил је био свештеник Аполонов, Софокле је био свештеник Аполонов. „Антигона“ то је жртва која религиозно-моралним чином утемеље заједницу, а да не причам о другим стварима, тако да је Жарко величина, заиста у сваком смислу,,,“

Бранимир Нешић:

„Најаутентичнији православни филозоф, међу мирјанима, које смо имали...“

Владимир Димитријевић:

„И ја мислим. Апосолутно, апсолутно...“

Бранимир Нешић:

„И тек ће се, ја мислим, он проучавати.“

Владимир Димитријевић:

„Чуће се, наравно. И „Катена“ је, хвала Богу, објавила ову сјајну његову књигу о Србима у Југославији и Европи, која је врхунско тумачење смисла српске историје у новије доба. Заиста, треба га читати јер има шта да се прочита и има о чему да се мисли.“

Бранимир Нешић:

„У Зборнику „Историја једне утопије“, који је посвећен стогодишњици од стварање Југославије, објавили смо и један твој текст. Да ли је Србима била потребна Југославија?“

Владимир Димитријевић:

„Срби, да су имали Русију царску иза себе, не би ни створили Југославију. Сазонов, министар спољних послова царске Русије, је лепо рекао Александару Белићу и овима када су дошли: „Нагодите се са Бугарима о Македонији, поделите тачно зна се где су Срби где су Бугари, да не бисте имали стални проблем, и онда ћете добити све територије, укључићи, наравно Црна Гора, Босна и Херцеговина, и добијате Далмацију са Сплитом. Не можете све да добијете, али то је ваш народ, то је ваша територија. Са Словенцима и Хрватима никад нисте живели, не знате ништа о њима. Ја не бих дао ни једног руског војника да за њих гине.“ Међутим, Белић и наши интелектуалци, имали су то становиште које су имали. Али, мора се рећи, кад је пао цар Николај, није ко имао да спречи Србе да то ураде, а Срби су морали то да ураде. Ја сам апсолутно уверен. Зашто су морали? Па, лепо! Енглеској и Француској је требао санитарни кордон према Немачкој, и они су формирали Чехословачку, Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, и Румунију и то је Мала Антанта. Значи, то је геополитичка ствар где су се велике силе питале. Е сад, наш главни проблем је био тај ентузијазам са којим су многи Срби, по својој наивности, ушли у ту причу. То је то, то је кључ, а све остало нисмо могли да радимо. Значи, да није било тог ентузијазма, да смо гледали своје интересе, било би другачије. Али, тај ентузијазам и код краља Александара, и код многих нажалост српски интелектуалаца, нас је много оштетио.“ Брана; „Да...“

Владимир Димитријевић:

„Али су околности биле... Сад бих ја волео да видим паметњаковиће који кажу: „Није требало Александар да прави...“ Па није требало, али је морао, јер су му ови рекли: „То је то, то је геополитичка... Ако хоћете да будете у једној држави, ако нећете обнову Аустроугарске под видом Подунавске федерације, ако...“ Значи, то мора да се слуша и да се испуњава. Само, кажем, једини је проблем тај ентузијазам. Та идеја троименог народа, наметања јединствене југословенске нације, то нам је апсолутно било непотребно, и то је она претерана ревност која је Србе у заблуди често карактерисала.“

Бранимир Нешић:

„Та прича о Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, тај југословенски идентитет који се пропагирао и промовисао на уштрб српског идентитета, по мом мишљењу, нас је ошамутио, а она друга комунистичка, титоистичка Југославија и комунизам и титоизам, нас је нокаутирао. Ти си приредио и два Зборника које је „Катена“ објавила, посвећених титоизму и комунизму. Један је „Тито и Срби“, а други Зборник је „Злочинац на челу колоне“.“

Владимир Димитријевић:

„То јест, то јест, „Како сахранити Броза“.“

Бранимир Нешић:

„Како сахранити Броза...“

Владимир Димитријевић:

„Ти Зборници су плодови скупа којег смо имали 2013. године у Удружењу књижевника и они, до данас, спадају у врхунске студије из брозологије. Ту су сви врхунски аутори: од Пере Симића, преко Мише Ђурковића, Косте покојног Димитријевића, Драгана Хамовића, професора Ломпара, да не прескочим неког, сигурно сам већ прескочио, неће се љутити, надам се...“

Бранимир Нешић:

„Косте Николића...“

Владимир Димитријевић:

„Косте Николића и тако даље... Броз је лажни цар Шћепан Мали, он је нека врста, из хришћанске перспективе, једног антихриста на малом терену, човека који је, реч антихрист значи против Христа и уместо Христа, који је заузео место Божје у људским срцима. И данас видите код појединих пензионера култ Јосипа Броза као чисто религиозни култ, У ствари, то је коца-кола социјализам. Жарко Видовић је јасно рекао да је „титоизам америчка верзија социјализма“, а јасно је од '48, и сукоба са Стаљином да је Титова Југославија била у Западном блоку, и да су и Несврстани створени да би се што више земаља од Трећег света одвојило од Совјетског Савеза. Формално, до не буду ни на једној, ни на другој страни. Али, Америци је било значајније да буду Несврстани, него било шта друго - да не би прешли на страну Совјета. Па, мени је Стојиљко Кајевић, овај последњи, живи атентатор на Тита, свештеник, са којим сам радио интервју рекао: „Па, ми смо“, каже, „били смешни. Они су Тита чували боље од америчког председника, јер је Тито њима био све. Та наша идеја о атентату је била потпуно, потпуно... Значи, није имала никакве шансе да се оствари.“ То је један од америчких државних секретара рекао: „Значи, нама је Тито важнији од америчког председника, управо зато што је имао ту кључну улогу у доба Хладнога рата.“ Е, зато смо ми имали кока-кола социјализам, како каже Радоња Вучетић, то јест ми смо били западна верзија. Овде је био БИТЕФ, мјузикл „Коса“, све оно што није било... Лака порнографија, „ЧИК“, „Адам и Ева“, „Зум репортер“ и тако даље... Све што није постојало на Западу, постојало је овде, и тако се створила једна култура инфантилног тоталитаризма, који је на први поглед био мек, али под знацима навода је био мек. Јер ево, ево, читамо сјајне књиге Срђана Цветковићаи и ово што су радили Срђан и Немања Девић о ОЗНИ, које је издала „Катена“. То је једна од најбољих књига које је „Катена“ издала - са документима, брале, узми па читај, види колико су побили људи, види шта су радили. Или Срђанова књига о Бориславу Пекићу - један од најумнијих Срба - кроз какве је робије пролазио и шта је морао... Или књига о проти Сави Банковићу, опет издање „Катене мунди“. Човек, бре, робијао, добио 19 година, свештеник, само због свог свештеничког става и држања. И неко прича о томе да је то била демократија! Титоизам још није рашчивијан, али долази то време и улога „Катене мунди“ једна је веома значајна улога, управо у томе да се та прича разобличи и покаже њена права мера.“

Бранимир Нешић:

„Споменули смо последице комунизма и титоизма по српску културу и српски идентитет. Како тумачиш својеврсну југоносталгичарску идеологију која се и данас провлачи по телевизијама са националном покривенушћу?“

Владимир Димитријевић:

„Од тога нема ништа, то је прошло, то је за пензионере. Кад је мене један новинар питао шта мислим о Југославији: „Па“, рек'о“, „ја могу да будем југоносталгичар. Рођен сам '69, прошао сам ту школу, такмичио се у „Тито, револуција, мир“, завршио војску у Карловцу у доба још увек братства и јединства. Како ће деца, која су сад рођена, да буду југоносталгичари. Па, то је смешно!“ Та деца се формирају као Срби. Ја гледам из најнепосреднијег окружења, по свом млађем сину, ја му причам о томе шта ме пита, али никада... Они наручују са интернета мајице са ликом Гаврила Принципа. Гаврило Принцип и „Млада Босна“ за њих нису никаква југословенска прича. То су Срби који су на Видовдан показали да не можеш газити човека бескрајно. То је завршено, а иначе, реална слика...“

Бранимир Нешић:

„Они су антиглобалисти у највећој мери, и национално преорјентисани...“

Владимир Димитријевић:

„И главни проблем, Европска Унија, је што је та прича глобалистичка, то је као некад марксизам, то сви презиру: „Ми смо алтернатива.“ Значи, ми смо алтернативци, ми, овде, ово „Катена мунди“ је алтенатива. То је Издавачка куча алтернативних књига, и то је будућност, и то они не могу да реше. А народ, наравно, који је живео у то доба, који има неке успомене на ово, или на оно, он плаче над тим. А што се тиче Јованке...Па сећате се... Народна је песма, ја се сећам шта је мој деда говорио, које су песмице биле памћене. Ја нисам ни знао шта то значи, он то нама није објашњавао. Рецимо: „Дош'о гоља до пиштоља, 'оће сеља и да стреља.“ Или: „ Друже Тито и Јованка, родила нам Талијанка“, то је врста пшенице, „вама жито, нама слама, да немате ништа с нама.“ То је народ певао у то време, разумете. То је било реално памћење тог доба сиротиње. Па, народ је живео за време Броза, као што живи Чкаља у првој серији „Камионџија“. Купао се у кориту и око њега влага свуда. Тек су оне године, кад су стигли амерички кредити '70-их, донеле некаква уживања и још увек има оних који маштају да ће се пробудити, да ће динар бити јачи од лире, и да ће ићи у Трст да купују фармерке. Од тога више нема ништа. Млади се више тога не сећају. Они више каду уче историју не знају ко је Тито. Жале се колегинице, не знају. Не кажем ја да не треба да знају, него је то доказ да то њих више ништа не занима. Какав Тито, то је прошлост. Сада почиње нека друга прича И то је то.“

Бранимир Нешић:

„Професор Милош Ковић, један од аутора „Катениних“ и мој драги пријатељ, се поново суочава са дискриминацијом на Филозофском факултету, а он има и судски спор, дакле против њега су његове колеге са Филозофског факултета, колико се сећам четворо колега...“

Владимир Димитријевић:

„Јесте.“

Бранимир Нешић:

„Га је тужило због његових ставова које је износио, и ти си Милошу Ковићу дао подршку и тада, када је тај судски спор био у питању, а и ово, недавно, када је његов избор у редовно звање на Филозофском факултету био у питању. О чему се ту ради?“

Владимир Димитријевић:

„Рекао сам Ковићу, пошто је сад велики број интелектуалаца стао у његов одбрану, написао сјајне текстове, ја ћу покушати да направим једну збирчицу текстова о свему томе, заједно са Зораном Чворовићем, да се не заборави... Рек'о: „Најбољи од свих коментара, од свих коментара иначе, је змајевска, Змај Јовина песма, извесног Драгана Добрашиновића која завршава следећим стиховима,' Ухапсите Ковић Мишу, нек' робује на Калишу, а студенти историје нек' цртају Чича Глишу'.“ То ти циљ. Значи, Милош Ковић на Филозофском факултету у Београду, је симбол непристајања на НАТО наративе као на историју јер то није историја, него НАТО тумачење наше историје. Као симбол, он је доживео огроман удар оних који не желе да било шта српско остане на Катедри за историју. Али наравно „удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала“, па ево, цела интелектуална Србија стаје уз Милоша Ковића и подиже његов случај као барјак своје слободе. Као што је било у време прогоњења професора Михаила Ђурића, као што је било у време хапшења Гојка Ђока због песама, тако имамо сада сјајни случај Милоша Ковића, као човека који је спреман да се не предаје. Они су се преварили. Јер, Ковића то, уместо да га смирује, још га више наводи да се бори за пуну истину и право на нашу историју. Ми имамо право на своју историју. Значи, Грци имају Термопиле, али Персијанци каже Константин Леонтјев, имали су своје херојство кад је њихов цар на броду био угрожен, валовима и бурама. његови племићи су скакали у воду да се убију, да би се растеретио брод, да цар остане. Каже Леонтјев: „Е, значи, Грци имају Термопиле, Персијанци имају ово.“ Сваки народ има право на своју историју, а Милош Ковић је сјајан пример борбе за право на своју историју. Његове књиге су сјајне, беспрекорне, његова академска биографија сјајна, они не могу ни на основу правде, ни на основу права, да га лише његове Катедре. Али, као што знате, двојица без душе, трећи без главе, тај процес покушавају да спроведу. Међутим, ја сам чврсто уверен да ће Ковић остати ту где јесте, а често му цитирам, пошто смо и он и ја рођени 1969. године, једну реченицу из прве књиге „Сеоба“ Црњанског, а односи се на Вука Исаковича. Каже: „ Сетивши се смрти, беше се ражалостио, али коња је и даље тукао песницом.“ Надам се да ми још увек можемо понеког коња, у духовном смислу, да том песницом завалимо, наравно, не позивам ни на какву тучу, него у симболичком и метафоричком смислу говорим, то јест, да ударимо тамо где је лаж, где је неправда и где покушавају да нам подметну НАТО наратив као нашу историју. Понављам, ипак у нашем народу постоји песма Алексе Шантића: „Ми знамо судбу“, а ту песму су деца рецитовала, крагујевачка, из Гимназије, кад су их повели на стрељање, заједно са њиховим професорима. То не сме да се заборави. Нисмо народ великог, ми смо сиротиња, ми смо народа напаћен, ми смо народ који је имао много грешака И заблуда, али ми смо народ невероватнога култа слободе. И та слобода која нас води, она неки пут може бити погрешна, може кренути погрешним правцем, али то је оно што други немају. Немци су били запањени - усташки шпијуни у Београду - овде су они имали свој Конзулат за време Другог светског рата. Не у Земуну, него баш у Београду. Они извештавају да су Срби поново ненормални, да се буне, да не пристају на тај нови поредак, да ће они лоше проћи... Не могу Хрвати да верују да Срби не мирују. Једноставно, то је у нашем унутрашњим корену, то је у заветности овога народа, и Милош Ковић је оличење те борбе за слободу, и због тога ја чврсто верујем да неће успети да га сломе, а он свакако зна да има подршку и интелектуалне јавности и својих студената, и сваког човека који осећа да бити човек не значи одрицати се оног што му је најважније. Јер, идентитет није капут, него кожа.“

Бранимир Нешић:

„Владо, ти си такође завршио на суду, због ставова које си износио у јавности. Ко те је тужио? Која је суштина тог судског спора, и да ли је дошло до финализације, то јест, да ли је изречена пресуда?“

Владимир Димитријевић:

„Тужила ме једна од тих НАТО организација, јер „ЛГБТ“, под знаницима навода „Покрет“, то није покрет људи који се баве озбиљним питањима хомосексуалаца. То је НАТО ударна песница, која кроз Џендер идеологију и остале ствари, урушава основне вредности друштво које треба покорити. Они су нека врста Квислинга, ја сам то ја отворено говорио, потпуно се позивајући на озбиљне људе, попут италијанског филозофа Дијега Фузара који каже: “Да би се са обзорја уклонила права радника, права незапослених, права људи који пате под канцер-капитализмом, избацују се ова права, чиме се врши деполитизација јавнога простора, а истовремено се добија оружје да се ућуткају сви они који другачије мисле.“ Та невладина организација ме је тужила, прво су ме тужили код Повереника за заштиту равноправности . Туже све живе, ево сад су тужили Југослава Кипријановића, који води српску страну Светског конгреса породица.“

Бранимир Нешић:

„Нашег драгог и великог пријатеља...“

Владимир Димитријевић:

„Јесте, он је проглашен за дискриминатора, мене су прогласили за дискриминатора. Претходно су тужили професора на Правном факултету у Новом Саду, Бранислава Ристивојевића. Значи, извели га на Суд, он је добио и на Вишем суду, и касније на апелацији, мене су тужили... Процес је трајао 2018. Он није завршен. У првој инстаници, донета је пресуда на моју корист слободе мишљења, изражавања... Ја сам био тужен зато што сам им, наводно, негирао право на породицу, на брачни живот, и тако даље... Ја сам објавио текст у одбрану природне породице, у коме сам рекао да држава Србија које изумире - ево, ове године умрло је 48.000 и не знам колико људи умрло више него што их се родило - мора да привилегује природну породицу - отац, мајка, деца, и да Џендер идеологија, идеологија политичког хомосексуализма, не хомосексуализма као понашање, него политичког хомосексуализма, као НАТО идеологије, не смеју бити доминантни у српском друштву. Они су ме због тога тужили, судски процес је дуго трајао, ја сам добио велику подршку српске интелектуалне јавности. Објавио сам четири књиге о томе. Часопис „Херетикус“, угледни часопис кога уређује професор доктор Јовица Тркуља, који се бави слободном мишљу, објавио је читав један блок посвећен мом случају и тако даље... Али, то је то. Једноставно, ми живимо у некој врсти „меке окупације“, под знацима навода „меке“. Шта је то коме меко, то је питање како се човек субјективно осећа, и сви ови случајеви које сам поменуо - и Ристивојевића, и Ковића, и Југослава Кипријановића, и мој и професора Брдара 2011...То су. у ствари, показни примери како ће проћи онај који се буни. Али је главни проблем што они не схватају да има људи који, ми се не бунимо као робови, несвесно, него ми апсолутно знамо иза чега стојимо и какве вредности бранимо. Према томе, насиље које они спроводе према нама у овом тренутку, за сада само ово, да кажем условно вуцарање по судовима, малтретирање, као што је Ковића, да покушавају да га спрече да оствари своје право на рад и тако даље... То су уводи у будуће обрачуне, али они морају да знају да овај народ живи вековима, и да се он својих вредности неће одрећи. И то је то... Значи, ако се ја одрекнем своје вредности, ја више нисам тај човек. То је мој идентитет. Малопре сам рекао, „идентитет није капут, него кожа“. Капут се свлачи, а кожа се дере, и ми нећемо дозвољавати да нам деру кожу, него ћемо се борити за свој идентитет.“

Бранимир Нешић:

„Шта нам је чинити кад је Косово и Метохија у питању, посебно имајући у виду да су притисци са Запада све већи и већи, да Србија треба да се одрекне своје територије, и да призна, такозвану или самозвану државу Косово, или бар да јој дозволи столицу у Уједињеним нацијама? Апропо и у вези са тим питањем, да спојимо и то шта данас мислиш о овој садашњој, је ли, власти? Да ли Србија иде у правом и напредном смеру?“

Владимир Димитријевић:

„Прво да одговорим на то питање. То што мислим о садашњој власти, са Зораном Чвровићем, такође аутором „Катене мунди“, историчарем права, описао сам, записао, написао, заједно с њим у књизи „Кловнократија - Србија за време Александра Вучића“. Та се књига може наћи на интернету. Према томе, то што смо тад написали, 2019, то мислимо исто и сад. У Србији је на власти један шојићевски режим, а у мистичком смислу, то је режим Шћепана Малог, и ми смо књигу „Његош и модерна“, Мила Ломпара, која је објављена 1998, користили као парадигматичан извор увида у природу садашње власти. То је просто невероватно. Када читатите како Његоша, његовог „Шћепана Малог“ тумачи Ломпар и ту, и у свом огледу о демонизму лакрдијаша, као да је описана та ситуација, та власт. Јер слуђеност је иста. Главари доводе Шћепана на Цетиње стиховима: „Весели се праху Немањића, Немањића и Гребељановића, јер ће ваше круне засијати као јарко на истоку сунце“, а то је преварант, кукавица, који је истовремено и грандоман. Он је обећао да ће подићи седам споменика великим херојима црногорских битака против Турака, спреман је да их поведе на Турке, а кад треба да се крене, он побегне. И ћути, народ је потпуно залуђен. Нико, осим игумана Теодосија Мркојевића и Светог Петра Цетињског који је млад ђакон, не може да препозна Шћепана, и чак када им руски кнез каже да је он преварант, и да није руски цар, они остају уз њега. То је то. И зато је најбољи коментар о садашњој власти дат у „Лажном цару Шћепану Малом“. До Ломпара, он је био врло мало тумачен спев. Знате зашто? Не зато што нема уметничку вредност, напротив, него зато што је био непријатан тумачима. Јер исте речи које у „Горском вијенцу“ изговарају хероји и мудраци, у „Шћепану Малом“ изговарају преварени и будале, и преваранти. Речи Кнеза Лазара о „приволевању царству небеском“, Шћепан изговара, лажни месија Шћепан Мали: „То је страшно, то је опасно,“ И то је оно што нас чека и данас. Да нас превеслају, да нас преведу жедног преко воде, да се одрекнемо Косова и Метохије, да бисмо добили ништа, дупло ништа, троструко ништа, ништа. На енти, а то је увек ништа. А Косово и Метохија, по најдубљим уверењу, чврсто стојим иза сваке своје изговорене речи, су мистичка територија - као Света Гора, као Јерусалим, као Кијево-печерска лавра. Све што се даље буде радило око отимања Косова, стравично ће се одразити на метафизичком плану целе планете, јер ту, тамо где је 1.500 цркава, црквишта и манастира и манастиришта, за Христа је проливена крв, у једном од најчистијих примера жртвовања за Реч Божју у историји човечанства. Свети Кнез Лазар и његови витезови, они нису били тек једна од битака, као што је била Маричка битка. Они су чисто приношење, литургијско приношење, узвраћање Богу који је постао човек. Господ наш, Исус Христос је пролио своју крв на Голготи за род људски, и ми смо му својом крвљу узвратили. Тиме је започет и светосавски завет, и добили смо то јединство светосавско-косовског завета. У том смислу, ја се за Косово не плашим. Косово је грдно судилиште, и ако покушамо и да га се одрекнемо, јер у „Горском вијенцу“ кука се на Косово, и кажу: „На сред тебе Содом запушио. Због тебе су толики наши младићи изгинули.“ Не можемо да се одрекнемо, јер је то основа нашег идентитета, то је сама со и срж српскога народа и ко то на то буде посезао лоше ће да прође. Јер каже у „Откровењу Јовановом: „И паде, паде Вавилон велики и постаде станиште свим птицама нечистим и мрским.“ Па, нека пробају, па да видимо докле ће да дођу. А наше је да не одустајемо, и да знамо, као што је рекао Рилке у свом „Реквијему“: „Ко говори о победи, издржати све је.“

Бранимир Нешић:

„И за крај, замолио бих те да ми направиш једну објективну ретроспективу, од почетка деведесетих година, па до дана данашњег. Шта је урађено и шта није урађено, и шта треба да урадимо у овом специфичном рату који се води, рату за српску културу и српски идентитет?“

Владимир Димитријевић:

„Немамо државу и даље. То је провизоријум, где, како каже Мило Ломпар, „уместо културне политике, увек имамо само нашег човека“. Плутају симболи, али чињеница је да ова оваква каква јесте, власт, мора да користи националне симболе. Ја њима не верујем, али очито да су подигли споменик Немањи, да треба да се помињу Јасеновачки Новомученици, да се снимају филмови о томе... Кажем, ја им не верујем дефинитивно. Значи, причао сам малопре о Шћепану Малом, али чињеница да ако мораш на то да се позиваш, то јасно одражава стање твог народа, који то жели, који то тражи, и коме мораш, на тај начин, да се додвораваш. То је једна ствар. Друга ствар, за разлику од '90-их, ми имамо много више зрелости и искуства, и зато сам малопре поменуо низ наших интелектуалаца који су на националној страни, који за то немају никакву материјалну добит. Напротив! Али, који чврсто стоје. Да не помињем имена, јер би се свакако о некога огрешио. Значи, ми то нисмо имали деведесетих. Ми смо, наравно, ишли као гуске у маглу, више вођени интуицијом, него разумом, а ми сада имамо изграђено српско становиште. Сам појам који је Црњански предложио пре рата, захваљујући књизи „Дух самопорицања“, професора Ломпара, и раду других нашег интелектуалаца, дошао је до изражаја. Ми имамо сјајне анализе свих тема. Ево, сад су изашле две књиге Слободана Антонића. Једна која се, опет у „Катени“, која се бави радикалним феминизмом, а друга се бави политичким хомосексуализмом. Па, ми то тад нисмо имали. То су највише књиге, највиших академских стандарда, молим вас. Ми имамо „Катене“ четири тома, обновљен је и „Магнум цримен“, ми имамо студију Радоњића о Римској курији, ми имамо огромну књигу о ОЗНИ и њеним злочинима на основу докумената. Имамо Косту Николића са темом о издаји наших савезника, имамо сјајне књиге Бојана Димитријевића, као што је ова нова књига о '41-ој, имамо Небојшу Илића...“

Бранимир Нешић:

„Тимотијевића...“

Владимир Димитријевић:

„Милоша Тимотијевића, мог Чачанина, који сјајне ствари објављује. Ова његова књига „Храбри партизани, зли четници“, која је овде изашла, разобличава све те митове. Ми имамо Косту Чавошког, да не помињем његове политичке анализе, али узмимо његове књиге о Тукидиду и о Шекспиру. Па чекајте, је л' то мало! Имамо нове књиге Мише Ђурковића где он показује да завера није теорија, него пракса, и тако даље... Ја сад помињем, гледам ове наслове, Небојшу Катића „Опасна времена“, Батаковића, гледам ове наслове и кажем: „Хвала Богу има шта да се прочита сви су људи ту на окупу, заједнички радимо...“ Ево, књига Душка Бабића „Његошев ционизам“ о којој сам писао преко 30 страна. Један уџбеник шта значи патриотизам, али прави уџбеник. Ја бих ту књигу увео у школу да деца из Његоша виде шта је хришћанско родољубље. Нисмо то имали. Имамо Мировића, сјајног аналитичара, Бриселског споразума. Шта год да се уради, шта год ова власт да уради, ми имамо људе који нам јасно кажу о чему је реч. Опет кажем, огрешио сам се вероватно, ево и најновије књиге професора, угледног, Милана Петровића о Титовој диктатури из које ћете јасно видети да ли је то била демократија, или је била права комунистичка диктатура. Човече, па то није мало, и то је добро, и хвала Богу, млади људи имају шта да читају, млади људи имају где да се обавесте. Ове емисије које ти радиш су изузетно добра ствар јер показују да је жива реч ту. Разговори са Чавошким и Бећковићем, ја сам то теби рекао, и поновићу то, су антологијске ствари. Како се Бећковић отворио, како је изрецитовао своје песме, он који је, наравно годинама, врхунски рецитатор и мало естрадан понекад, и тако даље... Он је овде био као опкољен са свих страна, најдубљом потребом да искаже ону тајну своје личности. А шта нам је оставио Чавошки са том борбом против комунизма, за демократију. То су ствари, и то не може да нема трага. Поставка је велика, са свих страна смо окружени добрим стварима и идемо па шта нам Бог да. Јер кад човек иде у рат, он никад не зна да ли ће да добије или ће да изгуби. Он иде да добије, па шта му Бог да, али најважније је запамтити ово. Разлика између песимиста и оптимисте није тако велика, они се разликују у погледу на исход онога што раде, али обојица су делатници и борци. Од песимисте и оптимисте, разликује се дефетиста, који бежи из борбе, а ми нисмо дефетисти. Ми смо сви овде у јединственом фронту, у том културном рату за одбрану идентитета, јер, понављам - идентитет није капут, него кожа. Он је оно што смо ми, и ми ћемо у тој борби за идентитет учинити све да и наши потомци имају пример наших предака. Као што је рекао и Брана Црнчевић: „Да бисмо били потомци морамо да будемо, да бисмо били преци, морамо бити потомци:“ Значи, та линија која се хвата у свим нашим пројектима између којих је „Катена мунди“, ја стварно понављам, не да бих рекламирао „Катену мунди“, то на крају крајева, није никоме ни потребно, него да кажем: „Хвала Богу, да сад има шта да се прочита.“ Сестра од тетке чувеног руског митрополита Вењамина Феченкова, једном му је рекла: „Дај 'де ми, бре, неку књигу о еволуцији, убише ме неки овде атеисти, да нешто имам код себе.“ „И ја“, каже, „донесем одличан „Хришћански одговор“ книгу, и дођем после месец-два дана код ње. Стоји књига у полици. Ја рек'о: „Јеси читала?“ Каже: „Нисам!. Шта мени то треба да читам. Мене то не интересује, ја то знам, него кад дођу“, каже, „ови атеисти, а ја им само кажем: „На, читај!“ Е, тако је с „Катеном“. Значи, увек можеш да кажеш; „На, читај! Изволи, брате, упознај се, па онда да разговарамо, не пре тога.“ Само кажем, значи, тако је са „Катеном“, значи увек можеш да кажеш: „Та изволи, брате, упознај се па онда да разговарамо не пре тога, хвала Богу!“

Бранимир Нешић:

„Тако је, хвала Богу на првом месту, и хвала Богу на свему. Настављамо нашу сарадњу и нашу борбу у годинама које предстоје. Све вас поздрављам и подсећам да Издавачка кућа „Катена мунди“, штампа књиге за слободне људе. Пријавите се на нашем сајту, постаните чланови Клуба читалаца и тако остварите бројне погодности и повољности. Све вас поздрављам са крилатицом наше Издавачке куће: „Мислите храбро и осетите слободу“.

✤✤✤

Линк до емисије на Јутјубу:

Владимир Димитријевић - Рат за српску културу - Код Бране 018 - Catena Mundi Владимир Димитријевић и Бранимир Нешић - Рат за српску културу - Код Бране 018 - Catena Mundi

✤✤✤