Да ли ће хипик да промени типик?

24.4.2022.

Дејан Петар Златановић (водитељ):

Помоз' Бог и добар дан драги гледаоци, народи Србије и сви Срби, ма где били у свету. Ви сте на каналу Србин Инфо, моје име је Дејан Петар Златановић, а са нама је доктор, професор Владимир Димитријевић. Помоз' Бог господине Димитријевићу!

Владимир Димитријевић:

Бог помогао.

Дејан Петар Златановић:

Господине Димитријевићу, ево налазимо се сад кад имамо овај интервју, то је Велика среда пред Васкрс, који ће доћи за који дан, имамо једну занимљиву вест везано за стање хришћанства у Европи. Наиме, сви медији су данас објавили, мислим данас, ових дана, да у Немачкој римокатоличке, протестантске цркве губе на значају тако да ће хришћани у Немачкој постати мањина, а то се дешава и у другим европским земљама. Да ли је Европа заувек изгубљена за хришћанство?

Владимир Димитријевић:

Трагедија Европе је у ономе што је још Владика Николај говорио да је Европа настала на две јереси, на папиној и Лутеровој јереси. Обе јереси су човекоцентричне, обе тврде да је човек, а не Бôг тај који управља светом, иако су се наравно, маскирале религиозном реториком и религиозном метафизиком.

Нажалост, када је Папа римски прогласио себе незаблудивим по питањима вере, а када је Лутер од сваког протестанта направио микро-папу јер његово начело „sola fides“, спасавамо се само вером и његово начело „solo scriptura“ да свако има право да тумачи Свето писмо како он мисли да треба, довели су до овог садашњег стања у коме је Европа у једној заиста трагичној ситуацији у којој се храмови претварају у хотеле, у места где се врши ремонт аутомобила и разне друге ствари које се некада нису могле ни замислити.

Људи су на Западу престали хришћанство да доживљавају озбиљно, а то је између осталог покушај да се изгради једна религија у којој места за Христа више неће бити. Нажалост, томе су највише допринели сâми центри римокатолицизма и протестантизма који су желели да људима угоде, да религију направе комфорном, да је лише њеног божанског надахнућа и божанског порекла. На крају је религија постала само једна хуманистичка психотерапија, изгубила је своју мистичку сô и дошли смо до овог положаја у ком смо.

Јер, како кажу у псалмима „расточит Господ кости человјеко-угодников“ (нејасно изговорено, прим. прев.) тако каже на црквенословенском, а то значи: „расточиће Господ кости оних коју угађају људима“. Њихово дело биће непостојано, саграђено на песку лажи квази-хуманизма, јер како каже апостол, „када бих угађао људима зар бих ја био Христов?“

Дакле, православна црква ће опстати и остати оно што јесте само ако не буде угађала људима, ако се не буде додворавала људским слабостима. То не значи да не треба примењивати икономију, снисхођење према људском греху, али то снисхођење подразумева да се увек на уму има норма, ка чему приводимо људе, да не би било оно што сам давно још читао на интернету, неко је смислио један згодан стих: „бивши хипик, мења типик“.

Тојест, неко ко је ушао у цркву са својим слабостима, уместо да се прилагођава црквеној дисциплини, а реч дисциплина потиче од речи discipulus, што значи ученик, јер смо ми ученици Христови, он хоће да црквену дисциплину сруши и да хришћанство, како је говорио отац Серафим Роуз, прилагоди својој убогости. То не смемо дозволити ако хоћемо да останемо православни. Да нам се не би десило оно што се дешава не само у Немачкој, него и у целој Европи. Јер ја имам једног пријатеља, православног Француза, родом Паризлију, иначе живи у Швајцарској и он човек каже да код њих се дешава умре неко ко је верујући и они немају свештеника, него је направљен неки обред да сâми цивили, мирјани, лаици сахрањују човека, да прочитају неке молитве јер нема свештеника у околини, нема ко да дође. То су много озбиљне ствари.

Ако православна црква буде ишла путем хуманизма и угађања људима, она ће завршити на сметлишту као и римокатолицизам и протестантизам. Не прâва црква, јер црква Христова, православна, истинска увек ће постојати, али црква као организација. На крају крајева, свети Игњатије Брјанчанинов је још у 19. веку рекао:

„Зграда званичне цркве срушиће се нагло и изненада јер се сва средства за њен опстанак позајмљују од овога света.“ - Игњатије Брјанчанинов

Дакле, ми не смемо ићи путем квазихуманизма и угађања људима ако хоћемо да останемо православни.

Дејан Петар Златановић:

Кад кажете званична црква може и да се сруши, али права не, а како да онда обичан мирјанин, верник разликује шта је то права црква које се неће срушити од оне које може да се сруши?

Владимир Димитријевић:

То је врло важно питање... То је питање избегавање с једне стране екуменизма, модернизма и хуманизма, а с друге стране избегавање раскола. Ми нисмо саздали цркву. Цркву је својом крвљу, којом нас је искупио, саздао господ Исус Христос. Наше је да у цркви увек налазимо оне људе који су у Духу Светоме који исповедају истину вере. Зато сам ја још 2012. написао текст Пут оца Јустина наводећи пример оца Јустина Поповића, Светога Јустина Ћелијског као прави пример који треба следити. Јер ако је неко био против екуменизма и модернизма, и то још од пре Другог светског рата, то је наш велики отац Јустин.

Иначе он се врло оштро није слагао са курсом који је водио патријарх Герман у доба када је Српска православна црква под притиском комуниста правила разноразне компромисе, а сâм патријарх Герман био је сапредседавајући Светског савета цркава, једне екумунистичке протестантске организације. Отац Јустин је то најоштрије осуђивао. Чак је и говорио да ако би се десило да патријарх Герман дође у манастир Ћелије, он би наравно рекао монахињама да га дочекају, али он сâм не би у томе учествовао, него би се склонио шуму док све не прође. Њега је нарочито погађало поред екуменизма и модернизма и то, што је изазван раскол у Америци у случају владике Дионисија, али упркос томе, отац Јустин Поповић никад није напустио Српску православну цркву, није измислио своју цркву, него је живео и подвизавао се у Српској православној цркви.

Старац Клеопа Илије, чувени румунски духовник који је због комунистичког притиска у Румунији, желео да оде из Румуније из манастира у коме је живео и да се подвизава на Светој Гори, ипак, као сваки прави православни подвижник није желео да се руководи својом самовољом, него отишао баш у Ћелије код оца Јустина да га пита да ли да оде или да остане. И отац Јустин му је рекао: „Оче Клеопа, ако ви одете, ко ће да остане? Ко ће да буде с тим народом? Ко ће њему да помогне?“ И отац Клеопа је остао у Румунији.

Дакле, морамо избегавати и крајност екуменизма и модернизма, која долази са леве стране, али и крајност раскола која нам под, да кажемо побожним изговором, долази са десне стране. У том смислу позиција коју ми заузимамо је оно што је отац Серафим Роуз звао царски пут - пут између крајности. Господ ће побожном човеку увек дати да зна где треба да иде, шта треба да чини, код кога треба да се исповеда, које духовне савете треба да слуша, а није наше да ми оснивамо нове цркве јер нам то Господ није благословио и ми као људи својим људским средствима, можемо да направимо само раскол. Ја ћу навести пример из Старога завета. Када је Мојсије отишао на Гору да прими таблице са 10 заповести, народ који је тек изашао из Египта и који је још био пун паганских заблуда, приморавао је његовог брата Арона, значи Мојсијевог брата који је постављен за првосвештеника од стране божије, да им направи златно теле. Златно теле није тек теле, то је у ствари бог Апис, египатски бог-бик и он је приморан од њих под снажним притиском то урадио. Дошао је пророк Мојсије, сурово казнио идолопоклонике, али његов брат је и даље остао првосвештник јер то није урадио по својој вољи, него под притиском светине и друго, како каже Свети Јован Златоусти, он је, иако је то поступак који није био у складу са заповестима божијим, што се јасно видело када је Мојсије казнио оне који су покренули иницијативу повратка у паганизам, он је ипак желео да тај народ очува на једном месту, да се не врате поново у Египат, ако их је Бог већ повео да их кроз пустињу доведе у обећану земљу. Дакле, врло су то озбиљне ствари. Светог Јована Златоустог кад су га прогнали, а сурово су га прогнали, невиног су га прогнали, касније су са свом почашћу његове мошти вратили у Цариград, али Свети Јован Златоусти је својим следбеницима у Цариграду, оданим људима, од епископа до чувене ђаконисе свете Олимпијаде, рекао: „Немојте због мене да правите раскол! Останите у јединству цркве. И ако је прогон неправедан, јединство цркве веће је од мога страдања.“ Тако да морамо да расуђујемо, увек треба да будемо трезвени и да с божијом помоћу носимо свој крст у времену које нам је дато.

Дејан Петар Златановић:

Сад нажалост живимо и у времену кад је рат у Европи и што је најтрагичнији рат између наше браће који нису само браћа по крви, у смислу у Словени, него и браћа по вери. Тако би требало већински православни да буде. А како видите тај сукоб и тај рат? Да ли је он и нека врста божијег бића нама православцима да се вратимо к себи или је ипак то ђавоља работа што би рекао прост народ.

Владимир Димитријевић:

У свакој ситуацији каква је ова треба да се сетимо речи светог апостола Петра:

„Време је да почне суд од куће божије. Суд над људима и народима увек почиње од куће божије, а то је црква. Јер православнима је највише дато и од њих ће се највише и тражити.“ - апостол Петар

Ово јесте братоубилачки рат, врло тежак, врло озбиљан, са великим последицама по читаво човечанство. Русија је била приморана да реагује кад је Украјина већ била на ивици да уђе у НАТО и да НАТО ракете буду на два минута или пет минута од Москве. Али шта се дешавало пре тога? Треба кренути од обарања светог цара мученика Николаја кога у том тренутку, када је био приморан да напусти престо, у суштини нико није бранио. Свети мученик Николај је рекао: „Свуда су издаја, кукавичлук и превара“. Да је остала царска Русија, да је учествовала у победоном завршетку Првог светског рата, историја не би изгледала овако како данас изгледа.

Међутим, Бог је допустио зато што је руски народ, руска црква, руско племство, сви су одступили суштински од оних закона божијих који су створили свету Русију и зато је Бог допустио до најбољи међу Романовима, најпобожнији међу Романовима са својом породицом принесе себе на жртву Христу за искупљење многострадалног и многогрешног рускога народа.

Онда су дошли комунисти, највећи злочинци у досадашњој историји човечанства, који су у тој земљи завели страховладу и изазвали страховити грађански рат. По подацима званичне државне комисије из '95. преко 200.000 свештених и монашких лица убили, отварали логоре, прогонили људе и, наравно, главна национална идеја, под знацима навода, им је била да су великоруси, то јест руски народ, угњетачи свих осталих народа и да све остале национализме у бившем Совјетском савезу треба подстицати, као што су комунисти радили код нас тврдећи да су Срби хегемонисти и великосрпска буржоазија управља државом Југославијом, тј. Краљевином Срба Хрвата и Словенаца. Те исте приче причале су се и у Русији и у Краљевини СХС, тојест Краљевини Југославији и зато смо дошли довде, а видимо сви где смо дошли и видимо где је дошла Украјина.

Та комунистичка номенклатура, коју је нарочито Хрушчов развијао, јер Хрушчов је пустио нацисте који су били на робији после Другог светског рата, амнестијом, широком амнестијом пустио на слободу, они су почели да се маскирају и да упадају у систем комунистичке партије Совјетског Савеза, комунистичке партије Украјине, и када је требало да падне комунистички режим у Совјетском савезу, украјински национализам и шовинизам већ су били развијени под маском комунистичке партије.

Ако се томе додају многобројни други греси, рецимо чињеница да су и Русија и Србија и Украјина земље са огромним бројем абортуса, а знамо да је, како каже црква, абортус утробно чедоморство, онда је јасно да је Бог допустио да се све ово дешава и да оно што се дешава има дубоке корене у трагичним изборима које смо направили када смо уместо врлине бирали грех и уместо Христа бирали Христовог противника. Увек почиње суд од куће Божије јер православнима је највише дато, дата им је права вера, али се зато и највише од њих тражи. Зато се морамо молити Богу да Господ спасе Русе и Украјинце од братоубилачког сукоба и да умири свет, а ми треба да се трудимо да се покајемо, исправимо и вратимо на прави пут.

Дејан Петар Златановић:

Господине Димитријевићу, осим овог рата у Украјини имамо и најаве од великих моћника да хоће да ураде Велики ресет. Поготово је то било активно за време ове пандемије. Сад имамо овај рат... Да ли нам се то спремају последња времена?

Владимир Димитријевић:

Па много пута сам већ о томе говорио, али ја кажем да заиста крај света зависи од људских поступака. Дакле, ако код људи буде било покајања, крај света ће се одложити јер смисао постојања света је у броју људи који се спасавају у Христу, који налазе вечни живот. Дакле, наш циљ је да се трудимо да идемо тим путем покајања, да се вратимо Богу и себи, и да нас, како рече владика Николај: „Не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом.“

Покојни владика Данило је говорио: „Ако се православни народи покају, Бог ће послати мисионаре за велике земље попут Индије и Кине да и њих обрати у православље и да се историја продужи.“

Дакле, нема аутоматизма, не можемо рећи сигурно је крај. Крај ће бити ако заиста престанемо да живимо по закону Божијем. Зато је патријарх Павле говорио да ће Бог помоћи ако буде имао коме да помогне.

Дејан Петар Златановић:

Да ли је било некад у историји отвореног сатанизма као што је сад? Видимо да се више и не крије да је владајућој елити сатанизам, ако није доминантан, али нешто што их инспирише.

Владимир Димитријевић:

Да ли је било таквога, ја мислим да је било. Препотопске цивилизације су биле на највишем технолошком нивоу, али су биле потпуно потонуле у сатанизам и идолопоклонство. Прича о Атлантиди о томе у ствари највише и говори. Велики руски филозоф Димитрије Мерешковски је још 1930. године написао оглед о томе да смо ми уствари као Атлантиђани који су достигли огромну технику, али су потпуно морално закржљали због чега ће доћи светска катастрофа. То је прича о потопу. Преко пет стотина народа на свету има предање о потопу. Ми данас гледамо остатке древних цивлизација, какве су оне у Јужној Америци које су биле пре Маја и Астека, где видимо да су тадашњи људи премештали огромно камење тешко на десетине тона на начине који су нама потпуно непознати. Видимо пирамиде, видимо огромне кугле у џунглама Јукатана, видимо кристалне лобање, видимо у музејима Перуа трепанације на лобањама да су вршене операције на мозгу. Значи, једноставно та древна цивилизација била је на највишем могуће техничком нивоу, али зато што су ти људи били потпуно отпали од Бога и погазили закон божији, дошао је потоп и предање о потопу је заједничка баштина читавог човечанства. Због тога ја мислим да је човечанство било у сличној ситуацији, а то је препотопска ситуација. Е сад, пошто се тадашње човечанство није покајало, оно је пропало. Спасио се Ноје и његова породица који су продужили човечанства. Сада, ако се народи не покају, ако се не уразуме, Бог неће поново слати сина свога да страда на Голготи, него ће доћи крај историје. Али кажем и понављам, то опет зависи од људских душа, од људског покајања, од спремности да се уразуме. И мени се чини, ако хоћемо искрено, да су ту слаба посла, да је човечанство више заволело технику, него етику и да зато, како каже отац Јустин Поповић:

„Живимо у веку атомске технике и прашумске етике.“ - отац Јустин Поповић

Али то је моје мишљење. Опет покојни владика Данило је увек говорио да је апокалипса пре свега, не само опште историјско питање, него питање сваке људске личности. Јер кад ја умрем, то је за мене мôј крај света и зато свако од нас треба да буде спреман за тај тренутак да изађе пред Бога. Рани хришћани поздрављали су се реченицом: Мементо мори - Сети се смрти. И то је велика ствар, тâ реченица, јер ако се сетиш смрти, онда нећеш грешити, нећеш правити свињарије, знаћеш да си ограничен, да си пролазан. Као што су византијским царевима, кад се пењу на престо, ђакони цркве Свете Софије давали врећицу са прашином, која се звала ахакија, и говорили: „Ти се пењеш на престо, али знај да си прах и пепео. Умрећеш и даћеш одговор Богу за све што си као цар чинио.“ Камо среће да наши властодршци то имају на уму и да сви ми то имамо на уму. И камо среће да сви ми имамо свест о ономе што се дешава.

Дејане, мада овај емисија има религиозне намере и смисао, морам да ти се захвалим за овај труд око борбе за истину. Ти си стално у првој линији, као и наш драги брат Миодраг Зарковић с којим си разговарао, који је учествовао у организацији ове борбе против скретања Србије са истинског српског и светосавског пута и забијања ножа у леђа Русији.

Лако је причати... Ми сад лепо причамо и то је све добро, али није лако показати се на делу. Треба изаћи на линију, треба изаћи на црту, никог не мрзети. Ево, Зарковић је пример ратног репортера хришћанске провенијенције. Какав је он лично хришћанин, то он и Бог знају. Али да он човек хришћанскога начина, да кажем новинарског извештавања, непосредног, живог, без маскирања, без лажи, без стајања на страну моћнијег... Он је увек тамо где је потрес, где је страдање, где је патња... Он нам реално показује како тај рат изгледа, али не одустаје од чињенице да Русија је последња православна земља која не дозвољава да се сатанизам шири и да ако Русија падне, онда сви падамо заједно са њом.

Ја сам поменуо тебе и њега, има много још људи, хвала богу, у српском народу и међу интелектуалцима и међу новинарима и тако даље... Наравно сви смо маргинализовани, али који се боре за истину, који се не мире са лажју. Ми нисмо у главним токовима медијске моћи или некаквог утицаја који је могуће постићи у јавном простору. Али то није важно. Важно је да се истина говори. Увек ће бити оних који ће послушати истину.

Ја сад сам почео да говорим у свим емисијама, ко нема православни поглед на свет и кога ово не интересује, не треба да гледа овакве емисије... Само губи време. Ја не причам о New Age-у, не причам да ће ускоро доћи ванземаљци, не причам о томе да су Срби старији од амеба, ја само говорим да нам је у Христу спасење. Ми треба свим озбиљним темама да се бавимо па и пореклом Срба и Руса и свих осталих, али да знамо да ту спасења без Христа нема.

Јер као што је отац Јустин Поповић говорио: „Христос је Бог словенских очајника“. Погледајте какве су наше историје биле до сада, пуне крви и страдања. Није прича о томе да смо ми напустили родноверје и древни паганизам па смо зато пропали. То није тачно. Него је чињеница да су Словени разједињени захваљујући римокатолицизму, захваљујући Ватикану који је унео лажну веру међу Словене. Да су сви Словени остали православни, они би се данас као моћно царство простирали од Балтика до Пелопонеза, али нажалост десило се што се десило, историјске околности су биле такве...

Прво је дошао римокатолицизам, онда су уклинили Мађаре међу Словене и историја је потекла својим током. Али то нема везе са слабошћу православља. Најиздржљивија православна држава је била Византија, она је најстарија и најдуговечнија држава Европе, трајала је преко 1100 година. Дакле, да је тврдња пагана тачна, да је хришћанство слабо, Византија би хиљаду пута пропала. Није слабо хришћанство, него смо слаби ми хришћани, као што је говорио Берђајев у свом чувеном спису О достојанству хришћанства и недостојности хришћана. Јер како је рекао свети Јован Златоусти: „Да смо ми хришћани као што треба, не би било ни једног незнабошца“.

Па ови нацисти у Украјини, они су пагани, човече! Они се сахрањују на умрлицама, каче руне. Они верују у Валхалу, они верују да ће бити са Валкирама, човече! Па то је лудачка прича тотално! Зато су овако сурови, немилосрдни, зато убијају цивилно становништво. Међу њима сигурно има и сатаниста јер Украјина је од 2014. одобрила да се сатанизам може регистровати као верска заједница. Да ли ми схватамо шта се то дешава? Па одрицање од Христа, Бога љубави, довело је до оваквог стања. И зато је у Христу спасење, а ја се враћам опет теми...

Немој да ме схватиш погрешно, значи, не желим да те хвалим, ово је твоја емисија и тако даље, али мени је увек драго кад те видим на улици, међу оним људима да јурцаш, бежиш, трчиш, склањаш се од полиције, подмећеш микрофон овоме и ономе. А један ти је циљ, да се чује тај народ, да каже коју реч. Па нису ти људи стока! Ваљда и они имају право да кажу коју реч у тим много слављеним и хваљеним медијима. Ово је прича, значи, ми сада говоримо слободно као два слободна човека. Зарковић је отишао, скупио му народ паре и послао га тамо да чује истину. То је то! Ми морамо ићи тим путем. Па не можемо ми више да се уздамо у званичне медије и званичне приче. Ако хоћемо да се боримо за истину, а хоћемо да се боримо, за мене је питање истине пре свега верско питање јер Христос је рекао Пилату:

„Ја сам зато рођен и послат у свет да сведочим истину.“ - Христос

Значи, истина је религиозно и метафизичко питање пар екселанс (фр. par excellence). Јер као што је рекао Франц Кафка:

„Истина је можда сâм живот. Зато се без истине не може живети.“ - Франц Кафка

И сваки овакав наш покушај, сваки наш труд и ово што ми радимо, то је тај циљ: да људи чују и другу причу, да се не запетљају само у ово што им се званично нуди, а што видимо да је трула лаж.

Дејан Петар Златановић:

Сад кад смо код истине и одбране истине, а не можемо да не говоримо о породичним вредностима. На жалост, Београд уместо да слави породичне вредности, по неким плановима и то државних власти, требао би да слави велику геј параду овог лета. Како онда хришћани да одбране своје породичне вредности кад имају у Србији, кад имају државу као непријатеља?

Владимир Димитријевић:

Врх Српске православне цркве треба јасно и гласно да се огласи кад је то у питању. Значи, то уопште није прича о правима хомосексуалаца. Сви људи без обзира шта су и ко су, морају да имају основна људска права - од права на живот, преко права на рад, до права на здравствену заштиту. Али, шта је ова прича? То је у ствари политичка прича НАТО пакта. Зар није недавно, кад је почела специјална операција Русије у Украјини на Донбасу, шеф енглеске обавештајне службе изјавио да је борба за Украјину између осталог борба за ЛГБТ вредности.

За време Јануковича, као и Русија тако је и Украјина донела законе који су бранили породичне вредности. Чим је дошла ова банда НАТО пакта на власт у Украјини 2014., они су одмах кренули у контрасмеру, одмах су почели да организују параде политичког хомосексуализма. Митрополит Онуфрије, поглавар Украјинске цркве Московске патријаршије, много пута се оглашавао, народ излазио на улице да брани породичне вредности. Према томе ту је ствар јасна! Никакве они везе немају са људским правима. То је злостављање већинског моралног става српскога и других народа који овде живе. Јер то нису само Срби. И муслимани, Бошњаци, Мађари, Словаци, Румуни, Бугари, ко год живи у земљи, Роми ако хоћете... Сви, али сви, националне мањине и народности, ко год, сви имају основне породичне вредности на уму. Значи, ово друштво је већински везано за породицу и култ породице ако хоћете. Према томе, они који нам то намећу желе да нас разоре. То је још један од облика рата, то није рат пушком и авионом и тенком, то је рат за разарање вредносног система једног народа. Народ коме је разорен вредносни систем биће уништен.

Пољаци су за време рата, Другог светског, морали да се суоче са пропагандном хомосексуализма и абортуса коју је спроводио нацистички рајх на њиховој територији. То што је било забрањено у Немачкој била је наметано у Пољској. Према томе, јасна је прича потпуно. Ја сам својевремено превео текст једног америчког историчара геноцида Валтера Перија који се зове: Што више абортуса - Политика контроле рађања на окупираним словенским територијама.

Што је радио Хитлер Словенима под окупацијом, то сада ради НАТО Србима и другим хришћанским народима Европе. И ако се томе не будемо супроставили, крај нам је близу! Али ја чврсто верујем да ћемо се свим нормалним, људским, хришћанским средствима томе супроставити, а очекујем да ће врх Српске православне цркве јасно и гласно рећи: „Не! То не може!“. Ако треба и са литијом изаћи и рећи: „Не! То не може!“ јер овог пута бранимо хришћанске вредности и оно на чему Србија почива.

Дејан Петар Златановић:

Сад кад смо код одговора цркве, имали смо занимљиву ствар пре неки дан у пресу, Удружење новинара Србије, наиме тамо је представљена петиција групе интелектуалаца везано за санкције Русији, односно да Србија не уводи санкције Русији. Имали смо и оне протестне скупове подршке за Русију од 4. марта па сад у петак, последњи је био пре неки дан, али шта се десило занимљиво у тој петицији? Ја не памтим одавно да је за Косово кад се потписивало, то је било последње, поред интелектуалаца, потписали су те петиције пар владика, међу њима владика Иринеј исто. Да ли је то прави пут, начин да тако се супроставимо овоме што сам се дешава? С једне стране, да интелектуалци, владике најзад буду заједно. Скупљени, а на другу страну да народ изађе на улицу и каже шта мисли.

Владимир Димитријевић:

Наравно, ми смо имали неколико добрих потеза у последње време. Прво ти протести, мартовски, априлски који су Руси одушевљено поздравили. Ми смо чули Зарковића како је почетком марта одјекнуло кад је Београд устао у одбрану Донбаса и у одбрану великих вредности слободе и правде. И овај нови скуп који је ту био, на коме си ти био, на коме је био Зарковић на коме је био Дејан Мировић, на коме су биле Народне патроле и сви остали, изузетно је лепо одјекнуо у Русији. То је одлично!

Добро је што су у парламент ушле странке, макар за сад, Заветници и Двери, а ја се надам да је и ДСС ту, који ће бранити јасан став да Србија не сме никоме, а нарочито Русији увести санкције. Јер у праву је Дејан Мировић, ми који смо санкције преживели, никоме, не само Русији, не смемо уводити санкције. Али никоме! Никоме, баш никоме, а поготово не Русији.

И наравно тај сјајни, сјајни пут, потписивања петиције... Људи кажу: „Шта има везе петиција?!“ Па наравно да има, потпис је важан, важно је да својим именом и презименом станеш иза неке приче. И ми смо, верујте, пошто сам ја учествовао у томе, за три дана скупили невероватан број потписа, а то се сад продужава. 9. маја ће опет бити конференција за штампу са новим потписима. Верујте сваки дан стижу нови и нови потписи и то веома, веома угледних имена.

Ја ћу открити само једно име, мада не желим никога посебно да издвајам, јер то су изузетна имена, али потписао је и академик Драгослав Михајловић. Један од највећих живих српских књижевника, класик за живота. Човек који је преживео Голи оток у оном тренутку када је Јосип Броз Тито устао против Русије као Совјетског Савеза и када је прешао на страну Сједињених Америчких Држава, када је Југославија потписала пакт са Грчком и Турском да ако буде рата између НАТО пакта и Варшавског уговора, Југославија буде на страни НАТО пакта. Због тога је млади Драгослав Михајловић робијао на Голом отоку и поред огромног броја драгоцених својих романа и приповедака оставио петотомни зборник сведочења о Голом отоку, разних несрећника и патника који су га преживели.

Он је потписао овај апел у тренутку када Александар Вучић покушава да вероватно буде нови Јосип Броз који ће окренути леђа Русији. Али ја чврсто верујем да се то неће десити, да ће он имати довољно разума да одступи, али хоћу да кажем да је потпис господина Михајловића, не поричући значај огроман свих других академика, интелектуалаца, новинара, јавних личности и обичног народа. Али мени је то нешто толико симболично. Дакле, потписао је један од последњих сведока Голог отока, великог злочина Брозовог. Јер на Голом отоку су углавном били Србијанци и Црногорци, то јест Срби, који нису могли, они су били у заблуди, били су и комунисти и тако даље, али 90% њих је било не за Стаљина толико, колико за Русију. Они су веровали да је Стаљин оличење Русије.

И као што је Андрић, Иво Андрић, у разговорима са чувеним својим саговорником Јандрићем... Овај се звао Андрић, овај Јандрић презивао, рекао још 70-тих година 20. века, каже:

„Нешто је врло необично. Наша култура је потпуно американизована. Ви на нашој телевизији скоро не можете да видите ниједан филм из великих кинематографија света, поготово не руске, А стално се приказују врло лоши амерички филмови.“ - Иво Андрић

Пазите, то је рекао Иво Андрић. Дакле, тај кока-кола социјализам, како каже Радина Вучетић, то што је Тито створио захваљујући НАТО пакту, то је имало своје антируско усмерење. Е сад, да бисмо ми то спречили, окупили смо се око овог апела, сјајно је што су га подржали неки епископи, сјајно је да су га подржали неки свештеници и сви остали, али ја сам хтео да поменем академика великога нашега, великога писца српскога, Драгослава Михајловића јер његов потпис је више него симболичан.

Дејан Петар Златановић:

А како коментаришете једну чињеницу која збуњује наше непријатеље, то знам јер сам разговарао са пар новинара који долазе са Запада и који су пролиберално оријентисани, чак је и један политичар њихов питао, њих збуњује да наша омладина упркос томе што споља изгледа као омладина целог западног света, да сви, кад је политика у питању па кад су и у питању ставови према животу и све, су изразито антилиберални, у оном негативном смислу ако узмемо либерале као што је сада на Западу и да није подлегла никако притисцима Запада да јој се промени душа. Ево и на овим протестима кад је у питању подршка Русији, огроман број људи су баш били млади људи који завршавају средњу школу или прва, друга година факултета.

Владимир Димитријевић:

Па то није ништа чудно. Млади људи су увек стремили истини. Не можете ви њих обмањивати. У наше време, кад нам је, ја сам '69. годиште, кад нам је наметан марксизам, сви су мрзели марксизам, а данас кад се намећу квази-либералне вредности, јер то нису праве либералне вредности, не можете ме убедити да је култура такозваног канселовања, то јест, порицања класичних вредности културе, некаква култура. То је идиотизам, то је деменција на квадрат, дигитална деменција, ако хоћете. Тај квази-либерализам није прави либерализам, то није либерализам Џона Стјуарта Мила. То је либерализам за дебиле. Квази-либерализам. Значи, деца осећају да је то лаж и они то неће. И враћају се вредносном систему који је вековима стар. Па шта ћемо ми да бирамо Бајдена уместо Његоша, шта?! Шта нам они нуде? Па не нуде нам ништа. Нуде лаж, нуде смрт, нуде пролазност, нуде Велики ресет, нуде пљачку, нуде коронократију, нуде абортусе, нуде културу смрти, нуде разарање породице, нуде политички хомосексуализам, нуде нови Вавилон и Нови Содом... Па је ли то неко нормалан може да прихвати? Дакле, док год постоји отпор, то је доказ да су наша деца нормална и да њихова борба траје.

Дејан Петар Златановић:

Ви сте и у просвети... Колико је битна та борба у просвети кад је у питању борба за душе и који су највећи изазови ће бити у следећем периоду?

Владимир Димитријевић:

Главни циљ је да се уништи онај основни педагошки однос, а то је учитељ-ученик и да се уводе роботи и вештачка интелигенција који наводно треба да подучавају децу. Значи, против тога се морамо борити. Олга Четверикова је још пре неколико година објавила књигу о дигиталним трансформацијама у руском образовању. Фала Богу, колико видим, Русија од Бога начена ил' по глави је добила, мора се рећи, почиње да се враћа у нормалу. Недавно је Путин донео указ да се морају створити закони у образовању где образовање више није у с л у г а! Нема трговачког односа у образовању. Образовање је фундаментални ресурс сваке отаџбине и вратиће се по оном старом моделу како је било. И укинули су систем бодовања у науци западни и створиће поново свој систем научног вредновања радова.

То је велики доказ да се Русија враћа себи, а ја морам да кажем, све ово што се сад дешава па то се Русима дешавало и 1812. Па чекајте, узмите читајте Лава Толстоја, Рат и мир. Па сви племићи причају на француском. Они су се клањали Французима, они су обожавали Французе. Њима су Французи били јутро, дан, малтене су мазали француске, под знацима навода, вредности на хлеб. И, онда је Бог послао Наполеона да виде како изгледају Французи. Е онда је цар Александар Први, који је био масон, који је био франкофил, клекао на колена пред иконом казањске Мајке Божије и обећао да ће Богу подићи храм ако победи и протера Французе, а неће се, каже, зауставити док последњи буде на њиховој територији. Тако је и урадио и када је победио Наполеона, кад се од 600.000 Наполеонових вратило 60.000, Александар Први је укинуо масонске ложе, вратио хришћанство у образовање, а легенда, она није доказана, али постоји у народу, да је инсценирао сопствену смрт, јер деце није имао, власт је прешла на његовог брата Цара Николаја Првог, а он је после своје лажне смрти обукао одећу простог путника-поклоника и као Фјодор Кузмич, под лажним именом путовао по Сибиру од манастира до манастира кајући се за грехе које је починио. Каже да му је то препоручио Свети Серафим Саровски. То је легенда, она није доказана, али она врло јасно показује да је руски народ схватио какав је преображај доживео Александар Први.

Тако су и Руси данас клањали се америчкој култури, америчком начину живота, америчком Холивуду и свему осталом... Е па, сад мора да се плати. И ја се надам да ће ово страдање Русе привести разуму. И наше је страдање нас привело разуму. Ми додуше имамо политичке елите које и даље раде то што раде и издају наше интересе, али највећи део становништва је против НАТО-а, против западних лажних вредности и против свега онога што Србију одваја од Христа и Светога Саве. Ја мислим да је то сјајно... И хвала Богу да је тако.

Дејан Петар Златановић:

И за крај господине Димитријевићу, ево рекао сам, ми овај интервју радимо кад је Велика среда, ускоро за пар дана долази Васкрс... Је ли имате нешто да поручите нашим гледаоцима, народу Србије и свим Србима и свим православцима ма где били у свету кад је у питању Васкрс?

Владимир Димитријевић:

У Велику среду Јуда је продао Христа за 30 сребрњака. Нека свако од нас потражи у себи оне особине по којима је Јуда, да прода веру за вечеру и крсте за масне прсте и поштење за печење. Па нека се бори против тих својих особина. Нека свако од нас потражи онога с ким је у свађи, нека се с њим помири, нек' се свако од нас покаје и врати Богу и себи, и нека потражи истински пут у Христу који је бог свих нас и спаситељ свих нас.

А суштина наше вере је вера у васкрсење. „Ако нема васкрсења“, каже апостол, „ми смо јаднији од свих људи“. Шта је овај наш бедни живот који прође па нек буде и 80, 90 година, прође као длан о длан, ако нема вечнога живота, ако нема царства божијег, ако је иста судбина, како ја често говорим, Хитлера и Светог Саве. Васкрсење је основа наше вере.

„Васкрсења је дан, просветлимо се народе!
Пасха је Господња Пасха,
Од смрти у живот и са земље на небо,
Христос Бог нас преведе док му победничку песму певамо.
Телом уснувши као мртав царе и Господе,
Из гроба си засијао и дао нам вечни живот.“
Онда каже:
„У гробу телесном, са душом у Аду као Бог,
У рају са разбојником и на престолу,
Био си Христе са Оцем и Духом светим,
Који све испуњаваш неограниченим.“

То су све песме које се певају за Васкрс. Шта је један од највећих симбола српског народа? То је бели анђео у Милешеву, то је архангел Гаврило који показује празан гроб Христов, каже женама мироносицама да је Христос васкрсао. Суштина српског народа је вера у васкрсење.

„Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти“, рекао је свети Пајсије. Свети Авакум ђакон, ученик Светога Пајсија, када су 1814. Турци му нудили да се потурчи и спаси свој млади 19-годишњи живот. А шта то значи, да смо ми лудаци који се радују смрти? Не! Нема лепше вере од хришћанске, „Срб је Христов, радује се смрти“, значи да ми верујемо у васкрсење и вечни живот. Ако има Бога и бесмртности, онда да наш живот има смисла. И зато је Достојевски рекао да је бесмртност душе вера без које човек не може да живи. У том смислу ја срдачно поздрављам све који се радују Христовом васкрсењу и чврсто верујем да ћемо васкрснути ако останемо на путу Светога Саве.

Дејан Петар Златановић:

Господине Димитријевићу пошто ова емисија ће ићи у недељу, Вама желим све најбоље, да у богоугодној радости и весељу са својим најближима проведете Васкрс и поздрављам Вас са радосним поздравом Христос Васкрсе!

Владимир Димитријевић:

Нека нам Господ свима дарује силу свога васкрсења и да заиста се поздравимо Ваистину васкрсе!

Дејан Петар Златановић:

Хвала Вам још једанпут. Драги гледаоци, ово је била још једна емисија у продукцији медијске куће Србин Инфо и Центар. С нама је био доктор Владимир Димитријевић, за народ, за Србију, ове године у Призрену! Поздрав.

✤✤✤

Линк до емисије на Јутјубу:

Да ли ће хипик да промени типик? - Србин Инфо

✤✤✤