Борба за Завет и Слободу

Подкаст Код Бране 062 - Catena Mundi

23.10.2022.

Бранимир Нешић (водитељ):

Помаже Бог свима, добродошли у нову емисију подкаста „Код Бране”. Подсетићу све, можете да нам помогнете тако што ћете помоћи себи: купујте и читајте књиге Catene Mundi. Знајте да ми штампамо књиге за слободне људе. Посетите наш сајт catenamundi.rs, пријавите се, постаните члан клуба читалаца Catena Mundi. Тако остварујете бројне погодности и повољности.

Поред Cateninog сајта, на располагању вам је још једна интернет књижара на домену slobodnaknjizara.com. На једном месту најбоље књиге српских издавача. Дакле, поред издавачке куће Catena Mundi, ту је и двадесет и више других кућа са врло пробраним и добрим насловима.

Catena Mundi слави 10 година свога постојања. Ако ми је неко за ових десет година давао велики подстрек и велику помоћ да Catena из године у годину објављује добре књиге, онда је то мој данашњи гост. Знамо се и сарађујемо више од 20 година. Ову емисију, премијерно, гледаћете у недељу 23. октобра, на дан када ће у Београду после две, тј. после три године, бити поново отворен сајам књига.

Мој данашњи гост је и наравно и мој колега, он је професор српског језика и књижевности. Докторирао је књижевност и један је од највећих заљубљеника књиге које сам ја у свом животу упознао. Поред тога, позвао сам га да разговарамо о једном човеку који је оставио огроман утицај на многе од нас. Говорило се и говори се да је Жарко Видовић био најаутентичнији православни мислилац с краја 20. и почетком 21. века. Да ли је то тачно или није, и како би деда Жарко, аутор култне књиге „Суочење православља са Европом” гледао данас на сукоб цивилизација који се дешава у свету.

О овим и бројним другим темама, као и о томе да ли теме које је Жарко проучавао се налазе у темељима уређивачке политике издавачке куће Catena Mundi, разговарам са мојим данашњим гостом који је уједно и приредио књигу пробраних, одабраних текстова Жарка Видовића: „Завет и слобода”.

Ваш и мој данашњи гост: Владимир Димитријевић. Владо добро ми дошао и помаже Бог!

Владимир Димитријевић:

Бог ти помогао!

Бранимир Нешић:

Као што рекох, Catena обележава 10 година свога постојања и ти си аутор бројних књига и приређивач бројних књига, као што је и ова последња коју смо објавили, Жарка Видовића, „Завет и слобода”. Дугујем ти заиста искрену и велику захвалност на несебичном труду и помоћи за све ове године.

Владимир Димитријевић:

Пре свега хвала Богу да је Catena Mundi 10 година радила то што је радила и да се десило оно што се десило. Повремено, причали смо, и ти си упадао у искушење да у овом времену у коме живимо добијеш, као и сви остали, осећање да је све бесмислено. Али сетим се да сам ти једном рекао, сећаш се кад си '99. у сто примерака хефтао билтен Двери која је тад била група од вас троје на Филолошком факултету у Београду, да ти је неко рекао да ћеш од 2012. имати издавачку кућу у којој ће сви озбиљни српски интелектуалци желети да објаве и моћи да објаве, што је исто јако важно, ти би рекао: „Па добро, немој сад претеривати!” Јер у то време изгледало је да таквог доба неће бити, али то је доба дошло и заиста ми сада имамо пред собом једну врло озбиљну издавачку кућу која, може се слободно рећи, није имала издавачких промашаја. Можда су неке књиге ишле комерцијално слабије, слабије се продавале, али што се тиче неког промашаја да је објављено нешто иза чега се не може стати, тога није било.

Наравно, у издавачку кућу су се уградили многи, пре свега Предраг Драгић Кијук, чија је енциклопедија Catena Mundi у ствари основа целокупне издавачке куће и дала је наслов издавачкој кући. И многи други људи који су помагали, који су објављивали, који непрестано желе да помогну да те књиге дођу до што већег броја људи, али не треба заборавити први и основни узрок свега, а то је управо оно што је рекао Његош: „Прегаоцу Бог даје махове”.

Ако људи желе да нешто раде, Бог им даје могућност и зато је Достојевски говорио да само лењивац каже да се ништа не може урадити, вредан човек, чак и везаних руку, каже Достојевски, може да учини многа добра. Хвала Богу и ти си имао свест о томе како треба водити једно озбиљну националну издавачку кућу. Трудио си се да са свим својим ауторима имаш нормалне људске односе, да утемељите своју сарадњу на општим, а не приватним интересима, мада наравно, мора да се и живи од нечега, то се подразумева, али ако то поједе општи интерес, онда то није ништа друго до још један од многобројних наших промашаја којима смо склони, зато што у српском народу постоји та једна слабост карактера која се зове почетно одушевљење и потоњи пад, која указује на извесну пубертетску црту у нашем менталитету јер пубертетлија је управо такав: спреман на жртву, борбен, спреман да помогне другима и тако даље, али и онај који се јако брзо разочара ако не наиђе на одобравање.

Упорност Catene Mundi у изградњи српског националног становиштва о коме је почео да говори Црњански, иако је у књизи „Дух самопорицања”, као озбиљан пројекат од темеља, Мило Ломпар је унео упорност коју су имали наши Срби који су прешли преко Албаније. То је упорност са оне фотографије зване Око соколово, значи, кроз олују, мећаву, град, снег и маглу, видети коначни циљ. То није мало!

У нашем времену када живимо под окупацијом и на светском и на домаћем нивоу, радити тако нешто, то је заиста нешто што је за велику благодарност Богу и, наравно, за осећање да живот није протраћен. То је јако важно.

Бранимир Нешић:

Да ли је српско национално становиште које си малопре споменуо, основа за бављење било којим другим видом друштвеног ангажмана?

Владимир Димитријевић:

Српско становиште, а то је Ломпар, и наравно, не само Ломпар... Довољно је сетити се Милоша Црњанског, Драгише Васића и свих оних који су били пре нас. Па и Станислава Винавера. Не заборавимо Станислава Винавера никада, јер он је изузетно лепо формулисао српско становиште у култури.

Дакле, српско становиште није партикуларно, није кафанско, није, да кажемо, таблоидно и није „ријалити” становиште. Оно што данас покушавају када се прича о српском питању, увек се нађу неки квази-видовњаци, шарлатани, као што је Милошевић доводио астрологе, гатаре, врачаре, измишљао деда Милоја и тако даље да би владао. То није српско становиште. И Милошевић и њему слични су потрошили огромну националну енергију својевремено, правећи маглу. Сада се то исто ради. Овај режим такође користи маглу да би препокрио националну тематику и опсенио простоту која верује да је то родољубиви поредак у држави, а није, наравно.

Српско становиште је оно што је говорио Момчило Настасијевић: „Колико је једно дрво крошњом изнад, толико мора бити кореном испод тла.” То јест, не постоји српско становиште без укорењености у властитом тлу и универзалности нашега искуства. Довољно је сетити се Милоша Црњанског који посећује највећег шпанског философа двадесетог века Мигуела де Унамуна и Унамуно му на српском изговара почетак, то јест стих из „Смрти мајке Југовића”:

Моја руко, зелена јабуко,
Где си расла, где си утрнута,
А расла си на криоцу моме,
Утргнута на Косову равном.

Запањени Црњански гледа Унамуна и Унамуно каже: „Да, то су песме, ваше песме сам читао. То трагедијско осећање живота које постоји у вашој поезији, то је оно о чему и ја пишем.”

Дакле, српско становиште јесте полазна основа за наша размишљања. Јер ако већ говоримо о Жарку Видовићу, не треба да заборавимо да је Жарко Видовић говорио да морал не може да постоји као универзални. Он постоји само као морес, а то значи обичај, то јест морал је завичајна обичајност.

Ако смо укорењени у завичајној обичајности која нам не дозвољава да према ближњима из најближег окружења поступамо као манипулатори, покварењаци, онда се наш морал шири даље и обухвата и друге људе.

Квази-универзални морал квази-космополитизма, у ствари, није никакав морал. То је само једна схема којом се империје служе ради пљачке и наметања своје воље широм света. То ми видимо данас кад је у питању НАТО империја. Дакле, њихова прича о моралу и о „хуманитарним интервенцијама” била је само бацање прашине у очи свима који су покушавали да се томе успротиве. Тобож ми не ратујемо да би смо опљачкали нафту и узели ресурсе и потчинили народе, него ратујемо зато што смо морални.

Зато српско становиште као морално становиште, заиста би прикладно стајало сваком оном ко жели да мисли и да се друштвено ангажује. При чему наравно, ја не спорим да постоје људи индивидуалисти који, на крају крајева, не припадају никоме, припадају себи и својим ставовима, спремни су да погазе сваки колективни идентитет, али такви нису у служби Новог светског поретка и НАТО империје.

То су људи попут Петера Хандкеа који је као крајњи израз европског егзистенцијализма и да кажемо, трагања за смислом на левици, дошао и стао на страну српског народа не као борац за некакву Индоевропу или за Евроазију или за геополитичке циљеве и тако даље, не! Он је видео да тај Запад који је уништио сваки смисао, који живи од отрова званог нихилин, како га је назвао Фридрих Ниче, ратујући против Срба, ратује против истине саме. Против самог егзистенцијалног становишта које подразумева, како је говорио Кафка, да је „истина можда сâм живот”. Тако је рекао Кафка. "Без истине се не може живети" и додао је Густаву Јаноху, "Истина је можда управо сâм живот".

Дакле, постоје такви људи, али и они нису неодговорни. Иако немају саборни национални идентитет као што га ми имамо, ми који се овим послом бавимо и тако, трудимо се да га имамо, али они имају веома развијену свест и савест па и он и Харолд Пинтер и тако даље, долазе на то становиште не зато што су неки србофили, него зато што виде истину. Тако да ја признајем да постоје људи који немају национални идентитет и не морају да крену од српског становишта да би дошли до истине, али они морају платити цену и то је сигурно.

Бранимир Нешић:

Попут Жарка Видовића који је, како сам у најави рекао, био аутентичан православни, најаутентичнији православни мислилац с краја 20. и почетком 21. века, и ти, свих ових година, да не кажем деценија, трудиш се да на свет гледаш из православне перспективе.

Пре неколико година против тебе је и покренут један судски спор због изјава које си давао. Докле се стигло са тим суђењем и да ли је окончано?

Владимир Димитријевић:

Против мене једна невладина организација која се званично бави правима ЛГБТ XYЗ и других особа која се зове „Да се зна”, покренула због два чланка из 2018. парнични процес пред Вишим судом у Београду. Тобож' ја сам их вређао, оспорио им право на брак, породицу и тако даље и тако даље. Судски процес је почео тада, значи 2018. ево већ... У ствари то није био прво судски процес, него су тражили од повереника за заштиту равноправности да ме опомене и позове да им се извиним и уклоним тај свој текст који се звао „У одбрану природне породице”. Ја сам образложено одбио зашто ја то не могу да урадим јер би то значило да се ја одричем хришћанског погледа на свет, који поред догматике, подразумева и етику.

Онда је она, повереник, мене прогласила за дискриминатора на основу чега су ме они тужили пред Вишим судом у Београду. Процес је изазвао бурну пажњу наше интелектуалне јавности. Преко 100 угледних интелектуалаца из земље и иностранства је написало петицију у моју одбрану. Академик Коста Чавошки је дао предлог суду као amicus curiae (лат. пријатељ суда) да се тужба одбаци. Људи попут Бранислава Ристивојевића, професора Правног факултета Универзитета у Новом Саду, који су и сами прошли сличне ствари, су стали на страну, не мене! него права на слободу говора. Угледни професор Правног факултета у пензији Јовица Тркуља, човек који је покренуо часопис „Hereticus” који се већ деценијама бави прогонима слободе мисли у Титовој Југославији, написао озбиљну анализу. Да не помињем, има још много имена да некога не прескочим... Слободана Антонића, Ломпара, Ковића... Све те људе ако некога прескочим, а морам да га прескочим, јер је било преко 100 људи, нека ми опрости.

Значи једноставно, сви су ти људи устали не у одбрану мене као мене, него права на слободу мишљења и изражавања јер као што је рекао професор Тркуља реч је о деликту мишљења. Виши суд у Београду је донео пресуду којом се тужба дотичних одбацује као неоснована. Брани се моје право на слободу мишљења, али су се они жалили Апелационом суду и Апелациони суд је опет вратио на разматрање пресуду тако да се процес наставља. Следећа седница суда је заказана за крај фебруара 2023.

Ја сам објавио четири књиге везане за моје судски процес. Оне се могу наћи на мом сајту где сам објавио текстове свих који су се ангажовали и своје текстове своје одбране и тако даље. Значи, књиге су јавно доступне. Један број часописа Херетикус који се може наћи на сајту часописа, посветио је, направио је мали досије о мом случају, разних аутора, што је исто врло важно. Ту је и објављен текст професора Тркуље. Тако да цела прича је, јасно, општа начелна прича, она, кажем, није везана за мене као појединца, него је очито неко желео да помоћу ударца на мене, људима запуши уста.

Ја бих молио да се зна, као православни хришћанин, ја заиста не желим да судим било коме за било какво његово понашање, укључујући и сексуалну оријентацију. Ја сам смртан човек и изаћи ћу на суд божији и одговараћу због својих грехова, али из перспективе православног хришћанства и његовог моралног учења, такво понашање се не може назвати моралним понашањем и из перспективе било какве озбиљне хришћанске, не може се рећи да та ствар треба да буде предмет поноса, подражавања и да се кроз законе, мора наметати читавом једном друштву.

Молим вас, значи, ја сам човек који као хришћанин, не осуђује грешника, него указује на грех и то сам увек радио. Ја сам о томе писао још 90-их година, '93., '96. у књизи „Младости и страсти” која се између осталог бавила том тематиком. Мени се једноставно суди зато што није реч о хомосексуализму као таквом, него о политичком хомосексуализму, о НАТО-хомосексуализму. Ми смо то видели поводом Прајда. То је у ствари НАТО-Прајд. Реаговање америчког амбасадора, насиље над државом и народом, показују да ту није никаква реч о борби за људска права, него о коришћењу приче о људским правима ради наметања једне тоталитарне, империјалне НАТО агенде чији је циљ сламање традиционалних вредности ради поробљавања друштава и није нимало случајно, да је Русија, борећи се за свој идентитет, прво забранила пропаганду нетрадиционалних сексуалних односа омладини испод 18 година, а сада је у Думи пројекат који ће уопште забранити ту врсту пропаганде.

Молим вас, значи, разликујемо врло јасно људска права, значи, нико не може због његове интиме да буде лишен права на рад, права на живот, права на оно што је неопходно сваком човеку да би се као човек остваривао у овоме свету. То је немогуће! Али исто тако, право на сексуалну оријентацију, које је лично право, не може постојати raison d'être (франц. разлог постојања) државе и не може се наметати већинском становништву у оним државама које имају другачији поглед на свет.

Значи, ови људи који данас то пропагирају код нас и у свету, они су у ствари део једне тоталитарне, империјалне, глобалистичке агенде. Ја указујем на Пјера Паола Пазолинија, који је иначе у личном животу био хомосексуалац, али који је био изразити противник, ако не и непријатељ те НАТО агенде, те врсте канцер-капитализма који разара све друштвене оквире и нормалу, и који је, што је врло интересантно, рецимо у кампањи за абортус био против абортуса као легализованог чина јер је бранио право на живот. Значи, он је био хомосексуалац, али је знао шта је то. Или рецимо Камила Паља која је познати антрополог амерички и која је лезбејка, која је изразити противник наметања овога што се дешава.

Па хоћемо ли ми заиста дозволити да држава финансира промену пола деци од 14, 15 година, а пунолетство је од 18 година? Немају право да сведоче на суду, немају право огроман број ствари да раде на основу закона, а да имају право да врше промену пола у тренуцима кад њихов полни идентитет, а то се из психологије зна, пролази кроз кризу.

Дакле, оно што је Жарко Видовић рекао, опет да се вратимо на Жарка Видовића, човек који види да деца страдају и не скочи да их брани по цену свог живота, његов морал је ништаван. Значи, ја сам устао да браним породичне и традиционалне вредности због свих нас и због будућности наше деце. Понављам и понављаћу да нико не схвати да ја те људе мрзим, презирем и тако даље. Поготову што је рекао Слободан Антонић, рад савести свакога па и код њих, доводи до различитих криза и до, кад је ова идеологија у питању, једне опасне појаве да би, како каже Антонић у својој књизи „Моћ и сексуалност” коју сте ви такође објавили и која се бави социологијом геј покрета, да неки од њих да би пригушили глас своје савести, покушавају да свима наметну себе ка образац за подражавања. То су исто проблеми, али ти проблеми нису такви да се покрећу судски процеси. Као што је професор Тркуља рекао у свом тексту о мом случају, ми се можемо не слагати са Димитријевићем, можда је он неке своје ставове изнео на начин који није на нивоу академске полемике, али место за суочавање и сукобљавање са таквим ставовима, није суд, него јавна полемика.

Бранимир Нешић:

Сведоци смо били шта се дешавало у Србији 17. септембра када је, испоставило се, воља Кристофера Хила била изнад државних закона, изнад одлука Управног суда и када су сви говорили да неће бити одржана геј парада, он је говорио да ће бити одржана и била је. Шта се то догодило 17. септембра?

Како тумачиш оне речи Његове Светости Патријарха српског Порфирија када је на оној беседи, чини ми се на Дан усековања главе Јована Крститеља испред храма Светог Саве, говорио о новим крсташким ратовима који се воде против српског народа?

Владимир Димитријевић:

Да кренемо од једне ствари којом се исто тако бавим, а коју је највише код нас обрадио доктор Миодраг Петровић, научни саветник Балканолошког института, човек који је превео и приредио и коментаре написао за законоправило Светога Саве. То је питање тзв. богомила у Босни.

Он је доказао на основу византијских и наших списа да није реч о богомилима оним какви су изворно били, који су били гностичка секта, него да се код Срба и православних у Византији, под новим богомилима подразумевају римокатолици и као дуалисти који су увели филиокве (лат. filioque), а они су нас, у својим крсташким походима звали патарени. Зашто?

Зато што ми нисмо прихватили филиокве. Еx patre procedit на латинском значи да Дух Свети происходи од Оца. Тако ми исповедамо у символу вере: „И у Духа Светога, Господа и животворног, који од Оца исходи и који се са Оцем и Сином заједно поштује и слави, који је говорио кроз пророке”.

То један од чланова символа вере, али они су томе ex patre додали filioque, значи „и од сина” и пошто ми на то нисмо пристајали, они су нас прогласили „опасном сектом патарена”.

И пошто је била забрањена трговина хришћанским робљем у средњем веку, наш, твој и мој познаник и вредни Србин Радомир Батуран, је својевремено истраживао трговину робљем у Дубровнику и објавио документе о томе. Две робиње, мајка и ћерка, које је неко ухватио у Босни и продавао на пијаци робља у Дубровнику, изјавиле су да припадају апостолској вери, да су римокатолкиње, локални жупник је то посведочио, оне су ослобођене, а две Српкиње, сестре рођене, које су јавно рекле да не знају ни за какве богумиле и патарене, да су истинске хришћанке, биле су православне. Такође су продате у ропство. Међутим, каже, за њих није имао ко да посведочи и оне су продате на пијаци робова у Дубровнику. То су документи које је у архиву Дубровника, између осталог, нашао Батуран.

Зашто ово помињем? Ми заиста јесмо у новом, не крсташком! ја намерно не кажем крсташком, него крижарском рату. Западни крижари непрестано од средњег века наовамо воде ратове против православних Срба и против православних уопште. Довољно је сетити се да је Папа стално подстицао Мађаре да ратују против Срба у Босни. Да је већ Свети Арсеније Сремац, наследник Светог Саве, морао да премешта седиште српске цркве у Пећ из Жиче, јер Жича је била преблизу мађарској граници, а Пећ је била са свих страна окружена Србима. Значи, од средњег века до данас, они то раде.

Кад је у питању тај НАТО Прајд, НАТО хомосексуализам, не хомосексуализам као сексуална оријентација, него као политички инструмент, ја ћу рећи само једну ствар: у православљу, хомосексуалци су добијали епитимије, значи, да се одређено време не причешћују, да читају молитве, да праве велике метаније и тако даље, а нису убијани. А у Енглеској су закопавали у средњем веку живе хомосексуалце у земљу, а у другим земљама су их спаљивали на ломачама без икаквих проблема. И ти исти, који су то тад радили, закопавали и спаљивали, а сад дозволили све, сада хоће да нâс закопавају и спаљују што не пристајемо да то буде мера и провера нашег заједничког живота.

Тако да је Хил, у ствари, само један израз тог поретка који увек има потребу да неког спаљује и сажиже, и будите уверени, ја то кажем са свом озбиљношћу и одговорношћу, између осталог и на основу читања Жарка Видовића, да су они спремни да загазе у нуклеарни рат и да са собом повуку човечанство јер виде да је њихова цивилизација мртва. То им је прорекао Шпенглер. Значи, после Првог светског рата излази „Пропаст Запада” Шпенглерова и он каже Западна цивилизација је готова, прошло је њених хиљаду година, значи, он процењује да култура и цивилизација заједно, значи култура прелази у цивилизацију као декаденцију, могу да трају хиљаду година. То је готово, то је крај! Готово је!

И он ће, каже, у наредном периоду видети ратове, видећемо тријумф банкара и новца и тако даље, али је готово, то неће још дуго да траје. Значи, они то знају, они то осећају и они желе са собом да повуку човечанство. Зато све то што Хил прича, не говори Он. Он је само, како би се Толкиновски рекло црв језик, који говори на ухо краља Теодена или уста Сауронова, која је сјајно приказао Питер Џексон у трећем делу трилогије Господар прстенова, када дође Арагорн са војском пред Мордор и кад уста Сауронова излазе да кажу како су поражени, како не могу добити, како је Фродо мртав и тако даље, али наравно Арагорн не слуша Уста Сауроновова и борба почиње без обзира на исход.

Дакле, то је Кристофер Хил, ништа друго, а ми то морамо да знамо и ми себе морамо да чувамо јер ако сада попустимо и сручимо се у мртвачки загрљај тог danse macabre (франц. плес смрти) који се зове НАТО-Запад, ми се не можемо подићи. Оно што нас држи, то је последње што имамо, а то је част, образ, поштење... Без обзира што смо ми као народ често лоши, никакви. Ја уопште нисам никакав идеалиста кад је у питању српски народ. На крају крајева, нас је Солжењицин, а и њега је Catena Mundi објавила, учио да су покајање и самоограничење кључне карактеристике националног живота, да то сваки истински родољуб мора имати на уму: покајање и самоограничење.

Значи, ја нисам никакав етнолатрија, представник етнолатрије, значи, поклоњења своме народу. Нисам, али српски народ је народ који је Бог поставио да испуни један огроман задатак и он је тај задатак испунио: он је зауставио продор Ватикана и НАТО-Запада према Истоку. Без обзира какав је он, то су чињенице. И зато како је говорио отац Јулијан, ја то често цитирам, једном комунисти:

„Не мрзиш ти мене, него оног у мени и не мрзиш ме ти, него онај у теби.” - отац Јулијан

Значи, ми страдамо због својих слабости, пропуста и грехова, али они против нас ратују због онога што је у нама Христово и у том смислу, иако је и мени и теби и свима нама јасно да су и Руси и Срби далеко од идеала и да имају хиљаду мана, у овом тренутку, руски и српски народ су два заветна народа која сведоче Христа и они против нас ратују због Христа и само због Христа! И зато је сјајна књига Слобе Антонића о Русима и Србима као заветним народима, коју је Catena Mundi објавила и коју свакоме треба препоручити.

Бранимир Нешић:

Да откријемо нашим читаоцима, гледаоцима и слушаоцима да смо ти, Зоран Чворовић и моја маленкост, били иницијатори петиције српских интелектуалаца против увођења санкција Руској Федерацији, колико се сећам 18. априла је она била и објављена у јавности.

Да ли је увођење санкција Руској Федерацији, а примећујемо да и Кристофер Хил и цео политички Запад, инсистирају да Србија треба да уведе санкције Русији, у вези са, под знацима навода, „коначним решавањем питања Косова и Метохије”?

Владимир Димитријевић:

Прво нешто око петиције... Видим ја многи кажу те петиције ништа не вреде, шта више пишемо петиције, доста је петиција, да предузмемо нешто конкретно... То није тачно! Прво ја бих волео да видимо шта све може да се предузме конкретно и увек сам био за то да се ангажујемо у било којој смисленој, конкретној акцији. Значи, то не противуречи једно другом.

А друго, петиције имају свога ефекта јер ако ви видите да озбиљни интелектуалци, врло озбиљни интелектуалци, се залажу за нешто и јасно имају становиште шта је то нешто за шта се залажу, да не дозвољавају да ова власт крене путем издаје, да не пристају на то... То је велика ствар.

Ја морам да кажем једну ствар о којој сам хтео и да пишем, нисам стигао, али требало би нешто да напишем. Када смо скупљали потписе против увођења санкција Руској Федерацији, ја сам добио обавештење да академик Драгослав Михајловић, један од наших највећих књижевника и голооточанин хоће да потпише. Добио сам и телефон академика Михајловића, старца, угледног старца српског, човека који носи у костима српски 20. век и он је рекао да! Потпишите супругу и мене.

Тај тренутак, када Драгослав Михајловић потписује петицију против увођења санкција Руској Федерацији један је од великих тренутака мог интелектуалног и моралног живота и зато сматрам, да ми уопште не треба да престајемо да пишемо петиције, али исто тако треба их врло конкретно, као што је сада, на крају крајева, и направљен овај савез интелектуалаца и политичких странака које су против русофобије у Србији, да радимо и друге ствари... Треба да радимо све што можемо да радимо, али реч има велику тежину и не сме се заборављати колико она значи.

Зато подсећам, да је Catena Mundi за овај сајам књига припремила три тома сећања Косте Чавошког, академика, који од 60-их година 20. века води борбу за слободу, демократију и српство. То су три тома огромних драгоцених искустава са невероватно значајним документима где се види кроз шта је пролазила српска интелигенција борећи се за минимум минимума слободе и демократије у једном тоталитарном друштву.

Само да се сетимо тог Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања 80-их година 20. века где је сва документација стављена, где су Срби, конкретно београдски интелектуалци, бранили, не само наше људе који су се попут рецимо Гојка Ђога нашли на суду због поезије, него из целе Југославије, укључујући и Парагу и Алију Изетбеговића јер су се начелно, принципијелно борили за слободе и права људи. Па зар то да се заборави? Је л' то мало? Је 'л то небитно?

Наравно да је много и наравно да је битно и ја сам веома срећан што је академик Чавошки баш Cateni Mundi доделио улогу да објави тај тротомник његових политичких сећања. То је невероватно драгоцен материјал.

И исто тако, немојмо се руководити идеологијом поражености, као шта сад, ето литије, нисмо успели, они су одржали... Шта су они одржали? Они су хтели да проведу 20 до 50.000 људи улицама Београда, а 300 људи парадера, НАТО-парадера бранило је 5.800 полицајаца, потрошено је 3 милиона евра, а нема пара за лечење наше деце од рака, али шта је то? Јесу то они хтели? Не, нису хтели, они су хтели много више.

Јесте, успели су, али су успели да нам покажу да Србијом не управља Александар Вучић, него Америка преко Кристофера Хила и то је значајно сазнање. Није то мала ствар. Дакле, успеле су литије, упеле су. Жалили су се људи на литије у Црној Гори, није Ђукановић спао с власти, али је потписан закон који омогућује слободно функционисање Српске православне цркве у Црној Гори. То је у окупацијским условима више него довољно.

Наше пружање отпора увођењу санкција Руској Федерацији, наше непристајање на то да се поистоветимо са чопором који кидише на тело Русије, то није мала ствар! И ја мислим да, као што сам и теби рекао, као што ти мораш да будеш задовољан што си објавио оволико књига у Cateni Mundi, мада увек може и више и боље, али кад се сетиш где смо почели, одакле смо почели, то је изузетно.

Тако и ми морамо да будемо задовољни да смо ми, после толиких година и деценија ипак створили један интелектуални морални фронт у коме се налазе најзначајнија имена српског интелектуалног живота који не дозвољава да се уради оно што су наши непријатељи намерили. Можда ће нас они победити, можда ће они заиста овде војно ући и окупирати нас војно, као што су урадили на Косову и Метохији, али нема проблема, знаћемо на чему смо. Није никакав проблем, ми ћемо њих гледати и као свим окупаторима, видећемо им кад-тад леђа. Они ће отићи, биће поражени ако историја траје.

Ја сам рекао и понављам и овде ћу рећи, Русија не може изгубити овај рат, осим ако није крај света. Значи, јер у откровењу Јовановом је речено да ће на крају света Антихрист повести рат против светих, то јест против хришћана и победиће их, привремено. Његова ће власт трајати три и по године и онда ће доћи Христос, али ако није крај света, ако се историја продужава, а то зависи од наших срца, од нашег ангажмана, од наше борбе, онда они не могу бити побеђени, ни Срби не могу бити побеђени, ни Косово и Метохија не могу бити отети трајно, осим ако није крај историје. А ако је крај историје, победа је опет наша јер је Христос победио. Ми само треба да будемо на страни победника:

Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не би повратио,
Ни из руке крсташ-барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац,
Да ми каже дружина остала,
Гле страшљивца Бошка Југовића
Где не смеде у Косово поћи
За крст часни крвцу у прољевати,
За вјеру с браћом умријети.

То је то, нема више ништа да се каже.

Бранимир Нешић:

Споменуо си малопре књигу професора Слободана Антонића „Два заветна народа: Руси и Срби”. Како гледаш на овај сукоб који се дешава у Украјини? Против кога Русија ратује и да ли је у питању један жесток сукоб цивилизација, са једне стране Руске Федерације и Русије, руске цивилизације, а са друге стране Колективног Запада?

Владимир Димитријевић:

То је прво братоубилачки рат. Руси и Украјинци су један народ и ово што се дешава, то је као кад би ратовале Србија и Црна Гора, а не Србија и Хрватска. Страшна се ствар дешава.

Значи, ја никаквих тријумфалистичких осећања немам и ако Руси уђу у Кијев, они треба да уђу погнуте главе, без обзира на победу. Јер крвави братоубилачки рат је последица комунизма, стравичног комунизма и последица једне велике неактивности Руске Федерације на очувању Украјине у саставу свога света, а опет је за то крив комунизам, који је Украјину препустио тек тако и они који су дошли после Горбачова, као што је Јељцин, нису предузимали ништа да земља у којој је 80% становништва било за очување заједничке државе, дође у ово стање да сад има нацисте који Русе мрзе, као што усташе мрзе Србе. Нису то мале грешке.

Игор Друз, један изузетан украјински мислилац, 2014. дао је интервју Печату Наташи Јовановић и тад је рекао: „Ја сам годинама ишао у Русију, упозоравао надлежне да се у Украјини спрема велики нацизам и русофобија која ће се изродити у страшне ствари. Међутим, они су ми се подсмевали и говорили, ако си тако паметан, зашто ниси богат?” Е па, сад то мора се плаћа крвљу.

То један део стране. Значи, оно што сам малопре рекао, ни један родољуб и национално освешћени човек, не гледа кроз прсте грешкама својих. Ми све то знамо. Али, ово заиста јесте рат у коме НАТО користи Украјинце као топовско месо против рођене браће Руса и то је Марко С. Марковић најавио, кога је такође обајвљивала Catena Mundi и објављиваће га ако Бог да, у свом тексту „За савез православних народа” 1991. рекао је:

Ако се православни не освесте и уједине пред лицем Колективног Запада, њих чека страшна судбина, биће раздробљени и разбијени. Прва домина која пада биће српски народ и Книнска Крајина, а све треба да се заврши у Украјини. Главни циљ Колективног Запада је да изазове нуклеарни рат између Украјине и Русије - Марко С. Марковић

То је Марко С. Марковић објавио у књизи „Православље и нови светски поредак”, коју је објавио, својевремено, библиотека „Политика и образ”, коју је основао покојни Небојша Крстић. Текст је из 1991. Тако размишља истински аналитичар који је истовремено и православни хришћанин.

Ја сам 1995. написао текст и објавио га у часопису Образ, који је издавао Небојша Крстић, при цркви Светог Александра Невског, „Уочи битке за Русију”. Не зато што сам ја паметан, него је то писало. Наши свети оци су рекли да ће тако бити. Владика Теофан Бистров (види и овде: Теофан Бистров), чувени подвижник и молитвеник, још је у Другом светском... он је умро '43. у Француској, рекао: „Какав је ово рат? Јесте тежак, јесте страшан, али он није ништа према оном рату који ће свет повести против Русије када Русија једина буде сачувала православље”.

И ми знамо да је Карл Билт 2014. рекао: „Да је руско православље опасније од исламског тероризма”.

Молим! Значи, ја сам '95. објавио текст, не због своје памети, него је то речено. То је то! То је што се могло прочитати и зато, заиста, Колективни Запад у свом нихилизму, у свом дубоком осећању смрти!, креће на Русију, да би је уништио. Јер Шпенглер је у „Пропасти запада” рекао:

Толстојево хришћанство, социјално-реформистичко, је заблуда. Он је говорио о Христу, а мислио је на Маркса. Хришћанству Достојевског припада будући миленијум - Освалд Шпенглер

Молим вас, то је рекао Шпенглер.

Да се не би остварило то хришћанство Достојевског, да Русија као алтернатива једном нихилистичку поретку смрти Бога, како би рекао Ниче, не би могла да иступи у име читавог човечанства, поведен је овај рат. Украјинци су топовско месо и страховита жртва, а Руси морају да плаћају своје заблуде, али они се сада, устају и подижу на један величанствен начин.

Ја сам то рекао. Први велики хришћански закони донети после Француске револуције, као реакција на Француску револуцију, а њу је ширио прво, Наполеон и по читавој Европи се мало-помало проширила и дошла до краја, сав отпор је био узалудан - то су закони Руске Федерације, која уноси у устав да је заједница мушкарца и жене, само то може бити брак, која забрањује пропаганду НАТО-квази-вредности и која устаје да брани хришћанство и Владимир Путин је то отворено рекао. Значи, од једног КГБ-овца, додуше радио је у спољашњој обавештајној служби - нико није поставио питање зашто је Џорџ Буш Старији био шеф ЦИА-е, то нико га није питао. Од човека који је класични плод совјетске епохе, Путин (у емисији Владимир Димитријевић каже Солжењицин, али то је очигледно лапсус, прим. уред.) је израстао у човека који у свом кључном говору приликом повратка Новорусије (види и овде: Новорусија) у састав Русије, изговара Иљинове речи и који изговара речи Христове: „Кад је Запад у питању, по плодовима ћете их познати”.

Пазите, је ли то мало? Да нам је неко рекао пре 10 година, то ће се десити у свету, да ли би смо му веровали? Не! Јер је изгледало да је тријумф НАТО-нихилизма незаустављив. У том смислу то јесте та борба и ми знамо све грехе, све слабости и све пропусте наших, али знамо управо оно: они против нас ратују због онога што је нама Христово и ми сада подижемо хришћански барјак бранећи заветне вредности. Зато је књига Слободана Антонића веома значајна - ја је свима препоручујем. Она је приступачна сваком џепу јер на крају крајева, та „Catena у џепу”, мала библиотека, коју имам част да уређујем, има тај циљ да на озбиљан начин, али сажето, понуди одговор - зашто смо ми заветни народи.

И сад се видело, Русија је све време хтела и за време Путина, да уђе у западни систем. Он није желео да буде тоталитарац јер је Русија преживела Лењина и Стаљина и логоре и све. Он је желео да његов народ и његова држава буду у општем систему који је Запад формирао. Али није могло. Није могло!

Умом ти Русију схватити нећеш,
Свеопшти аршин њу не прати,
Она се друкчијем циљу креће,
У њу тек можеш веровати. - Фјодор Тјутчев

Али шта је Русија, односно Запад? - опет Тјутчев:

Родна поља к'о у хрпи,
Убога сва природа,
Родни крају дуготрпљив,
Крају рускога народа.
Не позна и не примети
Горди поглед туђег ока,
Шта засја и тајно светли,
У наготи твојој кротка.
Под теретом крста тешким,
Прошао је земљом овом,
Као слуга цар небески,
Свуд ходећи, с благословом. - Фјодор Тјутчев

А Тин Ујевић је у песми „Русија” рекао да „Ми смо за рускога Христа, славјанскога Христа”.

Е, тâ борба се води и без обзира на наше падове и грехове, ми у тој борби учествујемо и трудимо се да достојно просведочимо своје хришћанско име. Зато наша одбрана, у овом тренутку, није одбрана политичких интереса, економских интереса и тако даље, него најдубља одбрана нашег идентитета, наше самоистоветности.

Бранимир Нешић:

У најави сам споменуо Жарка Видовића и његову култну књигу „Суочење православља са Европом” коју је објавила Светигора, чини ми се 1997. године. Ко је био Жарко Видовић и како би деда Жарко гледао на овај сукоб Русије са Колективним Западом и како би изгледало по његовом мишљењу данашње суочење православља са светом?

Владимир Димитријевић:

Питање је озбиљно и захтевно, и треба почети од личности Жарка Видовића. Значи, морамо тако да почнемо да бисмо видели шта је тај човек. Кад сам покушавао да за ову емисију, припремајући се, нађем једну копчу која би људима објаснила ко је Жарко Видовић у односу на општу перспективу западне мисли, на памет ми је пао један човек који се зове Виктор Франкл, чувени психотерапеут, оснивач логотерапије, терапије смислом. Човек који је рекао да је основни извор душевних обољења, поред да, кажем, основних неких биолошких ствари, криза смисла. И он је кључне неурозе људске звао ноогене неурозе - неурозе које су изазване недостатком смисла.

Човек може имати све, али ако не зна зашто живи, он је готов, он је мртав. Он (Франкл) каже: „Ја сам виђао грдосије, у логор долазе људи од 2 метра који за три месеца умиру и пропадају, и беднике мршаве и никакве који преживљавају”. Зашто помињем логор? Па зато што је Виктор Франкл као Јеврејин био у нацистичком логору, а и Жарко Видовић је био у усташком затвору и нацистичком логору у Норвешкој и преживео та гранична искуства која су га довела до највећих дубина мишљења.

Виктор Франкл нам каже, у својој кључној књизи „Зашто се нисте убили?”, само је смисао успевао да одржи људе у логорским условима.

Сетимо се још једног великог логораша... Пазите, ми овде причамо о логорашкој мудрости, мудрости људи који су преживели то најстрашније искуство 20. века, Александра Солжењицина, а шта је било са Солжењицином? Он преживљава седам година логора, добија рак и моли се богу да изађе на слободу да би могао да опише оно што је видео и пише „Архипелаг гулаг”.

Жарко Видовић преживљава логор, излази, бежи из логора, затваран, хапшен, долази у Југославију, тамо три пута после рата бива хапшен од комуниста, сачувавши све залихе смисла које је срео, ствара величанствену философију, а Виктор Франкл нам каже: „Ништа нам не вреди, шта год да имамо, ако немамо смисла”.

И наводи случај једне жене, којој је син од 11 година умро, а остао је други син богаљ, и она хоће да се убије, али њен син на све могуће начине жели да је сачува у животу, она се слама, долази код Франкла, а Франкл каже, хајде да попричамо о нечему... Молим вас, једну ствар да урадите... Замислите да сте на самртној постељи, после живота у коме нисте имали децу, а били сте веома богати... Молим вас, имате 80 година, лежите на самртној постељи, покушајте да дођете до дубине свога бића и да ми кажете шта осећате. И она каже, замишља се, и она каже, супер сам живела, имала сам све, варала сам мужа, имала сам најлепше мушкарце, све што сам пожелела од одеће, све што сам пожелела од путовања, све сам имала, али каже осећам празнину. Е сад каже, опет замислите имате 80 година, умирете, на самртној сте постељи и десило се ово што вам се десило, изгубили сте сина и имате сина богаља. И она после дужег размишљања, плаче, у сузама каже, па наравно да тај мој живот има смисла, остао ми је тај један син, о њему сам се бринула, целу сам себе уложила у њега и он је постао диван човек.

И наравно, после тога јој никад није пало на памет да изврши самоубиство. Зато је то „Зашто се нисте убили?” јер као што је рекао Ками на почетку „Мита о Сизифу”, кључно философско питање је питање самоубиства.

Е дакле, желећи да приближим Жарка Видовића, указао сам на два битна логораша: Виктора Франкла и Александра Солжењицина.

Значи, ви имате човека који је, како каже Драган Хамовић, био „човек-век”. Буквално.

Значи, рођен је 1921. године у Тешњу, завршио гимназију Новом Саду, као млад одушевио се левичарским идејама јер предатни систем је, заиста, поготову пред крај, био сушта социјална неправда и многи млади људи су се заносили том идејом социјалне правде, изгледало им је, јер нису знали истину, да је Совјетски Савез оличење те социјалне правде и тако даље... И он постаје СКОЈ-евац. Одлази у Загреб на свеучилиште, прво студира три семестра медицину, тад је упознао Љубу Милоша, чувеног кољача јасеновачког, који га, хвала Богу, није препознао када су бирали логораше испред Јасеновца '42., али после три семестра медицине, он уписује философију, присуствује такозваном „сукобу на љевици”, он је то и описивао касније, између Крлеже и, да кажемо, догматских стаљиниста. Види да Комунистичка партија Југославије креће у србофобном правцу, а онда почиње рат, њега заробљавају као војника Априлског рата, '41. у Сарајеву помаже илегалном покрету, сарађује са чувеним Валтером Перићем, који је представљан у оној серији „Валтер брани Сарајево”, хапсе га, био је и у немачком затвору, који је био мила мајка у односу на усташки затвор. Усташе му суде, његов отац долази да посведочи о свом сину, после тог сведочења његовог оца одводе и убијају да он никад није сазнао где му је убијен отац, и о Ђурђевдан '42., њега и многобројне друге Сарајлије су повезли возом ка Јасеновцу.

Испред Јасеновца, тотовци, та служба за принудни рад нацистичке Немачке, бира снажне младе људе које ће одвести у Норвешку на принудни рад јер тамо треба зидати утврђења за случај савезничке инвазије. Сурова је метода којом се људи бирају. Сви су постројени и тотовац прилази и шутира их снажном окованом чизмом у потколеницу - ко клекне остао је у Јасеновцу, а ко остане, иде у Норвешку у логор. Жарко Видовић је био спортиста, био је тркач, имао је чак и златну медаљу у јуниорским такмичењима и он остаје, иако га је два пута ударио у потколеницу, и онда их бродом превозе прво у логор Старо Сајмиште, не заборавимо то место! и пуну истину о њему морамо сачувати, а затим га одводе у Норвешку где он од '42. до '43. у најтежим радовима се суочава са смрћу и тамо види величанствене примере људског достојанства.

Види Исмета Пашића, Србина муслимана из Мостара, кога зову Дон Кихот јер је мршав и висок и са наочарима, који одбија да туче једног Србина логораша који је побегао, да га туче до смрти да би сачувао свој живот и кога Немци убијају батинама заједно са оним Србином, кога он није хтео да туче.

Види једног угледног муслиманског првака из Босне, који се такође осећа као Србин. '42. долази хоџа да их регрутује у Принц Еуген дивизију, то јест пардон, не у Принц Еуген, већ у Ханџар дивизију и он му нуди, каже, па ти си ипак беговски син и тако даље, па каже, лако је теби хоџа, ти си од фукаре, од беде, а ја сам из племићке куће, ја имам другачији морал, не могу ја да идем вашим путем, путем фукаре.

И види човека који је покушао да побегне, кога Немци доводе у логор, чита му се пресуда, каже Жарко Видовић, тај се човек превија, скупља ногу о ногу, осмехнутог је лица... А зашто он то ради? Тек кад су га обесили, видели смо, он је све време задржавао мокраћу да се не умокри пред својим џелатима, да сачува људско достојанство! То је била његова брига, није бринуо што ће га обесити, него да се пред непријатељем не покаже као бедник, који се плаши, и тек кад је умро, кад му је врат прецвикан, тек се тада сва мокраће излила из њега.

И види једног заробљеника из Краљева који пре него што га одводе у смрт, каже: „Брале, имаш ли мало леба? Нисам видео хлеб толико дуго”. О томе је Драган Хамовић написао једну потресну песму и објавио је у својој збирци „Присутни грађани”.

Значи, човек који има сва та искуства и успева да их сачува и успева да побегне из логора, он ће касније рећи да је слобода - моћ одлучивања о својим поступцима, чак и пред лицем смрти. То ће постати његова философска дефиниција.

Слобода је моћ одлучивања о својим поступцима, чак и пред лицем смрти. - Жарко Видовић

Слободан Владушић у свом тексту о Жарку Видовићу, каже да за разлику од Мишел Фукоа, чија бритка мисао није одговарала његовом животу - то је био један живот класичног буржујског Француза. Он јесте имао радикалну мисао, али он је живео ушушкано, спроводио своја животна задовољства, био хедониста и тако даље, али Жаркова мисао се заснива на његовом искуству.

Он је Запад доживео на себи, тоталитарну метафизику Запада, која од Томе Аквинског иде до Хегела па се онда, на крају, оваплоћује у Хитлеру и нацистичком режиму.

Побегао је, на Упсали, почео да студира, ту упознао Еву Марију Јохансон, којом је хтео да се ожени и с којом је добио ћерку Загу. Зага је једини његов потомак. Она га је и нашла касније, била му је одана и верна и тако даље, и он долази овде '45. да узме папире, да се врати тамо и да настави да живи у Шведској, међутим комунисти га хапсе! Његова преписка не допире до његове будуће жене, нити њена до њега и та се веза прекида, губи сваки контакт с њом, она се после удаје за другог човека, који његову Загу, а она је добила име по Жарковој сестри, прихвата као своју, добија сина Бранка који је био врхунски студент Универзитета у Сарајеву, спремао дисертацију о Славјанофилима, син му гине у намештеној саобраћајној несрећи, живи прогоњен, из Сарајева у Загреб, на крају завршава на Институту за књижевност у Београду. Кад му син погине, жени се други пут, дивном женом Душанком, Душком, која му је била велики помоћник и савезник и оставши без свога детета, он ће неговати једног дечака, који се звао Момчило. А пошто је имао густе обрве, он га је звао Момчило Крајишник, пошто је Момчило Крајишник имао такве обрве... Он се старао о том детету, које је било из једне несређене породичне ситуације, у тешким породичним условима живело, и брине се о њему као рођеном сину.

И пише, ствара, али као човек испуњен животним искуством. Ви сретнете Жарка Видовића, седнете да попијете с њим чашу вина, јер он је волео да попије вино, и онда он, као антички мудрац, као српски Сократ, почиње да вам прича и изненада, ниоткуда, чудесне ствари... Па знате како смо ми сазнали о старцу Вукашину, оно што је он написао. Он је био на неком скупу који је организовао владика Атанасије у Краљеву 2001., тад је био и покојни Владика Данило, скуп је био посвећен Владики Николају, мислим, тако нешто, нисам сигуран...

Бранимир Нешић:

Јесте.

Владимир Димитријевић:

Јесте, и ту на том скупу, каже ми сад причамо о старцу Вукашину...

Бранимир Нешић:

Владика Артемије је био на том скупу. И бројни други.

Владимир Димитријевић:

Тако је, али значи, био је то један озбиљан, леп скуп у дому владике Николаја. Каже:
- Ал' да, али знате старац Вукашин, па то је Вукашин Мандрапа, онај чувени старац из чувене сарајевске породице, они су Херцеговци и тако даље и ја сам каже њега знао...
И ми запрепашћени, ту сам био кад је то изговорио.
- Па како сте га знали?
- Па како, ко није знао Мандрапе, то је стара породица, угледна, они су били ктитори цркве сарајевске старе, он је био човек и дубоко побожан.
И онда ми кажемо:
- Али чика-Жарко, ви то треба да напишете!
и онда он пише тај текст чувени.

То сте могли да доживите Жарка. Ви седите са Жарком и Жарко одједном, однекуд, из свог искуства, почиње да прича приче које ви нигде нисте чули. Или да рецитује Лучу микрокозма коју је знао напамет.

И онда он пише, кад пише о томе шта је херменеутика, као умеће тумачење књижевног дела, он каже херменеутика, то није метафизичка књижевна критика која намеће критеријуме критичареве; ставља у Прокрустову постељу појмова осећање лепоте књижевног дела. Херменеутика, то је вештина распоређивања нагласака. Од тога како неко рецитује неку песму, ви видите да ли је он разуме. Баха је оживео Менделсон који је нашао његове партитуре, почео да га свира, дао своју интерпретацију и Бах се вратио.

То је смисао херменеутике - нежно, прецизно распоређивање нагласака, а не насиље над текстом. И он тако тумачи Његоша. Ви узмете, он, Посвету праху, овај Сими Милутиновић-Сарајлији на почетку Луче микрокозма и креће у причу.

И ви гледате човека... Шта је ово? Па ја то никад нисам ни чуо ни видео! Ко је овај човек? Шта он прича? А једна невероватна, детиња душа, чистота, непретенциозност, он вас никад није убијао својим знањем, он је изгледао као човек који је до свега, па чак и до онога што је прочитао, дошао животом.

То је био један диван босански Србин, од оних лепих Срба босанских који су увек доживљавали Србију као своју мајку, који су знали поготову да цене оно што је Србија учинила од '41. до '44. за избеглице, који су за разлику од Црногораца и други динараца, били на неки начин хришћански меки људи. Динарци су тврди, они су незгодни, пуни су себе, ту епска сујета ради и тако даље, а Жарко никад није био такав.

Сећам се '95. као вероучитељ у Чачку, доводим га, у најскромнијим условима смештен код неких наших пријатеља, пет дана проводи и пет дана држи предавања. Негде сам, морам да нађем, сачувао звучни запис тих предавања и мислим да би то јако било важно да се појави у наше дане.

Пет дана људи долазе, слушају га и диве се једном човеку који је доктор наука, који четири језика зна, али који говори са једном беспримерном непретенциозношћу. Е, то је био Жарко Видовић!

Бранимир Нешић:

Ти си приредио, а Catena је имала част и да објави књигу одабраних текстова Жарка Видовића, која носи наслов „Завет и слобода”. Реци нам нешто више о књизи, о композицији поглавља које си направио и зашто књига носи наслов „Завет и слобода”

Владимир Димитријевић:

Па да кренемо од наслова. То су два кључна појма Жарка Видовића: појам завета и појам слободе.

Заветни народи су они народи који схватају да смисао њиховог постојања није у стицању земаљске моћи, него у служењу и заједништву са Вишњим. Завет постоји тамо где је народ који је спреман да сведочи, народ-сведок, народ који сведочи онај Завет који је успостављен у крви Исуса Христа.

Нови завет, постојао је Стари завет, у доба пророка Мојсија, који је потврђен крвљу животиња, и постоји Нови завет, у коме је Бог који је постао човек, јагње божије, господ наш Исус Христос, жртвује себе за спасење људског рода. А спасење се састоји у томе да се људска и божанска природа у њему сједињују, у његовој личности, нераздељиво и несливено, да је људска природа уздигнута да седи са десне стране Бога-оца и да у тој уздигнутости људске природе, постоји шанса за свакога од нас да изађемо из своје затечености и да се нађемо у заједници са Оцем и Сином и Духом Светим. Људи који прихвате позив божији у Господу Исусу Христу, постају заветни народи.

Нису само Срби заветни народ: и Руси су и Грци и Грузини и Бугари, на свој начин, свако на свој начин, како се одазове позиву Божијем. Али заветност Срба, нарочито је исказана христоликом спремношћу на жртву, јер ниједан народ није пролио толико крви за Христа да би посведочио да је „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“ (кнез Лазар).

Завет почиње Светим Савом који у најтежим тренуцима историје, када је моћ папства на врхунцу, се опредељује за понижену Византију, од цариградског патријарха добија аутокефалију, а крунише се кнезом Лазаром, који јасно каже да је земаљско за малена царство, а небеско, увек и довека, док је по Видовићу тумач Завета Петар Други Петровић Његош, који нам јасно поручује:

Што на вјеру праву не похули,
Што се нехће у ланце вјезати,
То се сбјежа у ове планине,
Да гинемо и крв прољевамо,
Да јуначки аманет чувамо,
Дивно име и свету слободу. - Његош, Горски вијенац

Аманет је завет, значи, име и слобода, завет и слобода. Значи, из Његоша, који за њега није био никакав обичан књижевник, него сведок Завета, извире наслов књиге „Завет и слобода”.

Што се тиче саме књиге, она је подељена у тријаде, свесно, у сваком поглављу има по три текста из његових до сада објављених књига и то по три текста која се тичу врло битних тема. Почиње се од библијско-литургијских тема, значи оних основних, прелази се на теме цивилизационих темеља Запада и Истока, као што су трагедија и литургија и папска црква - Света држава, прелази се на појам завета, односа Свети Сава и његов народ, Свети Сава и Римско право, значи, онога што је прожело Србе из ромејске, источно-римске традиције правне свести, односа нације и завета, демократије и нације, односа епске и заветне свести, што је врло важно у философији Жарка Видовића.

Жарко Видовић нам се даје и као тумач књижевности српске. Три су текста: „Његошева трилогија”, „Исидора у Жичи” и „О историјској свести у Сеобама Милоша Црњанског” и завршава се основним његовим порукама у виду неке, да кажемо, врсте афоризама.

Дакле, целокупни Видовић је ту ин нуце (сажето, језгровито, прим. уред.). Дакле, у једном језгреном смислу и то је читанка, тако смо је назвали, Читанка Видовић. Значи, читалац узима ту књигу и одатле може даље да се креће ка свим областима којима се Видовић бавио, али смо настојали да заиста буде приступачна свима и да буде књига од које може да се почне у новим схватањима српске историјске свести.

Бранимир Нешић:

Владо, шта подразумева литургијска филозофија Жарка Видовића?

Владимир Димитријевић:

Литургија је за Жарка Видовића средишњи догађај цркве. Значи, на литургији Христос је архијереј који жртвује и који се жртвује, који прима и који се раздаје, како каже једна свештеничка молитва. Литургија је вечито оприсутњење голготске жртве којом је људска природа спасена и прослављена.

Литургијски живети, по Жарко Видовићу, значи бити свестан да вера није религијско-метафизички систем уверења у чије име ми можемо убијати или спаљивати људе, него је то жива заједница са живим Богом, која нам могућује смисао постојања.

А смисао постојања није у стеченим моћима, него у осећању смисла - то је оно што смо већ малопре говорили.

Значи, ми смисао не можемо да осетимо вештачки, као што то покушавају хиндуистичке религије којима је он би оштар критичар, које имају магијске технике за довођење у стање екстазе. Смисао је оно што нам се дарује од врховног смисла, а то је Христос - првосвештеник литургије. У литургији ми се сједињујемо са живим Христом и постајемо удови једни другима. Тако настаје црква као тело Христово, а одатле извире и све остало.

Жарко Видовић каже да за разлику од Запада, где је држава створила нацију, српски народ је створила црква и да је управо црква извор свега, укључујући и правну свест.

Сетимо се само народне песме „Урош и Мрњавчевићи” где, када је Марко Краљевић донео пресуду на основу староставних књига, то јест законоправила Светога Саве, његов отац, незадовољан тиме што неће постати владар после Душанове смрти, га јури са сечивом око храма да га убије, а глас му каже да побегне у цркву јер ће му тамо бити прибежиште. И када сечивом удара по стубу цркве, Вукашин је посекао божијег Анђела, каже песма.

Шта то значи? То значи да је наш народ био дубоко свестан да је извор свега што је српско, у цркви, укључујући и правну свест. Жарко Видовић је често указивао на то да кад прота Матеја Матејић, пардон, прота Матија Ненадовић... И прота Матеја, диван човек био, Матејић, имао је 103 године кад се упокојио, велики Србин и велики научник, направио је на универзитету Колумбија Хиландарску собу па кад сам га већ поменуо да га не заборавим. Дакле, прота Матеја Ненадовић када прави законе нове српске државе за време Карађорђа, он креће од законоправила Светог Саве. То је суштина.

Дакле, из литургије извире све. Литургијска свест у човеку, не дозвољава да се горди, да себе сматра бољим од других. Из литургијске свести извире дијалог, каже Жарко Видовић. Значи, наша будућност као народа и цркве је у дијалогу који се води у парохијском заједницама као новим завичајима после литургије. Јер он каже: „Ја не могу да видим своје лице. Како да га видим? Само у огледалу. Као што не могу да видим своје лице без огледала, тако ни себе не могу да спознам ван дијалога”, а то је управо оно што је платонско, код Жарка Видовића јер он је кренуо путем истинског хришћанског или христијанизованог платонизма.

Платона нема без дијалога, а он је дијалог учио од Сократа. Јер шта је радио Сократ? Сократ је ишао од човека до човека и разговарао, трудећи се да својом мајеутичком вештином, бабичком вештином, у човеку породи човека. Ми још нисмо рођени док не познамо себе. То је делфијско пророчиште рекло: „Познај самога себе”. Али Сократ је имао једну невероватну свест о којој Жарко Видовић стално говори: о такозваном „апофатичком остатку у човеку” то јест, о апофатичкој, ако хоћете, антропологији. Шта значи апофатичко? Апофатичка теологија православна, од Светог Дионисија Ареопагита, па надаље каже: „О Богу се пре може рећи шта није, него шта јесте, тј. Бог се не може дефинисати”, не може се, да тако кажем, убити у појам. Свети Атанасије Велики је рекао: „Када бих ја Бога могао разумети, не бих у њега веровао.”

Значи, Бог је надразуман, он превазилази сваку моћ поимања, не само људи, него и анђела. Али, ако је човек створен по лику божијем, и ако су нама лик божији пре свега слобода, разум и љубав, ипак постоји тај апофатички остатак. Не може се никад рећи до краја шта је човек, зато каже Његош „Тајна чојку човјек је највиша.”

Ако таква антропологија постоји, онда из литургијске перспективе, ми никада не можемо наметнути образац по коме је човек - човек из перспективе онога што ми тврдимо да је човек. Човек измиче дефиницијама и он се дефинише... Проналази, не дефинише, само у дијалогу са другим. Ти ја сад причамо и у том разговору треба да се роди истина, при чему ја у разговору са другим видим своје слабости. Немам намеру да га убедим. Жарко Видовић се често позивао на Патријарха Павла који говорио да нам „речи буду благе, а аргументи јаки”. Само тако, у том дијалошком смислу, литургија се излива и у овај свет. То је суштина.

Значи, поистовећујући се са жртвом Христом у литургији, причешћујући се Христом, ми постајемо удови једни другима, један заједнички саборни организам. Из те перспективе, кроз дијалог, долазимо до заједнице која није утемељена на сујети и надмоћи, него на смиреној свести о томе да смо у Христу спасени и прослављени, и да је наша будућност, која је већ остварена у Есхатону, вечни живот у радости царства небеског. То се не може постићи механички и магијски на силу, него даровањем смисла који нас у једном тренутку обузме и можемо ићи на сто литургија и да стојимо пристојно и молимо се колико можемо, а онда изненада дође једна литургија у којој осетимо да је све преображено и да је истинска радост ушла у наше срце, као што каже Љермонтов: „Верује се и плаче се и опет је лако све”.

О томе је говорио Жарко Видовић, за њега је зато литургија изнад, како он каже, било ког ауторитета, укључујући патријарха и сабор епископа, јер сабор епископа не може да одлучује без литургије, без заједничког служења литургије и зато је блажени Августин (види и овде: Августин) говорио какав треба да буде православни епископ - не тиранин, не оличење воље за моћ, него брат, старији брат своје браће, и блажени Августин је то јасно формулисао: „Вама сам епископ, а са вама сам хришћанин”.

Ја то често понављам јер је то управо идеја Жарка Видовића. Жарко Видовић је за Патријарха Павла говорио: „Он је био брат, владика српски и зато су га сви волели”.

Бранимир Нешић:

Жарко Видовић је инсистирао или у великој мери потенцирао управо обнову парохијске заједнице, као и да је указивао на значај обнове црквеног живота.

Владимир Димитријевић:

Апсолутно. Јер пазите, шта је етос? Етос је обитавалиште, етика је умеће уређења свог обитавалишта, свог жиљишта - о томе је говорио и Хајдегер. А морал, као што сам већ рекао, је од морес - обичај. Дакле, морал је завичајна обичајност. Човек само у завичају може бити моралан јер те ту сви знају и ти знаш свакога. Ти не можеш да будеш муфљуз у завичају, можеш, али је цена огромна.

Шта то значи? То значи да завичај није обично место порекла, него смислом преображен предео нашег порекла, извор нашега бића. Пошто смо ми у доба комунизма сви одвојени од својих завичаја и страховито обезавичајени, да тако кажем... Узмимо само 8. офанзиву Бранка Ћопића, где он говори о пресељењу људи из Крајине у Војводину. Које су то биле трауме! Он је то сâм хумором описао, али ту је било много трауматичних искустава.

Значи, сви смо лишени завичаја. Жарко Видовић каже: „Парохије при црквама”, а он је редовно био парохијанин и певао у хору цркве Светог Марка, „то су наши нови завичаји”. Свештеник као пастир, као брат своје парохије, као отац своје парохије, мора од парохије да направи место где ће људи, не само долазити на службу и одлазити кућама, него се осећати као браћа и сестре, где ће се упознавати, зближавати, разговарати и тако даље.

Направићу дигресију, не тиче се Жарка Видовића, али нам доказује како је то било. 14 година сам био је вероучитељ у Чачку. Најмање 10 младих брачних парова се ту упознало и ступило у брак, спонтано, нико се ником није наметао, није то било организовано нешто, него једноставно ту су људи на тој веронауци, при цркви, упознавши се, видели да имају исте идеале и кренули заједничким хришћанским брачним путем. Дакле, оно што је некада био завичај, сада мора бити нови завичај, а то је парохијска црква, то је једини пут обнове. Он је био изразити критичар клерократије, која је западни модел. Папска црква, то је света држава, то је чувени тај његов оглед који му је донео велике проблеме, који су одбили на крају и да помињу, да штампају... Он је имао проблема зато што је објавио у часопису Теорија и тако даље...

Шта је папизам? Као што је говорио отац Јустин: „95% политика и 5% вера”. Дакле, спољашњи ритуализам, њега се не тиче твоја душа, него да ти споља понављаш обреде и да признајеш врховну власт римског папе који је „Христов намесник” на земљи.

Ти си имао емисију са Емиром Кустурицом, провукли сте причу о Великом Инквизитору кроз целу емисију и то је суштина! Значи, Великог Инквизитора се не тиче шта је теби у души. Њега се тиче да ти споља обављаш ритуал и када су прекрштавани Срби у НДХ, у записима из тог доба које налаже Степинац и остали, види се да жупници морају да прате да ли они редовно долазе на мисе, да ли воде белешке. А Срби су црквено недисциплиновани, они иду у цркву... нема велики број који иде често... Срби иду у цркву на велике празнике и кад им душа осети потребу и тако даље. Ја не браним да је то неки идеал, али једноставно то је тако јер су Срби своју веру примили слободно. Замислите да су Срби били дисциплиновани као што су били некад римокатолици... Па нас би ко зна кад покатоличили. Него, ако покатоличе некога увек има Пилипенда који ће да пљуне и на глад и на немоћ и на све и да каже ја остајем уз свога Христа...

Бранимир Нешић:

У вери својих отаца...

Владимир Димитријевић:

У вери својих отаца... Е у том смислу парохија, ако се не обнови као заједница слободе, а не као заједница у којој се ми прибојавамо да кажемо шта мислимо, шта осећамо у својој цркви, у којој је владика и свештеник такав да не можеш да му, што каже наш народ у чачанском крају, приђеш са рогуљама. Шта је то? Значи, ми морамо имати то што је рекао блажени Августин: „Вама сам епископ, са вама са хришћанин”. То је суштина и то је Жарко Видовић стално говорио.

Бранимир Нешић:

Жарко Видовић је истицао и говорио је о односима епске трагедијиске и литургијске свести. Био је велики критичар епске свести. Да ли Жарко Видовић критикује хероизам који је једна од основних потки епске свести и шта то у епској свести критикује Жарко Видовић.

Владимир Димитријевић:

Морамо прво да кренемо од трагедије - то је кључна ствар. Он је својевремено у зборнику Института за књижевност и уметност, где је радио до пензије, објавио један текст о природи трагедије као жанра. И ми смо то нашли и 1996. у Византијском огледалу из Ниша појавила се та књижица „Трагедија и литургија”, за коју је поговор написао сјајни Матеј Арсенијевић, који је уз друге, једна од најзначајнијих личности за представљање дела Жарка Видовића.

Шта је суштина? То је, тај текст је једно од највећих откровења наше мисли у 20. веку, ја то морам да кажем и увек ћу то говорити. Жарко је ту рекао овако: олимпијске игре античких Грка нису биле спортске игре данашњег типа; то је било играње пред лицем богова, религиозни чин у који су били иницирани мушкарци. Зато су они ту наступали наги и жене нису имале приступ, а жене су имале своје иницијацијске ритуале где мушкарци нису имали приступ. Они су играли пред лицем богова и победник олимпијских игара, које су вођене тако да престају ратови када се отворе олимпијске игре између грчких полиса, значи, победник је епифанија неког бога, рецимо, пошто је у Олимпији било и такмичење у поезији, Пиндар, писац највеличанствених античких химни и ода, када се венчава ловоровим венцем, ловоров венац он прима као епифанија Аполона, бога уметности.

Значи, као што олимпијске игре тог типа, нису биле данашње спортске игре, које знамо шта су, тако и античка трагедија нема везе са шекспировским схватањем трагедије. Наиме, шта је изворно трагедија? То је у ствари ода у славу жртве која је утемељила заједницу. Трагедија настаје из култа Диониса, бога вина и винског весеља, кога раскомадавају и који поново касније оживљава, а у његовим празницима жртвован је трагос - трагос значи јарац, и од тога трагодија, то јест не ода у славу јарца, то је само основно значење, него ода у славу жртве раскомадане која утемељује заједницу.

Најједноставнији пример: Есхил и Софокле били су свештеници Аполонови, значи, најпознатији поред Еврипида, писци трагедија. И сад ми имамо у Атини три дана слављења Прометеја, титана који је боговима украо ватру и дао је људима, због чега је осуђен од стране Зевса да буде прикован на Кавказ и да му орао кљује јетру. Ослобађа га Херакле у знак захвалности људског рода што је људима подарио ватру.

Три дана се изводи представа о Прометеју, први дан Есхилов, Прометеј ватроноша, други дан Оковани Прометеј, трећи дан Ослобођени Прометеј. У театрон, а театрон буквално значи богогледалиште, гледалиште божанских призора, људи иду као што ми идемо у цркву, а глумац који представља Прометеја, он није глумац шекспировског типа, него је сâм Прометеј. Као што када свештеник или епископ служе литургију, они иконизују Христа.

Ту се постиже катарза као морално очишћење и људи се са религиозно-светковинским осећањем враћају свом дому. Из трагедије се рађа литургија. Грци су, каже Жарко Видовић, за литургију у којој, као што смо већ говорили Христос се жртвује, су били припремљени трагедијом. Трагедијска свест рађа осећање клетевене заветности: син је дужан да врати дугове свога оца и трагедија нема никакве везе са потоњим интерпретацијама које су уносиле нова, а често лажна значења.

Довољно је сетити се само приче о Едиповом комплексу. Фројд је устврдио да сваки дечак има подсвесну жељу да спава са мајком и да убије оца, позивајући се на Едипа, Софокловог. А Жарко Видовић каже па то је неистина. Едип је био бачен од стране свога биолошког родитеља Лаја, краља Тебе, у шуму. Ту су га нашли пастири и пастирице, одгајили као свога сина. Касније он случајно убија Лаја, долазећи у Тебу, незнајући да му је то биолошки родитељ, и грађани га, пошто је савладао Сфингу на улазу у град, проглашавају за краља и он се жени Јокастом, удовицом Лајевом, која је његова мајка биолошка, родитељка, не мајка, мајка му је пастирица. Јер отац и мајка нису исто што и биолошки родитељи. То каже Жарко, увек је то говорио, често је то слично и исто, али често и није.

Када је сазнао шта је учинио, када му је рекао пророк Тиресије, Едип себи копа очи и са својим синовима и кћерима напушта Тебу и креће у лутање и изгнанство, а Јокаста се убија. Дакле, то није никаква подсвесна тежња да се спава с мајком, као што је тврдио Фројд. То је видите, шта значи један озбиљан мислилац и тако даље. Али, његови потомци одужују његов дуг - Антигона (види и овде: Антигона (трагедија)) сахрањује свога брата као религиозну дужност иако је погинуо на супротној страни у грађанском рату. Значи, тако се кроз трагедијску свест формира жртвено-клетвена свест, заветна, да ми морамо отплатити дугове својих предака и то једна од основа нације по Жарку Видовићу.

А шта је епска свест? Епска свест је... „Који оно добар јунак бјеше?”... Значи, јунаштво као надметање у гордости. Не пориче хероизам Жарко Видовић, али он указује на прави хероизам који зна хришћанску меру, а најбољи лик таквог хероизма је Богдан Зимоњић у Андрићевом роману Омер паша Латас, коме на сваки могући начин, омер-паша, издајник вере, који је прешао на ислам и истекао моћ, ласка, нуди му задовољства овога света, покушава да му се додвори, каже: „И он и ја сам Србин”... Ништа... Богдан Зимоњић мирно, спокојно, са прекрштеним рукама гледа у њега сасвим свестан своје мере.

Чојство и јунаштво - Марко Миљанов је то јасно дефинисао - ако је јунаштво бранити себе од другог, а чојство бранити другог од себе, онда је јунаштву мања цена и зато и каже у Смрти Смаил-аге Ченгића, Мажуранић који је понешто успевао да осети, „Добар јунак да је човјек таки”. А то није исто.

Значи, епска врлина, под знацима навода, је сујета. У диоби Јакшића рођена браћа се свађају око симбола, ко је већи јунак, око коња и сокола, и брат наговара своју жену да му отрује брата да га убије, а она то неће, она ће их помирити. Али рођена браћа су спремна да се закрве око тога ко је већи јунак. Значи, њих покреће сујета као култ празне славе и зато за инат се Марко потурчио, каже наша народна изрека.

Ако ти твоја заједница не призна да си највећи и најбољи, ти гоњен епском сујетом, одлазиш тамо где ће ти то признати и зато су се наши племићи често турчили, зато су прелазили тамо где им се то признаје.

У Вуку Исаковичу, у првој књизи Сеоба, непрестано се води борба између епског и заветног. Он би волео да једнога дана за славонско-подунавски полк сви кажу: „Гле Срби!”, али то никад нико неће рећи. Никад. Али истовремено, он је свестан својих граница па кад нуде да ураде његов портрет, он каже не!, него да се наслика икона Светог Стефана Штиљановића (види и овде Стефан Штиљановић), кнеза који је водио српски народ после пада деспотовине.

Шта то значи? Сујета покреће епско, епски јунаци су често наивни па чак и будале, и Жарко каже да је Андрић то приказао у Мустафи Маџару и Путу Алије Ђерзелеза, када новом веку и тријумфу технике, више не треба јунак, он постаје сувишан и кловн - то је његова судбина.

А шта је данас епска сујета? Оно што је некад био јунак, то је данас интелектуалац и зато је толико сујетних и празних интелектуалаца српских су постали другосрбијанци и квази-космополити који се одричу свога полиса, своје заједнице и који намећу квази-универзални морал као меру и проверу свога народа, управо зато што им није признато да су најбољи и најлепши, а они су најбољи, најлепши и најпаметнији и мисле да су то све сами открили.

Сујета затвара човека у его-центризам, а его-центризам је спреман на сваку врсту неподопштине. Зато нас је Жарко Видовић упозоравао да не идемо тим путем. Он је показао генијалност Његошеву, јер оно што у Горском вијенцу говоре јунаци и мудраци, у Лажном цару Шћепану Малом, говоре будале и преваранти. Речи о одрицању од земаљског ради небеског, изговара Шћепан Мали, највећи преварант. Зато није тумачен тај спев Његошев дуго, био је непријатан, људи су осећали, само су препричавали.

Како почиње Лажни цар Шћепан Мали? „Весели се праху Немањића, Немањића Хребељановића, јер ће ваше круне засијати као јарко на истоку сунце.” Доводе лажнога цара и позивају Немањиће и Хребељановиће за сведоке своје лажи и обмане. И они виде да је то лажов и преварант који је кукавица и не сме да учествује у бојевима, али опет остају уз њега. Као да је тиме Његош наслутио Броза па ако хоћете и садашњег нашег властодршца о коме смо Зоран Чворовић и ја објавили 2019. књигу Кловнократија или Србија за владе Александра Вучића где је прича о Шћепану Малом максимално коришћена. Човек који је потпуно извукао ту линију нихилизма у Шћепану Малом, је Мило Ломпар и његова чувена студија „Његош и модерна” управо говори о лажном цару Шћепану Малом и његов оглед о демонству лакрдијаша, сасвим у тој традицији Жарка Видовића, показују како се завршава епска свест.

Партизани су били јунаци, многи партизани, њихове су смрти биле херојске... Је л' тако? А за кога су гинули?! Они су отишли у борбу да се боре за свој народ, за његову слободу... Код Бранка Ћопића се то види... Николетина Бурсаћ каже овом свом другу да га лепо обуче кад пролазе Косовом, да га дотера и среди јер ако погине како ће да изађе пред косовске јунаке. Значи, то је српска прича, али ти Срби, динарци, обузети епском свешћу, од Личана до Црногораца, држе на власти Броза - лажног цара Шћепана Малог. Зато нас је Жарко упозоравао на опасности епске свести.

Бранимир Нешић:

Споменуо си Његошеву трилогију и Жарка који се деценијама, у ствари, целог свог живота бавио поетиком Петра II Петровића Његоша. Како је Жарко одлучио и ко је утицао на Жарка Видовића да се бави Његошем?

Владимир Димитријевић:

Па ми не знамо тачно, ја не знам тачно како је он почео, али очито је да је од самих почетака... Његов докторат се бави Мештровићем као скулптором монументалним, у коме он открива кривотворену епску свест која од нас треба да удаљи оно што је заветно. Монументализам Мештровићев био је и монументализам једног паганског југословенског месијанизма и Жарко је већ као млад човек открио да ту нешто није у реду. Као што ће се касније жестоко борити са осталом српском интелигенцијом против уклањања Његошеве капеле на Ловћену. Он је имао добре учитеље попут Милана Кашанина, Светозара Радојчића и других, од којих је учио шта су духовни темељи српске заветности и уметности у култури. И наравно човек који се бави тиме он мора да препозна највећег песника кога је он издвајао из круга романтичара и говорио је да је он велика синтеза и велики завршетак наше старе књижевности.

Нама је недостајао неко ко би заветне идеје светосавске и светолазаревске дао у модерном времену и тај неко је по њему био управо Његош. А величина Његошева је управо у тој трилогији: Луча микрокозма бави се судбином човека, његовим местом у космосу и његовим односом према Богу. „Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета.” Каква је то тама? Шта је то? Одатле извире његова мисао која је антиметафизичка где он каже да је „метафизика тоталитарни пројекат који жели да човека разапне у Прокрустовој постељи измишљеног појма”.

За разлику од метафизике, постоји философија као љубав према мудрости, која је живи живот, која настаје на медитеранској традицији полиса, завичајности, осећања, као онога што води човека. Дакле, Његош у Лучи микрокозма се обрачунава са метафизичким приступом човеку.

У Горском вијенцу то је завет. Када владика Данило каже, када би се помирили, потурице вратиле заветној заједници, њему би се чинило да му светли круна Лазарева. „Је л' слетио Милош међу Србе?”. Дакле, завет, заветна заједница, као кључни појам његов. И то је у ствари нација.

Ја ћу сад прочитати, морам, не могу да препричавам јер то мора да се прочита, његову дефиницију нације која проистиче из његошевског схватања света. „Шта је заправо нација?”, каже Жарко Видовић:

Нација је солидарност међу генерацијама умрлим, живим и будућим. Та солидарност се зове историја. - Жарко Видовић

За разлику од западног схватања историје, која је прихватање историје као пролазности, тријумфа пролазности над човеком, за њега је историја оно што остаје, оно трајно и што је међугенерацијска солидарност.

Ево опет цитата:

То је тајно збивање у човеку, кад он осети присутност генерација којих више нема на земљи и кад се осећа постиђеним пред њима и кад се осећа позваним да плати дуг који су те претходне генерације направиле, а нису стигле да врате. Кад се осећа позваним да доврши или да исправи или да надокнади оно што су други оставили за собом, да настави њиховим путем. То је човекова моћ да изађе из граница свој индивидуе, свог искуства и та моћ се дешава искључиво личности, у моментима који се зову празнични моменти доживљаја поетског, литургијског и верског.

Крај цитата.

Нација је празнична заједница, па то нигде не постоји! коју ми осећамо у оним радосним песмама кола. Сетите се кад Игуман Стефан у Горском вијенцу служи свим јунацима помен или кад су се душе предака узвијале над Цетињем као јато лабудова. То осећање заједнице као празника, као празничног, литургијског, саосећајног, смисленог момента у нашој личности - то је Жарко Видовић. И то је изашло из Његоша и Горског вијенца, јер Горски вијенац је у ствари наша трагедија.

Шта је коло? То је један од кључних елемената у трагедији античкој. „Хорос” - коло. Хоровођа води дијалог са јунацима, тумачи смисао радње, а коло око цркве у Горском вијенцу пева све кључне тренутке. Сетимо се од онога, „Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења” или кад се опевају јунаци и битке Црногораца које су чувале њихов идентитет. Коло је кључно и главари кажу: „Чујете ли како коло пјева? И та је”, каже, „пјесма из главе цијела народа”. И они врло добро пазе шта коло пева јер знају да им је то мера и провера.

Значи, из тог искуства његошевског читања рађа се схватање заветне нације код Видовића, о чему је сјајно писао и Богдан Златић у својим изузетним тумачењима. Ја морам и њега да поменем - изузетним тумачењима Жарка Видовића, а и Богдан је један од аутора Catene Mundi, ако већ о томе причамо. Он је објавио једну сјајну књигу о Црном таласу у српском филму која је оставила одличан утисак у нашој јавности.

И онда наравно, имамо Лажног цара Шћепана Малог. Ако епско није укроћено исихастичким, јер имате хијерархију јасну: имате главаре, најхрабрији јунак, Вук Мићуновић, каже „А ја зебем од много мишљења”. Епско је за акцију, они кажу потурицама, ма нема везе шта ви верујете, да постите двоје часних поста и остало како хоћете, само да изгледате к'о ми.

Већ је изнад њега трагедијски лик Владике Данила који проклиње себе што није умро, него мора да решава те трагичне сукобе и који зна шта је цена грађанског рата. Он је буквално распет, а како му каже брат: „Што се мрчиш, када коват' нећеш?”, његов рођени брат, „С Турцима ратиш, а Турке својакаш. Приђе си им с'коца утекао, дабогда им скапа на ченгеле.” Он му каже: „Па немој ми ти солити ране!”, он каже: „Шта преговарамо? Нема од тога ништа, идемо одмах у акцију”, ал' владика Данило не може! Он је трагедијска личност, он зна шта је цена. „Исклати се браћа међу собом, а крвници јаки, опаки затријеће сјеме у одиву”. У невести. То је он, он то зна. И над њим је „небо затворено, не прима му плача ни молитве. Његова суза нема родитеља”. Он је у стању потпуне заптивености неба, њему не може да допре до Бога. Њему је смисао живота угрожен и онда се појављује исихаста, Игуман Стефан, који је овај „грдни свијет испитао”, који је свуда био и који указује шта је смисао те борбе. А то је рекао енглески писац Честертон: „Кад се иде у рат, не иде се зато што мрзимо оне испред себе, него зато што волимо оне иза себе”. То је суштина. Рат је неизбежан, али не у смислу уживања у рату, него у смислу неопходне одбране сопственог идентитета: „Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена”. То мора! Али док не дође Игуман Стефан, владика Данило не може да донесе одлуку. Е, одатле је учио, наравно, Жарко Видовић и његова тумачења Његоша, ако бог да, ускоро ће се појавити вишетомно тумачење Његошевог дела, управо о томе говори.

Ја сам дао само један текст, кратак, али сјајан: „Његошева трилогија”, при чему се у сваком свом тексту, скоро у сваком, Жарко позива на Његоша, на неки његов увид.

Бранимир Нешић:

Како Жарко Видовић гледа на Ватикан и на Великог Инквизитора?

Владимир Димитријевић:

Жарко Видовић није био једностран човек. Он је разликовао медитерански римокатолицизам од панонског римокатолицизма. Медитерански, без обзира што су они римокатолици, Италијани, рецимо, су остали много светлији и отворенији умови за разумевање Истока, него Панонци који су били под влашћу Беча. И није нимало случајно да су рецимо Италијани, сада у овој окупационој агенди, у Дечанима. Многи од њих чак се и крстили у православљу. Као што није ни случајно да су се они грозили усташких злочина у Другом светском рату. Без обзира што ја не аболирам Мусолинијеву Италију, која је била главни спонзор усташа, од њихових злочина, али Италијани ипак то нису могли да схватају, нису могли да схвате како фратри, жупници подстичу на покоље православних Срба.

Дакле, Жарко Видовић је био човек нијансиране мисли, није он био неко ко маше топузином, али он је говорио да је панонски римокатолицизам, у граничним појасевима, био пре свега милитаран и да је доносио оно што је суштина папства, а то је вера као метафизика која се претвара у крижарске походе.

Генијално, дубоко и самосвесно, то је описао Милош Црњански у првој књизи Сеоба, када наши официри долазе код бискупа на разговор, на вечеру, претходно присуствују миси, која изгледа магијски. Бискуп и његови свештеници окружени дечацима, министрантима, под балдахинима, као на небу, лепршају, лете, а они се сећају својих цркава-брвнара у којима се гласно прича и пљује, и својих „обесних и дивљих попова”, каже Милош Црњански, и осећају неки стид, неки умор, неку замађијаност, али пре него што ступе тамо на вечеру, каже им Вук Исакович: „Не будите што увреждени слабошћу мојом, имам проблема са стомаком, указујте чест императорици царствујушчеј и ничто менше, чувајте слатку нашу надежду - православље”. И они одлазе тамо и бискуп сада креће у разговор са Вуком Исаковичем, а пре тога, има једна генијална слика: док чекају да уђу у бискупију, са грба бискупије један паук се спушта према њима, кога они под својим надодољеним шеширима не виде. А спушта се са прста једног анђела који држи грб бискупије. Па то је... то је генијално, невероватно нешто. И онда креће бискуп па зашто ви, ви знате колико има оних који вас на двору мрзе јер сте шизматици, па ако пређете, вас неће више мрзети, ви ћете бити врло радо виђени. Каже, давао им је сугестије да ће нешто много велико добити, није било јасно шта ће добити, као што сад Кристофер Хил прича да ћемо нешто добити, а добићемо шупаљ нос до очију. Али наговештавао је то. И каже, погледајте како Марија Терезија, па онда свако слово њеног имена има неко значење. И несрећни Вук Исакович види шта је и буни се и почиње да прича о Русији. Показује на исток, а у једном тренутку схвата да се исбрбљао, да могу да му суде за велеидају пошто помиње Русију и почиње да пије, да ако већ хоће да га покатоличе, да га макар не добију трезног. То је невероватно! Е Жарко Видовић нам то показује. Оно што је уметнички Милош Црњански описао, Жарко Видовић нам показује како је то било у суочавању са панонским католицизмом.

Када смо под патријархом Арсенијем Чарнојевићем прешли на територију Хабзбуршке монархије, ми нисмо били спремни да се суочимо са нововековном државом заснованој на метафизици римокатолицима као метафизици моћи. И ту је било јако тешко да традиционална епска свест увиди шта се тамо дешава. Зато смо имали борбу са римокатолицизмом у његовој борбеној верзији, а то је панонски римокатолицизам, како каже Жарко. И било је потребно много времена да се и тамо, у тим околностима, формира заветна свест о томе да смо ипак ми јединствен народ, да не треба да постанемо то друго, примили смо доста западних утицаја, али нису, нису успели да разбију оно основно што је у нама, а то је заветна свест.

Опет, иако гусле, како каже Вук Караџић, се не чују у Војводини, нема их, Срем, Банат, Бачка, нигде, можда имају понегде једне гусле у селу, па ни то. Нестају гусле, али формира се у нашем романтизму, који је за разлику од западног романтизма као израз декаденције, израз националног буђења, опет свест о томе да смо ми један јединствен народ, заветна нација. Наши романтичари попут Лазе Костића, са свим слабостима за које су способни, ипак - способни због тога што следе извесне елементе епског менталитета, ипак успевају да очувају свест о јединству српског народа и ми захваљујући томе '912. крећемо у ослобађање Косова. Али хоћу да кажем да смо ми тамо заиста имали велику борбу.

И коначни израз паског римокатолицизма, панонског, борбеног, је усташтво. И они су успели да као борбени римокатолицизам остваре циљ, да Србе сведу, ево сад на 3% у Хрватској и то је то. Иако је то тамо био конститутивни народ.

Ана Филимонова, једна сјајна Рускиња, геополитичарка, рекла је 2014.: „Да смо бранили Книнску Крајину не бисмо имали Украјину”. Јер Книнска Крајина је била најзападнија тачка одбране православља. Пошто је Русија тада била таква каква је била и није бранила Книнску Крајину, она је добила Украјину. А Жарко Видовић је то знао, он је увек о томе и говорио. Он је критиковао псеудоморфозу руске државе у доба Петра Великог, која је прихватила западне моделе и метафизичку империјалност, али ослањајући се на славјанофиле, увек знао да у руском народу сад почива непатворено православно осећање света као смислености у коме не треба наметати метафизичке оквире и претапати друге у себе, него стварати један широк културни круг у који многи могу да се уклопе.

Узмите садашњу Русију, у њој има 200 народа. Руси буквално плаћају мале народе да не мењају идентитет, него да остану оно што јесу. И упоредите то са злочинима које је борбени римокатолицизам широм света правио. Па ево сад је Папа Фрања ишао у Канаду да се извињава зато што су у римокатоличким интернатима побили, закопали, ко зна колико индијанске деце.

Значи, на граничним деловима света, у граничним областима, римокатолицизам је спреман на сваку врсту злочина. При чему, кажем, Жарко Видовић разликује медитеранског од панонског, али нам указује на то да се увек морамо чувати тог западног приступа, који је сада више није са ножем, сад кад су обавили посао ножем, сад су екуменисти, и сад нам нуде екуменски дијалог, који опет на њиховим темељима треба да почива и са њиховом аргументацијом.

Бранимир Нешић:

Жарко Видовић нам указује, мислим да је био међу првима, који је Србе упоредио са логорашком нацијом. Споменуо си малопре његов текст о Светом Вукашину Јасеновачком. Зашто Жарко Видовић инсистира на тој идентитетској одредници српског народа коју смо, нажалост, добили после неколико геноцида који су се догодили над српским народом у 20. веку?

Владимир Димитријевић:

Па мислим да је то кључни допринос саморазумевању Срба које је дао Жарко Видовић. Он каже:

Ми се делимо на четнике и партизане, а за наше непријатеље ми смо логорашка нација. - Жарко Видовић

И ми морамо искуство логора унети у нашу самосвест јер, како је он говорио: „Историјске свести нема без свести о злу”.

Дејана Оцић, ћерка романописца Ђорђа Оцића (види и овде: Ђорђе Оцић), пријатеља Жарка Видовића, о коме је он написао књигу „Поетофилософија и коментари - романи Ђорђа Оцића”, сећа се као мала да је била запрепашћена како Жарко Видовић увек изгледа весело, насмејано, а толико је патње преживео у животу. И она га је једном питала: „А како сте Ви то успели да побегнете из логора?” А он каже: „Све време сам чекао тај тренутак и био спреман за њега, и кад је дошао, ја сам га искористио.” И ништа више није хтео да прича о томе. Нити је он њу икада оптерећивао својим логорским искуством.

Е то је она тајна о којој говорим од почетка ове емисије, тајна пронађеног смисла. „У логоре су нас стављали зато што смо управо сведоци да је метафизичка традиција Запада пропала, да је Запад одавно остао без душе, а ми као народ са свим својим слабостима, сведочили смо ту слободу у Христу.”

Хрватски писац Динко Шимуновић, потомак поримокатоличених Срба, сећао се да су они за Божић православни увек ишли у Крку и Драговић, и гледали величанствене обичаје српскога народа око бадњака и да су им се они много више свиђали него њихови римокатолички обичаји и да су то звали „стара вера”. А каже: „Највише сам се плашио да ме неко не назове Хрватом. Јер било је неко село тих Хрвата који су сви били неке кукавице и нису смели ни да се бију, ни да се узајамно надмећу и тако даље... Сви су се нешто склањали и бежали, а српска деца су се стално тукла, надметала, бацала камена с рамена...” и тако даље.

То је Динко Шимуновић писао у својој аутобиографији, али то јесте једна црта због које Запад мрзи Србе.

Петер Хандке, пишући о свом искуству у Југославији, говори да већ кад је прелазио границу у Словенији, је осећао да је Словенија нешто друго, него Аустрија и друге западне земље. Да је ту жив живот био, да је мост био мост, да је кућа била кућа, да је воћка била воћка. Да је тамо присуствовала стварност која је на Западу одсуствовала. И на крају, како се све то сужавало, он се нашао у Великој Хочи, са свих страна опкољеној мржњом Запада и њихових помагача на Косову и Метохији. И у тој Великој Хочи, са њеним древним црквама и народом старинаца који ту вековима опстаје, Петер Хандке је то поново осетио. Опет у једном логору на отвореном. Слобода у логору, па то је та слобода. То је рекао Жарко Видовић на једној трибини Николи Милошевићу:

Слобода је мој одлучивања о својим поступцима упркос претње смрћу. - Жарко Видовић

А наши логораши који су то искуство имали, они су управо били израз једне народне виталности.

Многи који су преживели усташке логоре, побијене им жене и деца, ти мушкарци и жене су се после рата налазили, опет ступали у бракове и рађали децу којој су давали имена своје побијене деце. Значи, нису били сломљени тиме. Зато је Жарко јасно рекао: „Ми морамо бити свесни да смо ми за Запад народ достојан уништења”. То је што је рекао Хитлер Нојбахеру: „Народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав”.

Освешћујући то искуство, спремни да бранимо свој идентитет упркос претњи, ми смо непобедиви. Могу само да нас побију, али ни онда нису решили питање јер, као што је рекао Алекса Шантић: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама!” Из тих гробова увек ће бити васкрсења, ако не изгубимо ту свест, а ако се поистоветимо с њима, ако пођемо „хилавим” путем Хила, амбасадора САД, и постанемо „хилавци”... Онда нам је смрт ту, ми ћемо нестати... У тој „хилавости” која је последица халавости! Ко је халав на земаљска добра, постаће „хилав” по НАТО-моделу и нестаће из историје.

Зато нам је Жарко говорио да историјске свести нема без свести о злу.

Наша наивност је лудачка била. Сетите се колико је Срба побијено јер су им усташе рекле да дођу по личну карту.

Сетите се оног несрећника који је преживео бацање у јаму и јавио се усташама па каже: „Људи ја ништа нисам крив” и они га закољу! Ми то себи више не можемо да дозвољавамо. Морамо зато логорашко искуство, како каже Жарко, уградити у своје историјско искуство.

Бранимир Нешић:

И за крај, 23. октобра почиње сајам књига, наши гледаоци и слушаоци, а надамо се будући читаоци књиге о Жарку Видовићу, имаће прилике да ту књигу по први пут набаве на Сајму књига. Шта им ти поручујеш и нашим читаоцима, гледаоцима и слушаоцима, као нека твоја поука како Срби да живе у овим тешким и опасним временима када су се тамни облаци надвили над читавом планетом?

Владимир Димитријевић:

То су тамни облаци Хирошиме и Нагасакија, ако то Господ не заустави. Али ми чак и у таквим тренуцима не падамо у очај, него знамо да је победник после свих победника Христос и то нам је Жарко Видовић говорио. Он је говорио да је управо хришћанин дужан да буде оптимиста, не бесловесни оптимиста, као што имате ове православце „Give peace a chance” и тако даље, лепо живимо, супер нам је, све је одлично, ОК, светови се руше, ал' нема везе, ми живимо не мислићи о томе, него као скупљамо се на литургију и супер! Није то то, не!

Оптимизам Жарка Видовића је трагедијски оптимизам, проласка кроз велику патњу и бол са смислом у Христу. И он зна ко је победник и зато је у једном интервју Жарко Видовић рекао: „Некада су старци људи били ведри и тако су младима, кад их виде, давали наду и оптимизам”. И већ сам поменуо Дејану Оцић која то запрепашћујуће каже: „Његово лице је увек било светло и радосно, после свега шта је преживео”. А шта је преживео, знамо: логор, затворе, прогоне, син му је погинуо у намештеној саобраћајној несрећи, био је маргинализован, остракизован, али ништа... Он је знао ко је победник.

Њему је његова парохија, црква Светог Марка, хор, све му је то било... Ево, сад људи пишу о њему, говоре о њему. Ево, Милоша Ковића који је историософију Жарка Видовића унео, да кажемо, и у академски дискурс.

Сви ти људи које сам већ помињао и многи које нисам поменуо, и нека ми опросте што их нисам поменуо, а значајни су за тумачење Жарка Видовића - сви они показују да ће његово дело живети и зато ја свима препоручујем књигу „Завет и слобода”, зато што је она читанка, сви основни појмови Жаркови су ту, на једном месту. Врло лепо, јасно и прецизно изложени.

Али не препоручујем само Жарка. Препоручујем и ове друге књиге које смо помињали: и Косту Чавошког, и сјајан избор беседа Краља Петра I Ослободиоца које приредио Никола Маринковић, и књигу о Лажи о Великој Србији академика Чедомира Попова, и ове све друге наслове који ће се сада појавити, а нарочито препоручујем брошуру, то јест, малу књигу, џепну књигу Мила Ломпара о Латинки Перовић и њеним конструкцијама квази-историје српског либерализма.

Ломпар је показао да кад се служи свом народу, треба нешто и уложити, па је он своје паре уложио у ту књижицу, пошто, ево, у новинама „Друге Србије” сваког понедељка у наставцима излази Латинка Перовић. Из књиге Полихисторска истраживања Мило Ломпар је као посебан додатак издвојио књигу о Латинки Перовић и она ће бити доступна купцима Cateninih књига на сајму. То је један леп пример.

Бранимир Нешић:

И биће дељена за свакога... ко купи књигу...

Владимир Димитријевић:

Тако је, она ће бити поклон и то је сјајно.

Жарко Видовић је велики празник српске мисли и дивни празник српског човештва. И његова сахрана је била један тренутак саборности. Мене је бог удостојио да будем на сахрани. Тада сам видео многе познате људе, многе драге људе и између осталог, на његовој сахрани, био је „Жарко Видовић” српске архитектуре, велики, генијални Пеђа Ристић, који није могао да иде до краја већ је био стар и уморан, '33. годиште. Сео је на једну клупу близу споменика Војводи Путнику и мало смо поразговарали, али сам ја схватио да Жарко Видовић, Пеђа Ристић, владика Данило и слични, величанствени, јединствени Срби, су дати овом народу који није имао научне институције, али му је Господ увек слао величанствене личности остварене у Христу, обасјане... Као што је Жарко дао заветну филозофију, тако је Пеђа Ристић направио неколико величанствених заветних храмова, а владика Данило нас научио да у почетку беше смисао.

Ови смислотворци, ови логонаути наши, ови лепотани, лепотом која ће спасити свет, а то је лепота Христова, они и данас зраче, иако су мрачни облаци над човечанством и шта год да се дешава са човечанством, биће светлости која ће од ових људи долазити.

Препоручујући књигу Жарка Видовића, ја вам у ствари препоручујем једну књигу духовних лекова за све позледе и ране, и нашег ума, али и нашег срца јер Жарко Видовић је философирао срцем у које је сишао ум.

Бранимир Нешић:

Владо, хвала ти пуно на овом разговору. Надам се да ћеш имати времена да дођеш из Чачка на сајам књига у Београду.

Владимир Димитријевић:

Потрудићу се, после оволико недостајућег сајма, тај тренутак уласка у зграду сајма са мирисом књига, за једног књишког мољца много значи. Јер знате шта, оно што сте Ви рекли на почетку за књиге... Што си ти рекао у ствари... Ја сам књиге увек доживљавао и интелектуално, али и чулно. Волим мирис свеже одштампане књиге и то некако ме, на неки начин, позитивно раздражује. Кад видим све оне књиге и кад се осетим у оном вртлогу, просто ми дође да полетим.

Наравно, не треба претеривати, као и свака страст и ово може човека да упропасти, ако ништа друго, гомиле књига које држим на више места могу да ми падну на главу, али без обзира на све, сајам књигa је један велики празник духа и Срби још увек читају па се надам да ће нас ове године Catenine књиге опет окупити, а много се радујем што је књига о Жарку Видовићу, то јест књига Жарка Видовића, на штанду Catene Mundi.

Бранимир Нешић:

Хвала ти још једном! Све вас наравно позивам да од 23. октобра до 30. посетите сајам књига. Тамо вас чека издавачка кућа Catena Mundi, тамо ће да буде и Владимир Димитријевић, тамо ћете на поклон за сваку купљену књигу да добијете књигу професора Мила Ломпара о Латинки Перовић и, наравно, за крај поздрављам вас са крилатицом издавачке куће Catena Mundi: „Мислите храбро и осетите слободу!”

✤✤✤

Линк до емисије на Јутјубу:

Владимир Димитријевић - Борба за Завет и Слободу - Код Бране 062 - Catena Mundi

✤✤✤