Саборност подиже духове

Србин Инфо

2.5.2023.

Дејан Петар Златановић (водитељ):

Помоз' Бог и добар дан драги гледаоци, народи Србије, сви Срби ма где били у свету и сви људи добре воље. Моје име је Дејан Петар Златановић. Ово је емисија Интервју, продукција медијске куће Србин инфо и Србин инфо центар. Данас имам част да ми је опет у госте дошао мој драги колега, пријатељ са факултета. историчар и аналитичар Драгомир Анђелковић. Помоз' Бог Драгомире.

Драгомир Анђелковић (гост):

Бог ти помогао и велики поздрав.

Дејан Петар Златановић:

Ево Драгомире, ти и ја исто и делимо склоност према Русији, односно, хајде, русофили смо у том смислу кад је у питању политичка сцена. Па, мене сад занима, то је постало актуелно, имамо нашу спољну политику, такву каква је, али Александар Вучић је најавио промену спољне политике, он је говорио о некој коренитој промени јуче и прекјуче, па мене занима како ће то да утиче на наш однос сад, кад кажем наш, мислим на државу Србију према Русији, према Европској унији, Америци, у ком правцу ће ићи?

Драгомир Анђелковић:

Па Вучић је већ извршио промену спољне политике, ал' то није била коренита, већ такозвана „кишобран“ промена. Он заклања лажима оно што се суштински дешава. Од почетка сукоба у Украјини, Србија се већ озбиљно дистанцирала од Руске федерације, прекинула је војно-техничку сарадњу, прекинула је одржавање заједничких вежби, избегавамо састанке са руским званичницима, наводно смо увели мораторијум кад се ради о војно-техничкој сарадњи са западом, а сад смо од тога одустали. Тако да, Вучић се битно већ приклонио западу, али не сме да иде даље од тога због јавности, јер јавност би бурно реаговала. Када се ради о превари око Косова, ту може ствари да приказује овако или онако, али кад би се ствари довеле са Русијом дотле да уведе санкције, Москва би јасно реаговала и ту је онда све црно бело, а црнина у односима са Русијом изазвала би буру међу његовим бирачима, тако да је он већ, прикривено, променио спољну политику. А сад кад каже да ће променити спољну политику, коренито, он, наводно, представља ствари, наглашава то као да ће да се сада окрене од запада јер је разочаран због односа у Савету Европе. Међутим, то је лаж. Он поново, бурнин речима, такозваним навијачким патриотизмом: „Ура, ура!“, покушава да замајава народ и ништа неће урадити кад се ради о западу, а оно што може да уради у једном моменту је окретање потпуно од Русије. У овом моменту не, јер кад би Русија јасно заузела став против Вучића, многи његови бирачи би се запитали шта он ради, јер су русофили. Зато он ништа не ради против Русије на начин да их много револтира. Ради свашта против Русије, али не толико да им баш „набије прст у око“, а Руси то толеришу јер им је важно због међународног престижа да Србија не уведе санкције. Мислим да ту греше. Руси би морали да заузму сад, по питању Косова, позицију која је просрпска, а не прорежимска и да јасно кажу да је неприхватљиво све што он ради по питању Косова, јер тако једино спречавају увођење санкција. Овако ће дочекати да им „забије нож у леђа“ кад обави прљави косовски посао. А ово јуче, чисто замајавање народа, јер, мислим, не треба њему да мења спољну политику да би учврстио нашу полицију по питању Косова, њему је довољно да мења унутрашњу политику, јер он, прихватањем француско-немачког споразума или наглашавањем да ће га прихватити, призвао је промену става Грчке. Да то није урадила Србија, Грчка то не би учинила. Ако анализирамо данас грчку штампу, значи, довољно је данас у доба ових преводилаца електронских, погледати мало шта грчка штампа пише, јасно је да је и њихова промена става рефлексија тога што Србија ради. Они виде да Вучић иде ка дефакто признању Косова и онда Грци неће да буду већ католици од папе, увек су били Грци лукави.

Дејан Петар Златановић:

Сад, ал' и он је говорио о неком реципроцитету као да ће Србија да, сад, прати како друге државе се односе према Србији и да ће тако да реагује. А у ком смеру може онда да реагује Србија? Да ли може да уведе такав однос према Црној Гори, према Хрватској?

Драгомир Анђелковић:

Ма, Вучићу не треба веровати. он је говорио да се неће кандидовати за председника, па се кандидовао за председника, говорио је, током кандидатуре, да кад буде изабран поднеће оставку на место председника странке као што је урадио Николић, па није поднео, говорио је да никаквог споразума са Косовом неће бити, који подразумева фактичко признање, а ово данас што ради је фактичко признање, говорио је да, када Албанци нису формирали Заједницу српских општина, Србија неће ни о чему преговарати више док то не ураде, па је онда преговарао о енергетици и потпуно је енергетски систем препустио Албанцима. Значи, он прича празне приче. Он је у стању сада да каже: „Ова соба је у црвено окречена“. Мислим, видимо да није, и он то шест пута понови, баш га брига, иде даље. Значи, код њега речи ништа не значе, он никакав реципроцитет неће увести јер, шта је подразумевао под тим? Пре свега, однос према Украјини, пошто ће бити, врло брзо, изјашњавање у Савету Европе о територијалном интегритету Украјине и он сада наговештава да Србија неће подржати територијални интегритет Украјине, што је до сада чинила. Па, хајде га видим, хајде да га видим, не да ће да подржи, већ ће да се заклиње у територијални интегритет Украјине и рећи ће да је мисија српског народа да подржи Украјину у оним административним границама из Совјетског савеза, а не сопствене границе да брани. Тако да, видећете, као и сви гледаоци, да те његове приче, уосталом, Дејане Петре ти то најбоље знаш. Мислим, реторички то кажем, његове речи апсолутно ништа не значе.

Дејан Петар Златановић:

А да ли постоји могућност да он има дојам да га је запад продао, да ће да прође, на пример, као Мило Ђукановић и да је због тога... Да ли постоји макар та могућност?

Драгомир Анђелковић:

Па, мислим да он зна да, кад обави прљави косовски посао, његов рок трајања је завршен, притом, не мислим само на прихватање француско-немачког плана, зато он сада и прича о повлачењу са места председника СНС-а да би дошла нека марионета која ће радити шта он каже, и када потпише Ана Брнабић или Баста споразум, а причаћемо о томе на који начин ће га потписати, неће бити његова одговорност јер устав препознаје партију као кључни чинилац политичког живота и шеф партије усмерава деловање министара из своје партије. Пошто он неће бити шеф партије, а устав не говори о некаквим покретима, онда његова одговорност неће ту постојати или он мисли да неће постојати. Значи, он се припрема да заврши део везан за потписивање споразума преко донаторске конференције, а после тога иде процес имплементације. То ће трајати две, три године. Током те две, три године, он је договорио са западом да га не дирају, после тога требао би да се повуче са власти, на неки начин. Е сад, ту настаје питање шта после, јер запад је многе своје жртвовао, али није жртвовао на начин да оду у затвор. Мило Ђукановић добиће заштиту западњака да не оде у затвор, иако је мафијашки бос каквог нема од Ал Капонеа. Отишао је са власти. Тако и Вучић рачуна, у једном моменту отићи ће са власти, живеће негде лепо или у некој међународној институцији ће добити посао јер му треба да его задовољи или ће се повући у бизнис. Ја верујем да он одуговлачи процес да би што дуже трајао политички у Србији, али неће он имати храбрости да направи озбиљан заокрет од запада јер је с' њима сувише повезан, капитал му је, вероватно, у зонама под контролом запада и, у крајњој линији, дошао је, сад се то види, уз њихову помоћ, на власт.

Дејан Петар Златановић:

Мислите да може он себи да пријушти једанпут да се шета слободно Калемегданом као Борис Тадић што сам га ја видео да се шета од Калемегдана ка Кнез Михајловој без обзира на све ове афере које имају за собом?

Драгомир Анђелковић:

Па ја мислим да је Вучићу драже да се шета Монаком или да се шета неким другим монденским летовалиштем или да проводи дане у Уједињеним Арапским Емиратима на неком затвореном простору за елиту. Нема он потребу да се шета Калемегданом, то му ништа не значи, неће ни покушати.

Дејан Петар Златановић:

Сад да се вратимо на Русе. Имали смо пре неки дан ове војне... То је приказ, они рекли, или, не знам шта је, авио парада на војном аеродрому у Батајници и тада је један од људи који је хтео да присуствује том догађају био и Немања Шаровић и понео је Путинову мајицу. Њега нису пустили, буквално су, има то на снимку, рекли да та мајица крши неко правило уласка у тај објекат, а то је изазивање расне мржње, нетрпељивости и све остало, чак су и руски медији, ја сам нашао на руским медијима да су то објавили и све остало. Колико такви догађаји могу да утичу, ипак, на Русију да промени свој став, говорили сте да није до сада променила, ипак, и колико Вучић може, на тај начин, хајде да говоримо, симболички да иде, у стварности, против Русије, а да Москва ћути све време?

Драгомир Анђелковић:

Па, мислим да Вучић иде и горе против Русије, све ове афере око наших граната и оружја. То што Србија извезе у неку земљу, па та земља даље пошаље оружје до Украјине, уопште не значи да Србија у то није умешана, само се ради о механизму вишеслојног усмеравања војне опреме да се пребацује одговорност на другога. Тако да, Руси врло добро знају да Вучић на многим пољима ради против њих и да се окреће западу. Опет, није фактор Србије ту, у тој великој геополитичкој игри претерано битан, кад говоримо о материјалном. Нити оружје које он може да пошаље Украјини, нити било шта друго што ради против Русије не може њој битно да погорша позицију. А опет, као свака власт, тако и руска власт јако воли да представи у сопственој јавности да има пријатеље. Тако да, режимски руски медији и даље гурају причу да је Вучић пријатељ. Ја сам имао више искустава у Русији у последњих пар месеци кад сам ишао да причам са људима који кажу: „Браво Вучићу!“ Ја кажем: „Зашто браво Вучићу? Браво српски народе, српски народ вам не уводи санкције, српски народ има проруски став, и Вучић зна да, чак и већина његових бирача била би кивна кад би увео санкције и зато не уводи санкције. Кад би он доносио одлуку, он би вам давно увео санкције“. Али, у једном моменту тај дух из боце је пуштен да им је он, наводно, пријатељ. И онда руска власт избегава да тај мит о добрим односима са Вучићем елиминише. Одликовала га је, сад би морали да објасне својим грађанима како су тако високим орденом Александра Невског одликовали некога ко ради против њих, па, стварали су у својим медијима представу о томе да им је Вучић пријатељ. Због тога руска званична политичка елита избегава да промени став због сопствене јавности где је створила представу да им је Вучић пријатељ. Они, вероватно, добро знају шта он ради, вероватно су кивни, али, за сада, процењују да не треба да повуку потез. Ја их и, донекле, разумем, али их не бих разумео да остану при тој позицији ако виде да је он спреман да потпише споразум, јер, јасно је да он припрема тајно потписивање споразума преко донаторске конференције. Кад буде одржана донаторска конференција, кроз пратећа документа која буду у вези са тим донацијама биће протурена прича да Србија прихвата модел француско-немачки регулисања односа са Косовом, односно охридски договор о имплементацији. И то је потпис који је Американцима у овој фази довољан. Руси ако не реагују тада, не кад буде потписао, него када, евентуално, се крене ка донаторској конференцији, онда су, уистину, направили велику штету и нама и себи. Себи јер Србија која се на крају окрене од њих постаће јањичар, постаће држава која ће се окренути против Русије, не народ, него држава ће полако... У Црној Гори је, међу тамошњим српским народом било да се декларишу као Срби или као Црногорци или русофили, а пре 15 година је била ништа мање него у Србији. Данас, пола тог народа је променило став, тако да, и пропагандом и у Србији ће се то десити ако Руси пређу преко косовске приче. Чак та косовска издаја коју би власт починила, а Русија не би реаговала, била би разлог да многи национално свесни Срби који су проруски, почну да преиспитују однос према Москви. Рећи ће: „Зашто ми да будемо толико проруски ако Русија сад толерише Вучићу ово што ради?“ Тако да се ја искрено надам да Руси то све схватају и да сада меркају тренутак када ће реаговати. Један део руске политичке елите коју оличава Захарова, они би већ кренули озбиљно да реагују на оно што Вучић ради. Опет, неке структуре, за сада, коче озбиљније потезе. Мислим да им време истиче и да би морали да се запитају да ли има смисла и даље толерисати, и због те унутрашње приче, Вучићево геополитичко превртљиво понашање.

Дејан Петар Златановић:

Пошто сте одличан познавалац руских прилика, колико може штету да нанесе да ако, не дао Бог, Вучић уведе санкције Русији у смислу пошто то би била издаја брата, не би то била чак ни издаја савезника. Да ли постоји могућност да ми изгубимо Русију као савезника међу великим силама за сва времена онда?

Драгомир Анђелковић:

Када би Вучић увео санкције, праве санкције, а мислим да Вучић неће санкције брзо уводити, Вучић хоће да обави сад овај посао око Косова, прљави, и за то има америчко зелено светло, јер кад би увео и санкције Русији онда би се створила огромна маса незадовољеника у самој Србији, тако да он крије причу око Косова, лаже, маже, а око Русије одлаже одлуку, али кад би увео санкције Русији, то би, уистину, био један потез каквог није било у скорије време, озбиљна конфронтација између Срба и Руса, не говорим Југославије Титове и '48, излизану. Било је за време краља Милана и Санстефанског мира, и ту смо обе, обе стране су криве, криви су и Руси, криви смо и ми, значи, није ствар тако проста, али кад би сада то Вучић урадио у овим околностима, мислим да би тај набој, просрпски, који постоји у једном делу значајне руске јавности, руске политичке елите, почео да се мења, јер, знате, људи врло често емотивно доживе ствари и не могу да разлуче да ли им је крив Вучић или им је крив народ. Променио би се формално однос према Србији у неким стварима и у јавности и у конкретним важним питањима. Примера ради, споразум о гасу који имамо са Русијом, који смо потписали недавно, где имамо врло солидну цену, има клаузулу која каже: „У случају промене околности, споразум престаје да важи“. Значи, то би била промена околности, ми бисмо онда имали тржишну цену гаса, значи инфостан, који Ви или ја плаћамо, био би три, четири пута виши, јер, кључни фактор у инфостану је грејање, а грејање се заснива на гасу, значи централно грејање. Променили би Руси однос према Србији по многим другим питањима, од војно-техничке сарадње, где, мислим, у крајњој линији, Србија би, вероватно, у том контексту због Вучићеве одлуке почела да се преоријентише на неко друго оружје, али док то не урадимо по питању сервисирања, куповине резервних делова, у многим сферама би они променили, не би променили, мислим, однос према Републици Српској, наставили би да сарађују са Републиком Српском и да кроз Веће за имплементацију мира подржавају Републику Српску, а Веће, можда не знају сви гледаоци, Веће за имплементацију мира је тело које је створено после потписивања Дејтонског споразума које је једна врста надзора над међународном администрацијом, значи, ОХР свашта ради и високи представник, али не може баш све да ради шта хоће док постоји Веће за имплементацију мира где су велике силе, између осталог и Русија. Русија нам ту много помаже. Мислим да би ту наставила да помаже Републици Српској, а кад се ради о Косову, вероватно не би више лобирала као што је до сада лобирала, јер у многим земљама које не признају Косово, које су повукле признање, кључну улогу су имали Руси и Кинези, а не Београд како се представља. Руси и Кинези кад имају неке инвестиције у Африци, у земљама Азије, њихови амбасадори, уз помоћ коју дају тим земљама, за време короне давали су од вакцина па надаље, пре короне, после короне, економска сарадња, енергетски пројекти, они увек траже да се преиспита однос према Косову ако су те земље признале Косово, или ако нису, да остану при тој политици. Зашто би то онда Руси радили? Ако Србија већ, односно Вучић у име Србије као самозванац који нема право то да ради али који се спрема то да уради, прихвата фактичку независност Косова, зашто би Руси, па и Кинези онда лобирали у свету за нашу ствар? Оно што не би променили то је однос према Савету безбедности. Ту мислим да до даљњег не би допустили улазак Косова из принципијалних разлога, јер и њима не одговара то, макар док се не реши питање Украјине, Новорусије, Абхазије, Осетије и тако даље.

Дејан Петар Златановић:

Е сад, кад је у питању Србија и српске земље, мене занима једна ствар коју ја до краја немам одговор. Кад је у питању западни свет, ми имамо јасно ту шта желе Немци, шта желе, донекле, Французи, а пре свега Англосаксонци, мислим на Велику Британију и Америку, од Србије и то је мање-више и познато нашим гледаоцима, то је јако неповољан став, где српски фактор се види све док се не преумири, док се не унијати, види као реметилачки фактор и неки као непријатељски. Али шта, је л' имате Ви представу је ли има Русија неку визију, како види Србију на Балкану и какав је њен план за српске земље и Србију и где може да помогне Србији, где не може да помогне Србији или неће да помогне Србији уопште? Је ли има представу и Русија о својој улози на Балкану или је толико заокупљена својим двориштем да не може да се брине о Балкану јер то је нешто што је ван њене могућности?

Драгомир Анђелковић:

Ево, да бисмо сагледали ситуацију морамо да поделимо период до кулминација украјинске кризе, а при томе не мислим сад на почетак рата отвореног, већ друга Наранџаста револуција, преврат 2014. и период који је уследио. Значи, до тога периода Руси су мислили да могу да нађу неки „модус вивенди“ са западом. Они су имали илузију, илузију да је потребно упорно радити, али да ће са Немачком и са водећим европским земљама изградити добре односе или обострани интерес да имају добре односе, енергетски запада, економски на другим пољима Русије, да ће то све утицати на промену става Америке, односно да ће у Америци јачати она стране које разумеју да им Русија није кључни конкурент, већ је то Кина и да ће пробати са Русијом да се договоре. Значи, до 2014, 15. они покушавају да регулишу однос са западом, а онда из тога произилази став према нама. Отприлике је овакав био: прихватају Дејтон у изворном погледу, нису тада били на позицијама евентуалног осамостаљивања Републике Српске, већ изворног Дејтона, против су били централизације Босне и отимања овлашћења Републици Српској, али нису били расположени ни да подрже у неформалним разговорима, ја не говорим сад оно што је званично. Неформално кад причате са важним људима из Русије, нису били за неке потезе који би водили ка осамостаљивању Републике Српске. Кад се ради о Србији, желели су јаку Србију, бранили су позицију нашу око Косова, ал' поново, нису желели да их то увлачи у превелики сукоб са западом, били су јако задовољни да Србија и Република Српска, односно Босна и Херцеговина због Републике Српске не уђе у НАТО, али све се заснивало на некој врсти баланса. Подржати Србе, али не толико да се директно сукобе са западом Руси, нити су били за то да подрже нешто што су сматрали овде авантуризмом. Е, то је позиција до 2014, 15. Сада се позиција, на неки начин, променила, да, у неформалним разговорима када са Русима причате, они кажу: „Да, ми мислимо да би Република Српска требала да буде независна, да је то нешто чему дугорочно треба тежити“, а претходно су говорили о такозваном аутентичном дијалогу Срба и муслимана, покушају нормализовања односа, да се истисне амерички утицај тако што би Русија и Турска преко утицаја на Србе, односно муслимане, подстакли неку врсту договора. Сада много више говоре о самосталној Републици Српској, кад се ради о Косову истичу, у приватним разговорима, да су спремни много више Србију да подрже. Е, али шта је сад лоша страна? То је добра, значи, постаје много више просрпска руска позиција, ал' лоша је страна што, реално, сад имају много мање параметара моћи. До кулминације сукоба, чак и неке земље западне у Савету Европе нису биле спремне да гласају за улазак Косова зато што нису хтеле да се замерају Русији. Ми смо, чак, имали сада немачке политичаре који говоре јасно о томе да је њихово Министарство спољних послова, у великој мери, своју стратегију према Косову дефинисало до почетка сукоба у Украјини тиме да превише не револтирају Русију. Значи, као што је Русија због Србије избегавала да се превише посвађа са западом, због веза са Русијом ни многе западне земље нису хтеле баш толико далеко да оду у антисрпској политици. То је сад све нестало, запад ђоном иде на нас, Вучић се прави да се бори против тога, а заправо са њима сарађује, а, што се тиче Руса, они нас, и Додика и Србију, охрабрују да имамо много чвршћи став, али питање је колико им је сада овде јак утицај док су ствари регуларне, али гледајте, ако би постале нерегуларне, вероватно би Руси онда могли да нам помогну на начин како раније нису хтели. Не дај Боже да дође до неког сукоба у Босни и Херцеговини, за час би се појавили припадници Вагнера или неке друге групације да подрже Србе. Ћак кад је било приче да запад покушава да ухапси Додика током изборног процеса, мени су озбиљни Руси говорили да су они спремни на врло софистициран начин да реагују, да пребаце људе који би онда деловали мање софистицирано, значи, софистицирано би се појавили, а онда би деловали на класичан начин. Исто тако кад се ради о Косову. Тако да, знате, сад је тешко рећи шта је ту добро, шта је лоше. Добро је што се руска позиција променила у корист Срба, лоше је што, на регуларан начин, мање могу да нам помогну, опет, добро је што, не дај Боже, кад би ствари се отргле контроли, могли бисмо да рачунамо на њихову помоћ какву раније нисмо имали. Е сад, друго је питање да ли је овдашња елита спремна да брани српске интересе, не могу Руси да их бране ако Вучић продаје српске интересе.

Дејан Петар Златановић:

Мене занима, е сад је историјска та перспектива, хајде, кренућемо од Русије, али онда ћемо се вратити на Србију. Да ли Русија још баштини Совјетско наслеђе или се вратила на принципе руске империјалне политике од пре Првог светског рата? Шта је то, да ли је... Или је то неки трећи, сад, идентитет?

Драгомир Анђелковић:

Мислим да је то трећи идентитет, то је хибридни идентитет настао спајањем једног дела совјетског наслеђа и једног дела руског империјалног наслеђа, а то руско империјално наслеђе подразумева свест о троименом руском народу, Великорусима, Белорусима, Малорусима, а постоји и једна сада та линија, она московска, пре Петра Великог која акценат ставља на руску државу, која баштини ту традицију. Прича се, у једном моменту, сећате се, Ви то јако добро знате, ту евроазијску причу која у неким круговима поново данас оживљава, веза Русије са истоком, тако да, врло је Русија комплексна, много ту постоји и идејних оријентира и много центара моћи који гурају ову или ону причу. Кад се ради, генерално, о нама, мислим да Руси су променили у великој мери ону стару совјетску причу која, као што је титоистичка прича имала резерву према Русији, Совјетском савезу и манипулативно се радило на томе да се Срби што даље гурну од Руса. '48. није била само идеолошки сукоб, односно најмање је био идеолошки сукоб, био је сукоб два диктатора, али је касније попримио једну димензију тројанског западног коња, где је Тито, због пара које је добијао од запада и подршке, почео да ради против Руса овде на начин да се сузбија руски језик, да се у школске програме уноси све негативно везано за Русију, да се мења свест Срба кад се ради о Русији. У многим сферама се радило против Русије, друго, економска сарадња коју је Тито имао са западом била је срачуната на то да се покаже свету да, ето, социјализам није проблем, проблем је кад је социјализам повезан са московским утицајем. Чим се неко извуче из московске сфере утицаја, онда социјализам поцвета. Заправо, то је лаж, Тито је био исто диктатор као што су били совјетски диктатори и економија нам је била неефикасна, само смо добијали огромне кредите и новац са запада. Друга страна медаље је што су Руси на то одговорили, односно Совјети тадашњи, причом о великом братству са Бугарима, о томе да Србија и све што је везано за Србе је врло мало било заступљено у програмима, ја сам завршио школу у Русији, значи, у школским програмима Бугарска је била озбиљно заступљена, о нама се ништа није радило, радило се колико и о Хрватима, две реченице и то је то. Значи, Руси тада нису учени о том братству нашем традиционалном. Кад се распао Совјетски Савез то је почело да се мења, они ратови наши несрећни из 90-их поново су симпатије код једног дела народа према Србима подигли на много виши ниво. Једни зато што су се вратили православљу и свести о словенској солидарности и виде Србе као партнера, други разочарани комунисти јер су видели у борби нашој тада са Милошевићем једну врсту опирања неолибералном западу, али, како год било, из неколико извора је јачао тај ток србофилије. Али, државна политика није то пратила, бар неко време, школски програми су, мало више, се посветили нама, а далеко од тога да смо третирани озбиљно, знате, у школским руским програмима све до овог сукоба много више имате историје Казахстана, што је логично, живели су у једној држави, него Србије, али се појавило нешто, преиспитан је однос према Санстефанском миру, први пут се представљају ствари другачије, многи елементи су се појавили позитивни. Сада је овај рат, несрећни, у Украјини довео до тога да се много више о Србима прича и појављују се и документарне емисије, Русија има хиљаде телевизијских канала и великих такозваних телевизија и алтернативних, али се појављује много више садржаја о нама, у медијима много више о нама. Значи, почео је један процес интересовања за Србе и српско питање који може да буде основ за много снажнију сарадњу у будућности. То је сада опасно, кад би Вучић сад прекинуо везе са Русијом, јер сада смо отворили врата, то је империја. Ниједна империја према нама није била тако позитивна као Русија. Ми можемо Русима да кажемо: „Нисте нам увек били пријатељи колико смо очекивали“. То је тачно. Али нисмо ни ми њима увек били пријатељи, и ми смо гледали своја посла често, али нас Русија није ни бомбардовала, нити нам је радила о глави, све оно лоше што нам се десило, то се десило од стране бољшевика, значи, ал' бољшевици су газили руске националне интересе исто као што су газили српске. Кад ја чујем, мени се окренем стомак, кад кажу људи који су антикомунисти: „Руси су нас окупирали '44“. Како су нас то Руси окупирали? Окупирали су нас Совјети, ако ћемо да причамо о томе, да су у неким деловима Србије подржали партизански покрет који овде није био утемељен, већ је доминантан био равногорски. Нису то урадили Руси, то су урадили Совјети, а исти ти Совјети су претходно уништавали бели покрет, аутентичну Русију, побили хиљаде руских свештеника, значи, не ради се ту о било каквом антируском деловању, већ идеолошком, совјетском, и против српског народа и против руског народа.

Дејан Петар Златановић:

Е сад, мене занима та историјска перспектива и кад је Србија у питању. Некако, наше историје, и српска и руска, ма колико биле паралелне, имају неке сличне ствари, док је Србија била, била је и Русија. Кад је Србија постала Југославија, Русија није више била Русија, него Совјетски Савез. Па, гледајући то, сад сте Ви испричали за Русију. Какву политику би требала Србија да води, а какву сад води, да ли је то српска политика, да ли је то југословенска, да ли ми можемо да се одрекнемо југословенског наслеђа и да ли може Србија да опстане ако се врати оној политици, на пример, кад смо стварали српску државу и кад је ова застава била подигнута, пре свега, по угледу на исток, а не по угледу на запад?

Драгомир Анђелковић:

Па, малопре смо причали о том хибридном идентитету код Руса који је данас комбинација руског, совјетског, разних концепата руског. И ми овде имамо хибридни идентитет. Да ли смо ми сада они Срби који су некад постојали или смо неки југословенством и титоизмом модификовани Срби, да ли је ова држава стварно Србија или је нека мала Југославија која се зове Србија? Погледајте око нас, Југословенско речно бродарство, Југословенско позориште, значи, многе ствари и даље асоцирају на то југословенство и многи ће рећи: „Па шта, то је период историје“. Па добро, то је период историје, ал' то није разлог да утиче на наш идентитет на начин да према том периоду историје се ми оријентишемо. Тај период историје нам је, уосталом, много тога лошег донео, да нисмо ушли у југословенски експеримент, много боље бисмо прошли. Тако да, ми јесмо, или, бар значајан део народа, тим идентитетским процесима измењен. Ево, истраживања показују да у Србији је најпопуларнији данас и даље Броз, Јосип Броз Тито, највећи крвник који нам је урадио више зла него Сулејман Освајач или било који други турски султан, створио републике на рачун нашег историјског простора, створио лажне нације, и даље 52% Срба Тита вреднује врло позитивно, знате, то је страшно, то говори да је проблем, у великој мери, у нама и да разни злонамерни политичари само користе те народне заблуде и никад се нико није позабавио да се то корење чупа. Школски програми нису направили дистанцу у односу на то, културна политика. Не може то зло које је једном пуштено из боце и које је 50 година заливано да проклија само да нестане, неко тиме мора да се бави, а баве се људи алтернативно, као што Ви причате или ја причам и читав низ људи, али систем се не бави. Тако да, знате, у таквим околностима и политика Србије питање колико је српска, а колико је то нека модификовано српско-југословенска политика. Независно од овога што сад ради Вучић са Косовом из својих разлога, он спашава своју главу и прави неке своје комбинације због тога, али то је посебна прича, али и ван тога, нама многи потези су били полујугословенски. Ми стално имамо илузију да су нам браћа они који нису, стално жудимо о некаквом договору са Хрватима који нас не желе, стално причамо о неким српско-црногорским односима, не, у кључу, историјским који подразумева да је Црна Гора српска земља и да се ми боримо за српство Црне Горе. Ми стално причамо да смо ми, као, ево, братски народ, нисмо ми братски народ, ми смо један народ. Ако неко прича о томе да смо ми братски народи, онда тај разара српски корпус. Па онда, однос према Македонији, ја не спорим никоме у Македонији његов идентитет, Македонци имају право да буду шта хоће, али наше је право да причамо о историјском односу према Македонији, о историјским коренима једног дела становништва Македоније, о задужбинама Немањића, ми то све багателишемо. Тако да, уистину, наша политика и то по вертикали, по дубини, не само на врху државе, наш осећај према националном интересу није више српски, већ је мутиран.

Дејан Петар Златановић:

Кад погледате у том контексту Вучића, да ли је он Србин 21. века или Југословен 20. века?

Драгомир Анђелковић:

Па, ја мислим да је Вучић нека врста модификованог титоисте. Значи, ја мислим да је он одушевљен Титом, његовим моделом владавине, да, кад би могао, обукао би униформу маршалску и ставио своју слику на зид, да је то његов сан, Тито и Титов модел владавине, још кад би могао да има и свој Голи оток, ево Ви сте прошли кроз голготу па знате како је то, ал' кад би он то сад могао да ради на велико, са хиљадама људи, био би пресрећан, не само због гушења отпора, већ зато што би имао осећај да је нови Тито који може да ради шта год хоће. Његов идентитет, ја мислим да је то идентитет разочараног Југословена, некога ко је био велики Југословен и ко је веровао у то, онда су нас браћа, такозвана, лажна, напустили, онда је он према тој лажној браћи имао експлозију мржње, али не љубави према свом народу. Ја мислим да је Вучић шовиниста у неким елементима, а не националиста, да он искрено мрзи, примера ради, Хрвате и због личне историје његове породице, али да нема свесрпски осећај да стварно воли Србе. Да је стварно волео Србе или да их воли сада, не би могао да ради то што ради с' Косовом, не би могао толико година да сарађује са Милом Ђукановићем. Мило Ђукановић је нови Анте Павелић, човек који је систематски покушавао да затре српски идентитет на просторима Црне Горе, шиканирао Србе и, све до пре пар година, он је Вучићу био највећи политички пријатељ, његови изасланици су ишли на конгресе ДПС-а и говорили да је то највећи балкански лидер, а гадио је, како је могао, Амфилохија који је држао, какву такву, линију одбране српских интереса у Црној Гори. Значи, тај Вучић који је деловао тако против Црне Горе, односно српског народа у Црној Гори, а у прилог црногорског диктатора Мила Ђукановића, тај Вучић који нема дубински осећај за српски народ ни на Косову, ни за историјски значај Косова, идентитетки значај који је битан за наш народ, тешко да је стварно Србин. Он је нека врста „ура!“ патриоте кад му треба, онако, буса се у прса, извикује јаке фразе, али је дубински, по мом мишљењу, разочарани Југословен и сентиментални титоиста.

Дејан Петар Златановић:

Е сад, као такав, везано са Косовом, да ли ће он да потпише на крају овај споразум француско-немачки или ће да препусти Ани Брнабић?

Драгомир Анђелковић:

Он ће да препусти, знате, оно што ја чујем из неких мојих извора то је, прво, да са западњацима је договорено да споразум буде потписан кроз донаторску конференцију. Донаторска конференција ће се одржати, ми ћемо добити, на папиру, неке паре, те паре стварно нећемо добити јер ће бити речено да добијамо паре конкретно у складу са имплементацијом споразума, али ћемо, на папиру, добити паре. У документима на основу којих добијамо паре писаће да су нам додељене као подршка француско-немачком плану који Србија прихвата, односно тајмингу за његову реализацију из Охрида. Значи, неће бити план какав смо видели у медијима потписан, већ ће бити потписан осврт на тај план кроз пратећа документа за сваку донацију. Ми ћемо добити, на пример, не знам, 150 донација од разних држава света, то ће бити милијарде, народ или један део народа ће да се облизује када то чује, помислиће: „Сада ће да нам процветају руже“, а, заправо, те све папирнате донације ми добијемо да бисмо потписали у свакој од њих једну врсту осврта на француско-немачки план и где бисмо рекли да га прихватамо и то је потпис. То, наравно, неће Вучић потписати, потписаће или министар привреде или министар финансија, ево, Баста се сад нуди, вероватно, овим својим потезима, или ће Ана Брнабић, а Вучић, то смо већ причали на почетку емисије, ће се повући са места председника партије да не би имао ту врсту одговорности, јер као шеф већинске партије, према нашем Уставу, он утиче на деловање министара из своје партије. Овако, он неће бити шеф партије, већ неког покрета, устав не зна за покрете и неко други је за све одговоран. Је л' знате, то је класичан државни удар. Преамбула устава Србије каже да сваки државни функционер је дужан да брани Косово и Метохију, односно интегритет Србије и на унутрашњем и на спољном плану. На два места у уставу, у самом тексту устава, говори се да је Косово део Србије са суштинском аутономијом. Неко ће рећи да преамбула нема исту тежину као остатак устава, ал' у остатку устава се каже да је Косово део Србије са суштинском аутономијом. Када би овај план био потписан, фактички, прихваћена је фактичка независност Косова, значи, не признајемо га али га третирамо по Ишингеровом моделу из 2007. као државу, као што је Немачка западна третирала источну а није је признала и запад је добио своје, западу тај потпис треба да Шпанија и ове друге државе чланице НАТО-а и Европске уније онда промене однос, да у наредном периоду измене свој став према Косову, да га признају, и отварају се врата за улазак Косова и у НАТО и у Европску унију. То је Американцима довољно, Американци не очекују да ће већина земаља Азије и Африке променити став, нити да ће Косово лако ући у Организацију уједињених нација зато што Русија и Кина ће спречити то кроз Савет безбедности, али Американци ће у наредном кораку угурати Косово да постане придружени члан Уједињених нација, као што је Палестина преко генералне скупштине. У генералној скупштини се доносе одлуке већином гласова. Када Србија потпише овај споразум и не сме више да лобира против чланства Косова у било којој организацији, многе земље које би, иначе, биле уз Србију, примера ради Индија, зашто би биле? Онда ће у генералној скупштини гласати за то да Косово постане придружени члан и Косово ће бити придружени члан Уједињених нација, не пуноправни због Савета безбедности, али придружени, Косово ће ући у НАТО, постаће кандидат за чланство у Европској унији и Американци су обавили то, то ће Вучић да им омогући.

Дејан Петар Златановић:

Значи, то је, у ствари, највећа превара француско-немачког...

Драгомир Анђелковић:

То је, то је. То је амерички план да се сломе западни партнери Америке који до сада нису прихватили независност лажног Косова, јер Шпанија, Словачка и друге земље, донеле су у парламенту одлуке да не прихватају лажну независност Косова и да неће признати тај ентитет. То су озбиљне државе, шта год ми мислили, то су државе које, ипак, имају неки правни систем и те државе морају да добију прво потпис Србије, да је Србија, фактички, признала Косово, а кад ово буде потписано преко донаторске конференције, онда је Србија, фактички, признала Косово и када Србија то уради почеће процедура у парламентима тих држава да се мења однос према Косову. Вучић је јако лукав. Он ће до краја ове године прогурати целу причу и ништа се неће десити, пар месеци се ништа неће десити и он ће онда рећи грађанима: „Ево, вас су лагали да ће се нешто десити, ништа се није десило“, а за шест месеци ће тај процес да почне. Он је договорио да има једну врсту грејс периода, значи, условно речено, шест месеци купљених, односно добијених џабе да после потписивања ништа се не дешава, а онда ће се дешавати. Ево, то је исто као са укидањем цивилне заштите. Вучић је укинуо 2016. године цивилну заштиту на северу Косова. До тада ниједан шиптарски полицајац није могао да се појави на северу, то је 753 наоружаних људи организованих да бране север Косова. 2016. је та организација укинута и да ли се нешто десило? Није ништа, ни 2016. у другом делу, ни 2017, јер он је договорио са Американцима две године да неће бити дозвољено албанским паравојним снагама да иду на север. Онда 2018. Албанци крећу на север и почињу да хапсе на велико, прво хапсе Марка Ђурића, јер и то је договорено, да протоколарно буде прво ухапшен Вучићев човек и да онда они се представе као да су жртва, као они се боре за српске интересе и, ето, ударили Албанци на Марка Ђурића, заправо је договорено да Марко Ђурић буде први ухапшен и после тога више нико није говорио о стотинама Срба који су привођени, хапшени на северу, нико више није говорио да је инсталирано присуство албанских паравојних снага на северу које никад нису могле да дођу док није укинута цивилна заштита. Тако да, Вучић паметно ради да, покварено, паметно за себе, лоше за српски народ, ради да обави домаћи задатак према Американцима, а то не делује да је он урадио, мислим, делује Вама и мени, али многим људима неће деловати. Рећи ће, као: „Па ништа се није десило“, ето, сад одједном 2024. године Грчка признаје Косово, „Па добро, то је неки нови амерички притисак“, а, заправо, није никакав нови амерички притисак, већ последица прихватања француско-немачког плана од стране Србије, односно Вучића у име Србије.

Дејан Петар Златановић:

Је ли у том контексту требамо да гледамо и ово повлачење Срба из шиптарских институција и препуштање власти?

Драгомир Анђелковић:

Ја мислим да је то све намерно урађено да би Срби изгубили све, а онда ће Вучић у преговорима, као, да нешто врати, биће формирана Заједница српских општина, Срби ће се вратити у институције, деловаће Бог зна шта, после тога да вам ја Албанац председник општине тамо где нема Албанаца, а Србин поново буде председник општине и поново се врате српске заставе које ће сада да скину и формира се нека Заједница српских општина која је аутономија мањинска, као што је Јужни Тирол или део Јужног Тирола са немачком већином у оквиру Италије, значи, биће некаква аутономија Срба у оквиру лажне косовске државе коју ће и Србија почети да третира као државу и онда ће Вучић да каже: „Е, Бог зна каква победа“, а људима који су видели да смо све изгубили и сад да им је неко нешто вратио деловаће да је то некаква врста победе, а, заправо, то је, под један, преусмеравање пажње, ми гледамо дешавања на северу док Вучић даје Косово. Он је, док се причало о бојкоту избора на северу, формирао одбор за имплементацију плана француско-немачког, ништа се у јавности о томе не зна. Формиран је, у претходних петнаестак дана одбор, заједно са Албанцима, за имплементацију француско-немачког плана. О томе не причамо, процес иде, ми причамо о северу Косова где је Вучић створио проблем, па сада је проблем кулминирао, онда ће, наводно, да га реши, а на крају ћемо, кад се освестимо, видети да је Косово од стране Србије третирано као независна држава.

Дејан Петар Златановић:

Сад, да ли онда Србија може да преживи стварање Велике Албаније, јер ако Косово уђе у НАТО, буде тај придружени члан Уједињених нација, као да је Велика Албанија ту нешто што је најнормалније?

Драгомир Анђелковић:

Па, мислим да се ту пре ради о стварању неке нове америчке зоне колонијалног утицаја. Америка ствара сада читав низ својих лимеса на истоку Европе, окупља балтичке државе, окупља Пољску и Украјину, значи оно што остане од Украјине биће у некој врсти конфедерације са Пољском, проба да повеже Молдавију са Румунијом и на Балкану, вероватно, да направе некакву нову Југославију, условно речено, некакву конфедералну творевину без Словеније и Хрватске, од остатка.

Дејан Петар Златановић:

Опен Балкан, на то мислите?

Драгомир Анђелковић:

Па, мислим да ће више то бити од Опен Балкана, да ће то бити једна придружена зона Европске уније, не директно чланство, већ придружена зона под пуним америчким протекторатом и да, кад причате о НАТО-у, и да нама следи улазак у НАТО, ако Вучић реализује све ово што планира, ми смо врло брзо у НАТО-у, јер онда ће он да каже грађанима, ето, кад уведе санкције Русији рећи ће: „Морамо сада да помогнемо нашем народу на Косову, а можемо само тако да помогнемо што ћемо бити део НАТО-а, онда ће српске снаге да се врате на Косово, онда ћемо ми моћи да утичемо на процесе“. Он ће нас, наводно, због патриотске приче да уведе у НАТО, рећи ће: „Ево, у Републици Српској много ће бити сигурнија ситуација ако смо ми у НАТО-у и Република Српска као део Босне и Херцеговине и онда ми можемо да будемо за столом где се доносе одлуке, а не далеко од тог стола“. И онда ће кроз једну лажну патриотску причу да нас уведе у НАТО, тако да ћемо ми бити део тог америчког неоколонијалног простора, а не само Косово и Албанија. Није то стварање Велике Албаније, то је стварање једне неоотоманске творевине без Отоманског царства, а са Америком, значи оно што је била отоманска Европа, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора,или баш, то је била отоманска Европе у неком периоду од 19. века кад су изгубили друге територије западније. То ће Американци сад да преузму и да спакују једним делом у НАТО, односно и у НАТО и у ту зону чекаоницу Европске уније. Знате, већ 20 година у Америци се пласирају тезе да је Балкан део проширеног Блиског истока, да Балкан није Европа, има књига на ту тему где се тврди да је то културолошки, значи, цивилизацијски, у многим другим сферама исти простор какав је и Блиски исток и тај простор треба да буде под потпуном америчком доминацијом јер је буре барута које може да запали цео свет. То је изговор за стварање зоне где могу да раде шта хоће. Тако да, мислим да је то њихов план.

Дејан Петар Златановић:

Где су границе тог Балкана, по њима?

Драгомир Анђелковић:

Црна Гора, Србија, Босна и Херцеговина, Косово, Албанија, значи, оно што они називају сада, еуфемистично, „Западни Балкан“.

Дејан Петар Златановић:

Македонија?

Драгомир Анђелковић:

Македонија, наравно.

Дејан Петар Златановић:

А Бугарска и Румунија нису?

Драгомир Анђелковић:

Не, они су већ у интегралној Европској унији, знате, нису, Бог зна колико, процветале, ал' због свог изласка на Црно море и потребе НАТО-а својевремено да ту успостави базе према Русији, те земље су већ награђане интегралним чланством у Европској унији. Ми ћемо бити повезани са Европском унијом на други начин, али замислите, наш народ то треба да схвати, ако нам је то будућност, онда ће Бугарска и Румунија да нам буду земље о којима ћемо да маштамо.

Дејан Петар Златановић:

И већ сад је Румунија постала за источну Србију, веће плате. Ја знам људе из источне Србије који иду у Румунију да раде.

Драгомир Анђелковић:

Променило се, некад су Румуни долазили код нас на пољопривредна газдинства, на разне начине овде, мајстори њихови, а сада ми идемо тамо.

Дејан Петар Златановић:

Али функционалнија је држава него ми, то је један од разлога. Него, како се онда том сценарију супроставити, а да Србија не изгуби, не само државност, него и свој идентитет и оно што чини Србијом Србију?

Драгомир Анђелковић:

Знате, мислим да, сад најлакше би било да ја кажем: „Опозиција ништа не ваља, ништа не ради“. Наравно да не ради довољно, али мислим да је циљ да их све позивамо на једну врсту саборности, да забораве сукобе, да пробају да сви на националном и умерено националном делу политичке сцене покушају да се обједине. Ја сам присталица приче око референдума сада, али праве приче, не да неко користи референдум да би партијски се афирмисао, да би правио већу базу података тако што прикупља имена људи, већ прави референдум где би се сви организовали, политички чиниоци и да стварно се прикупљају потписи са матичним бројем, да се оверавају и да покушамо да скупимо тих 100.000 потписа који су потребни да се распише референдум о одбацивању или прихватању француско-немачког плана, јер са 100.000 потписа власт је дужна да референдум распише, јер само тако, ако избацимо целу ову прву причу на површину, онемогућићемо власт да закулисно обави посао. Овако ће они тихо развлачити ствари до донаторске конференције и онда ће ствар бити потписана, споразум ће бити потписан, а овако их треба натерати у наредним месецима да се распише референдум, који ће, сигурно, у све њихове крађе, манипулације, не могу они то да изгурају.

Дејан Петар Златановић:

Мислите?

Драгомир Анђелковић:

Па, знате шта, ја мислим да ви можете да украдете 10%, можда украдете 20%, али не можете да украдете 90%, а верујем да и 90% Вучићевих бирача је против овог плана и да нико не може да им објасни да је тај план добар, зато Вучић и лаже да га неће прихватити, он стално прича: „Ја ћу нешто да прихватим, нећу све да прихватим, ништа нећу да потпишем“, на крају ће све потписати тихо, али не сме он својим бирачима да каже: „Ово морамо да прихватимо“.

Дејан Петар Златановић:

Да, али можда ће бити такво питање, а не би било први пут да може свашта да значи и да може да наговори људе да гласају за његов предлог мислећи да бране тако Косово.

Драгомир Анђелковић:

Али за то треба, знате, 100.000 потписа, оверених. Значи, не оно да било која странка, било која организација скупља нека имена и да има неку базу података. Зна се шта је прикупљање потписа за референдум, скупите 100.000 оверених потписа код нотара или 150.000 и онда се обратите парламенту и онда сте ви дефинисали питање, значи, не власт. То устав врло јасно каже, да, или већина народних посланика или 100.000 грађана, 100 или више хиљада грађана могу да затраже и да добију референдум. Али, то не може да уради једна партија, то морају све партије да се обједине. Није добар став кад се каже: „Питање Косова је решено 1389“. Није решено, мислим, знамо како је решавано после тога. Не можемо да кажемо: „Косово је недодирљиви део Србије“. Јесте недодирљив за Вас и мене, али неко ради на томе да тихо извуче из оквира Србије. Ми сад имао проблем који се огледа у том плану. Хајде да идемо на референдум, не партијски, не било која странка да на томе профитира, већ сви да се удруже да наступе на начин да ми дефинишемо питања.

Дејан Петар Златановић:

Али шта, не би му било први пут, уместо опозиција, мислим опозиција, уместо ми да распишемо референдум, он га распише са својим питањем, шта онда?

Драгомир Анђелковић:

Па, могао би да проба, кад види да је тај процес отишао даље, да проба. Али ту, знате, стижемо и до питања: „Шта онда кад распише изборе?“, јер, замислите, кад он на сваким изборима краде, а замислите како ће да краде сада кад има отворену подршку Европске уније и Америке да обави посао око Косова. Значи, ми не знамо више...

Дејан Петар Златановић:

Ал' добро, због тога, не добијемо свој референдум, добијемо његов референдум, шта онда, да ли је требало бојкотовати?

Драгомир Анђелковић:

Ако је референдум потпуно неприхватљив, треба, али поново је изашао на видело, знате, он сад уопште није, успео је, врхунски, да причу о француско-немачком плану гурне у други план. То више није тема, о томе се не прича, не зна се да ли се прихвата, не зна се да ли се не прихвата, он прича о северу Косова, прича о Куртију, али ради на имплементацији тог плана. Нама је битно да у фокус јавности вратимо причу о томе, па макар он расписао референдум какав њему одговара, а ми се борили против тог референдума, али је битна та прича да буде пред очима јавности, јер чак и његови бирачи које лаже, вара, манипулише са њима, не воле ту причу и кад се та прича појави, маневарски простор му је мањи.

Дејан Петар Златановић:

Владимир Орлић је обећао опозицији да ће бити скупштинско заседање са тим питањем. Да ли мислите да ће испунити то обећање?

Драгомир Анђелковић:

Па, знате, ја сам чуо кроз историју много пута, и Ви то знате, такозвана парламентарна опструкција од стране опозиције. Ми овде имамо парламентарну опструкцију од стране власти.

Дејан Петар Златановић:

Зато и питам.

Драгомир Анђелковић:

Они ће можда и направити то, па ће изазвати ексцес. Неко ће, наводно, мрко да погледа неког члана њихове партије, они ће онда направити ексцес и неће се причати о томе. Гарантовано, они неће дозволити нормалну расправу о том питању, већ ће изазвати, с њихове стране, ексцес. Ја мислим да опозиција сад треба да буде много активнија да потпуно блокира парламент. Свака парламентарна седница која се не односи на питање Косова треба да буде блокирана, треба да идемо у тоталну парламентарну опструкцију до тог тренутка, а онда ћемо да видимо, јер, ми ако мислимо да ће Вучић, сада, за месец дана, да ће да каже: „Слушајте момци, будите мирни, ја вам обећавам за месец дана озбиљну расправу“, то је тешка лаж, он ће месец дана да купи за своје приче, а онда ће он да направи опструкцију да се о томе не прича.

Дејан Петар Златановић:

А како одговорити на питање, на пример, то је и Небојша Јовић рекао јуче у интервјуу за Србин инфо центар који можете да погледате драги гледаоци, а и то чујем често, ниједна генерација нема право да одлучиује о питању око Косова, па тако то питање не може ни на референдуму да се...

Драгомир Анђелковић:

Па, ја имам другачије мишљење, знате, Србија је уставна држава, Србија није митска држава, наш поредак је заснован на уставу који имамо. Ако бисмо тако гледали, ниједна генерација нема право ни да дигне руке од Македоније, јер Македонија нам је, исто, јако битна, историјски гледано, српски простор на северу Македоније је једнако важан као српски простор на Косову и Метохији, значи, то је огромно питање за нас. Црна Гора, то је, већи део Црне Горе је некад био Рашка, не само што су Зета, односно Дукља биле, такође, српске земље, Травунија, значи, ниједна генерација нема право да одлучује о парчању ниједног комада српске земље, а ми видимо да су историјски процеси такви били да нам је земља распарчана.

Дејан Петар Златановић:

Добро, али није ни одлучивано, може да се врати то.

Драгомир Анђелковић:

Може, наравно.

Дејан Петар Златановић:

Није било референдума.

Драгомир Анђелковић:

Тако је, али гледајте, ми не правимо ни сада референдум којим бисмо рекли да се одричемо Косова, ми сад правимо референдум којим причамо, јер то није нелегално, знате, нико не може, не сме да направи референдум о одрицању од Косова и Метохије док не промени устав. Ми бисмо могли да правимо референдум о одбацивању или неодбацивању француско-немачког плана. Ја верујем да би био одбачен, ал' чак и ако не би био одбачен, то је онда даља процедура, овде ми, на таквом референдуму, можемо да пресечемо Вучићеву причу или да омогућимо оно што ће он и овако гурати, он ће ову причу наставити, овако смо му, не дај Боже, ако покраде, има могућност да је настави, али и овако ће је наставити, онда, наставља се борба на другом пољу. Друго, знате, референдум не може, и Ви и ја знамо да не може да успе, са становишта Вучићевог, да изгура подршку. Ако он добије ту подршку, онда је то одлична прича о крађи, онда је то прича о изборном процесу, о референдумском процесу. Значи, то је битка у коју морамо да уђемо и ту битку не смемо да изгубимо, на овај или онај начин.

Дејан Петар Златановић:

2019. и 20. године имао сам част да су ме Срби из Црне Горе замолили да им помажем кад су биле литије, у смислу медијске приче, да њихову причу презентирам што више у Србији и онда су ми они у разговору тада рекли, представници тих политичких странака који су подржавали литије и све, да је јако битно да би се сменио режим Александра, ијао, Александра Вучића, Мила Ђукановића, иако је исто, да они успеју да одбране на бирачким местима гласове своје, макар на 90% бирачких места. Зашто у Србији нема ниједна опозициона странка или опозициона прича толико снаге да брани бирачка места, макар на, ако не на 90, 80%, и шта треба да урадимо да бисмо имали ту причу, да би иједан референдум могао, донекле, да буде ваљан, јер се показало, ево на прошлом референдуму, Александар Вучић дође и каже републичкој изборној комисији који су били резултати, иако све говори да тај референдум није ни прошао, јер у великим градовима није прошао, ту је била контрола, у мањим местима није била контрола и, наравно, 100% је био другачији резултат.

Драгомир Анђелковић:

Али у мањим местима је било страшно мали одзив. Значи, они могу да покраду када изађе јако мало људи. Кад је велики одзив, кад је велико интересовање људи, онда је тешко много покрасти, значи, можете нешто да украдете, али не можете да украдете све. Зато ја причам о саборности, када би сви заједно, макар они који су на националном и оном умерено националном делу политичке сцене, се договорили и наступили и много је мањи простор за крађу, је л' знате како они краду, они сада дођу некоме, у неком селу у изборној комисији, дају неки новац, кажу: „Хајде прошетај док ми обавимо посао“, али када ви имате дух саборности и кад сте наступили озбиљно, када створите представу о покрету, о томе да се нешто велико догађа, много је теже људе тада поткупити, знате, људе је лако поткупити када мисле да је већ битка изгубљена, али када се надају да битка може да буде добијена, онда су отпорнији, макар због личног интереса, да мисле да ће сутра бити део неке структуре која ће учествовати у власти, на локалу, на неком месту где они живе, од месне заједнице па надаље. Значи, важно је показати људима да постоји јединствени фронт јер тај фронт онда подиже духове. Када су духови подигнути и борбенији су људи и мање склони корупцији и мање склони дефетизму. Нећемо тада моћи да одбранимо све, нећемо, можда, одбранити 90% места, али ћемо одбранити 70%, а то је, ипак, много боље него кад одбранимо 20%. Значи, тај дух саборности чини много тога и зато је битно инсистирати на обједињавању свих странака, једна врста широког скупа српских патриотских странака и невладиних организација се дефинише: шта радити и како радити, а ко не прихвати да учествује у томе или је неконструктиван, видеће се да онда ради за Вучића.

Дејан Петар Златановић:

За крај једно питање, везано је са Србијом, али у оквиру те глобалне прича, јако битно. 21. век је почео и са отпором, јаким отпором против глобалистичких елита који хоће да уреде свет по својој мери и онда су се глобалистичке елите сетиле, ја то зовем макронизација, а то је да нађу неког, као, макрона, непознатог јавности, назовимо чистог, да га поставе као неку врсту алтернативе, у ствари да ради и даље тај исти посао. Видимо, слично се дешава то и у Црној Гори, видећемо да ли сам у праву или не, али бојим се да сам у праву да Црногорци су добили неког свог макрона или су на путу да добију макрона. Шта треба да ми урадимо да се нама такав неки процес не деси после Вучића, да уместо Вучића добијемо опет неког младог политичара, умивеног, финог, некорумпираног, који ће моћи да делује наредних 20 година, али који је ту постављен да ништа не уради, а дошао је у име промене.

Драгомир Анђелковић:

Па, Американци ће ићи на то, сигурно, али тек онда када обаве посао око Косова, око уласка у НАТО. Док то не обаве, њима треба Вучић, њима треба неко као Вучић, неко ко је лукав, борбен, покварен, али способан, знате, овде људи потцењују, врло често, у рационалним круговима Вучића, па кажу: „Он, малтене, влада зато што му власт пала с' неба“. Не, он је јако способан и посвећен томе што ради, друго је питање што то што ради је лоше за нас. Американцима такав човек треба да изгура целу причу, неко ко ће да прича о српском патриотизму, а да ради све контра патриотизма, неко ко ће 100 пута да каже да ништа неће да уради, а онда ноћу уради. Када такав обави посао, они ће довести некога српског макрона, али то не долази у обзир следећих 3, 4 године, значи, то је, можда, нека наредна фаза поствучићевска и посткосовска. Е, нама је циљ да не дођемо до тога, кад говоримо о посткосовској а не поствучићевској, него да се боримо сада с' Вучићем по питању Косова и ових националних, важних тема, тиме се боримо и за то да после Вучича не дође неки меки Вучић.

Дејан Петар Златановић:

С' тиме ћемо и да завршимо, хвала Вам још једанпут што сте били гост наше продукције и надам се да ћемо се још који пут видети у овом студију.

Драгомир Анђелковић:

Хвала, сигуран сам да хоћемо.

Дејан Петар Златановић:

Драги гледаоци, ово је била још једна емисија у продукцији медијске куће Србин инфо и Србин инфо центар. С' нама је био историчар и аналитичар Драгомир Анђелковић. Моје име је Дејан Петар Златановић. За народ, за Србију, ове године у Призрену! Поздрав.

✤✤✤

Линк до емисије на Јутјубу:

Драгомир Анђелковић - Саборност подиже духове - Србин Инфо

Линк до сајта: Србин Инфо

✤✤✤