Da li će hipik da promeni tipik?

24.4.2022.

Dejan Petar Zlatanović (voditelj):

Pomoz' Bog i dobar dan dragi gledaoci, narodi Srbije i svi Srbi, ma gde bili u svetu. Vi ste na kanalu Srbin Info, moje ime je Dejan Petar Zlatanović, a sa nama je doktor, profesor Vladimir Dimitrijević. Pomoz' Bog gospodine Dimitrijeviću!

Vladimir Dimitrijević:

Bog pomogao.

Dejan Petar Zlatanović:

Gospodine Dimitrijeviću, evo nalazimo se sad kad imamo ovaj intervju, to je Velika sreda pred Vaskrs, koji će doći za koji dan, imamo jednu zanimljivu vest vezano za stanje hrišćanstva u Evropi. Naime, svi mediji su danas objavili, mislim danas, ovih dana, da u Nemačkoj rimokatoličke, protestantske crkve gube na značaju tako da će hrišćani u Nemačkoj postati manjina, a to se dešava i u drugim evropskim zemljama. Da li je Evropa zauvek izgubljena za hrišćanstvo?

Vladimir Dimitrijević:

Tragedija Evrope je u onome što je još Vladika Nikolaj govorio da je Evropa nastala na dve jeresi, na papinoj i Luterovoj jeresi. Obe jeresi su čovekocentrične, obe tvrde da je čovek, a ne Bôg taj koji upravlja svetom, iako su se naravno, maskirale religioznom retorikom i religioznom metafizikom.

Nažalost, kada je Papa rimski proglasio sebe nezabludivim po pitanjima vere, a kada je Luter od svakog protestanta napravio mikro-papu jer njegovo načelo „sola fides”, spasavamo se samo verom i njegovo načelo „solo scriptura” da svako ima pravo da tumači Sveto pismo kako on misli da treba, doveli su do ovog sadašnjeg stanja u kome je Evropa u jednoj zaista tragičnoj situaciji u kojoj se hramovi pretvaraju u hotele, u mesta gde se vrši remont automobila i razne druge stvari koje se nekada nisu mogle ni zamisliti.

Ljudi su na Zapadu prestali hrišćanstvo da doživljavaju ozbiljno, a to je između ostalog pokušaj da se izgradi jedna religija u kojoj mesta za Hrista više neće biti. Nažalost, tome su najviše doprineli sâmi centri rimokatolicizma i protestantizma koji su želeli da ljudima ugode, da religiju naprave komfornom, da je liše njenog božanskog nadahnuća i božanskog porekla. Na kraju je religija postala samo jedna humanistička psihoterapija, izgubila je svoju mističku sô i došli smo do ovog položaja u kom smo.

Jer, kako kažu u psalmima „rastočit Gospod kosti čelovjeko-ugodnikov” (nejasno izgovoreno, prim. prev.) tako kaže na crkvenoslovenskom, a to znači: „rastočiće Gospod kosti onih koju ugađaju ljudima”. Njihovo delo biće nepostojano, sagrađeno na pesku laži kvazi-humanizma, jer kako kaže apostol, „kada bih ugađao ljudima zar bih ja bio Hristov?”

Dakle, pravoslavna crkva će opstati i ostati ono što jeste samo ako ne bude ugađala ljudima, ako se ne bude dodvoravala ljudskim slabostima. To ne znači da ne treba primenjivati ikonomiju, snishođenje prema ljudskom grehu, ali to snishođenje podrazumeva da se uvek na umu ima norma, ka čemu privodimo ljude, da ne bi bilo ono što sam davno još čitao na internetu, neko je smislio jedan zgodan stih: „bivši hipik, menja tipik”.

Tojest, neko ko je ušao u crkvu sa svojim slabostima, umesto da se prilagođava crkvenoj disciplini, a reč disciplina potiče od reči discipulus, što znači učenik, jer smo mi učenici Hristovi, on hoće da crkvenu disciplinu sruši i da hrišćanstvo, kako je govorio otac Serafim Rouz, prilagodi svojoj ubogosti. To ne smemo dozvoliti ako hoćemo da ostanemo pravoslavni. Da nam se ne bi desilo ono što se dešava ne samo u Nemačkoj, nego i u celoj Evropi. Jer ja imam jednog prijatelja, pravoslavnog Francuza, rodom Parizliju, inače živi u Švajcarskoj i on čovek kaže da kod njih se dešava umre neko ko je verujući i oni nemaju sveštenika, nego je napravljen neki obred da sâmi civili, mirjani, laici sahranjuju čoveka, da pročitaju neke molitve jer nema sveštenika u okolini, nema ko da dođe. To su mnogo ozbiljne stvari.

Ako pravoslavna crkva bude išla putem humanizma i ugađanja ljudima, ona će završiti na smetlištu kao i rimokatolicizam i protestantizam. Ne prâva crkva, jer crkva Hristova, pravoslavna, istinska uvek će postojati, ali crkva kao organizacija. Na kraju krajeva, sveti Ignjatije Brjančaninov je još u 19. veku rekao:

„Zgrada zvanične crkve srušiće se naglo i iznenada jer se sva sredstva za njen opstanak pozajmljuju od ovoga sveta.” - Ignjatije Brjančaninov

Dakle, mi ne smemo ići putem kvazihumanizma i ugađanja ljudima ako hoćemo da ostanemo pravoslavni.

Dejan Petar Zlatanović:

Kad kažete zvanična crkva može i da se sruši, ali prava ne, a kako da onda običan mirjanin, vernik razlikuje šta je to prava crkva koje se neće srušiti od one koje može da se sruši?

Vladimir Dimitrijević:

To je vrlo važno pitanje... To je pitanje izbegavanje s jedne strane ekumenizma, modernizma i humanizma, a s druge strane izbegavanje raskola. Mi nismo sazdali crkvu. Crkvu je svojom krvlju, kojom nas je iskupio, sazdao gospod Isus Hristos. Naše je da u crkvi uvek nalazimo one ljude koji su u Duhu Svetome koji ispovedaju istinu vere. Zato sam ja još 2012. napisao tekst Put oca Justina navodeći primer oca Justina Popovića, Svetoga Justina Ćelijskog kao pravi primer koji treba slediti. Jer ako je neko bio protiv ekumenizma i modernizma, i to još od pre Drugog svetskog rata, to je naš veliki otac Justin.

Inače on se vrlo oštro nije slagao sa kursom koji je vodio patrijarh German u doba kada je Srpska pravoslavna crkva pod pritiskom komunista pravila raznorazne kompromise, a sâm patrijarh German bio je sapredsedavajući Svetskog saveta crkava, jedne ekumunističke protestantske organizacije. Otac Justin je to najoštrije osuđivao. Čak je i govorio da ako bi se desilo da patrijarh German dođe u manastir Ćelije, on bi naravno rekao monahinjama da ga dočekaju, ali on sâm ne bi u tome učestvovao, nego bi se sklonio šumu dok sve ne prođe. Njega je naročito pogađalo pored ekumenizma i modernizma i to, što je izazvan raskol u Americi u slučaju vladike Dionisija, ali uprkos tome, otac Justin Popović nikad nije napustio Srpsku pravoslavnu crkvu, nije izmislio svoju crkvu, nego je živeo i podvizavao se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Starac Kleopa Ilije, čuveni rumunski duhovnik koji je zbog komunističkog pritiska u Rumuniji, želeo da ode iz Rumunije iz manastira u kome je živeo i da se podvizava na Svetoj Gori, ipak, kao svaki pravi pravoslavni podvižnik nije želeo da se rukovodi svojom samovoljom, nego otišao baš u Ćelije kod oca Justina da ga pita da li da ode ili da ostane. I otac Justin mu je rekao: „Oče Kleopa, ako vi odete, ko će da ostane? Ko će da bude s tim narodom? Ko će njemu da pomogne?” I otac Kleopa je ostao u Rumuniji.

Dakle, moramo izbegavati i krajnost ekumenizma i modernizma, koja dolazi sa leve strane, ali i krajnost raskola koja nam pod, da kažemo pobožnim izgovorom, dolazi sa desne strane. U tom smislu pozicija koju mi zauzimamo je ono što je otac Serafim Rouz zvao carski put - put između krajnosti. Gospod će pobožnom čoveku uvek dati da zna gde treba da ide, šta treba da čini, kod koga treba da se ispoveda, koje duhovne savete treba da sluša, a nije naše da mi osnivamo nove crkve jer nam to Gospod nije blagoslovio i mi kao ljudi svojim ljudskim sredstvima, možemo da napravimo samo raskol. Ja ću navesti primer iz Staroga zaveta. Kada je Mojsije otišao na Goru da primi tablice sa 10 zapovesti, narod koji je tek izašao iz Egipta i koji je još bio pun paganskih zabluda, primoravao je njegovog brata Arona, znači Mojsijevog brata koji je postavljen za prvosveštenika od strane božije, da im napravi zlatno tele. Zlatno tele nije tek tele, to je u stvari bog Apis, egipatski bog-bik i on je primoran od njih pod snažnim pritiskom to uradio. Došao je prorok Mojsije, surovo kaznio idolopoklonike, ali njegov brat je i dalje ostao prvosveštnik jer to nije uradio po svojoj volji, nego pod pritiskom svetine i drugo, kako kaže Sveti Jovan Zlatousti, on je, iako je to postupak koji nije bio u skladu sa zapovestima božijim, što se jasno videlo kada je Mojsije kaznio one koji su pokrenuli inicijativu povratka u paganizam, on je ipak želeo da taj narod očuva na jednom mestu, da se ne vrate ponovo u Egipat, ako ih je Bog već poveo da ih kroz pustinju dovede u obećanu zemlju. Dakle, vrlo su to ozbiljne stvari. Svetog Jovana Zlatoustog kad su ga prognali, a surovo su ga prognali, nevinog su ga prognali, kasnije su sa svom počašću njegove mošti vratili u Carigrad, ali Sveti Jovan Zlatousti je svojim sledbenicima u Carigradu, odanim ljudima, od episkopa do čuvene đakonise svete Olimpijade, rekao: „Nemojte zbog mene da pravite raskol! Ostanite u jedinstvu crkve. I ako je progon nepravedan, jedinstvo crkve veće je od moga stradanja.” Tako da moramo da rasuđujemo, uvek treba da budemo trezveni i da s božijom pomoću nosimo svoj krst u vremenu koje nam je dato.

Dejan Petar Zlatanović:

Sad nažalost živimo i u vremenu kad je rat u Evropi i što je najtragičniji rat između naše braće koji nisu samo braća po krvi, u smislu u Sloveni, nego i braća po veri. Tako bi trebalo većinski pravoslavni da bude. A kako vidite taj sukob i taj rat? Da li je on i neka vrsta božijeg bića nama pravoslavcima da se vratimo k sebi ili je ipak to đavolja rabota što bi rekao prost narod.

Vladimir Dimitrijević:

U svakoj situaciji kakva je ova treba da se setimo reči svetog apostola Petra:

„Vreme je da počne sud od kuće božije. Sud nad ljudima i narodima uvek počinje od kuće božije, a to je crkva. Jer pravoslavnima je najviše dato i od njih će se najviše i tražiti.” - apostol Petar

Ovo jeste bratoubilački rat, vrlo težak, vrlo ozbiljan, sa velikim posledicama po čitavo čovečanstvo. Rusija je bila primorana da reaguje kad je Ukrajina već bila na ivici da uđe u NATO i da NATO rakete budu na dva minuta ili pet minuta od Moskve. Ali šta se dešavalo pre toga? Treba krenuti od obaranja svetog cara mučenika Nikolaja koga u tom trenutku, kada je bio primoran da napusti presto, u suštini niko nije branio. Sveti mučenik Nikolaj je rekao: „Svuda su izdaja, kukavičluk i prevara”. Da je ostala carska Rusija, da je učestvovala u pobedonom završetku Prvog svetskog rata, istorija ne bi izgledala ovako kako danas izgleda.

Međutim, Bog je dopustio zato što je ruski narod, ruska crkva, rusko plemstvo, svi su odstupili suštinski od onih zakona božijih koji su stvorili svetu Rusiju i zato je Bog dopustio do najbolji među Romanovima, najpobožniji među Romanovima sa svojom porodicom prinese sebe na žrtvu Hristu za iskupljenje mnogostradalnog i mnogogrešnog ruskoga naroda.

Onda su došli komunisti, najveći zločinci u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, koji su u toj zemlji zaveli strahovladu i izazvali strahoviti građanski rat. Po podacima zvanične državne komisije iz '95. preko 200.000 sveštenih i monaških lica ubili, otvarali logore, progonili ljude i, naravno, glavna nacionalna ideja, pod znacima navoda, im je bila da su velikorusi, to jest ruski narod, ugnjetači svih ostalih naroda i da sve ostale nacionalizme u bivšem Sovjetskom savezu treba podsticati, kao što su komunisti radili kod nas tvrdeći da su Srbi hegemonisti i velikosrpska buržoazija upravlja državom Jugoslavijom, tj. Kraljevinom Srba Hrvata i Slovenaca. Te iste priče pričale su se i u Rusiji i u Kraljevini SHS, tojest Kraljevini Jugoslaviji i zato smo došli dovde, a vidimo svi gde smo došli i vidimo gde je došla Ukrajina.

Ta komunistička nomenklatura, koju je naročito Hruščov razvijao, jer Hruščov je pustio naciste koji su bili na robiji posle Drugog svetskog rata, amnestijom, širokom amnestijom pustio na slobodu, oni su počeli da se maskiraju i da upadaju u sistem komunističke partije Sovjetskog Saveza, komunističke partije Ukrajine, i kada je trebalo da padne komunistički režim u Sovjetskom savezu, ukrajinski nacionalizam i šovinizam već su bili razvijeni pod maskom komunističke partije.

Ako se tome dodaju mnogobrojni drugi gresi, recimo činjenica da su i Rusija i Srbija i Ukrajina zemlje sa ogromnim brojem abortusa, a znamo da je, kako kaže crkva, abortus utrobno čedomorstvo, onda je jasno da je Bog dopustio da se sve ovo dešava i da ono što se dešava ima duboke korene u tragičnim izborima koje smo napravili kada smo umesto vrline birali greh i umesto Hrista birali Hristovog protivnika. Uvek počinje sud od kuće Božije jer pravoslavnima je najviše dato, data im je prava vera, ali se zato i najviše od njih traži. Zato se moramo moliti Bogu da Gospod spase Ruse i Ukrajince od bratoubilačkog sukoba i da umiri svet, a mi treba da se trudimo da se pokajemo, ispravimo i vratimo na pravi put.

Dejan Petar Zlatanović:

Gospodine Dimitrijeviću, osim ovog rata u Ukrajini imamo i najave od velikih moćnika da hoće da urade Veliki reset. Pogotovo je to bilo aktivno za vreme ove pandemije. Sad imamo ovaj rat... Da li nam se to spremaju poslednja vremena?

Vladimir Dimitrijević:

Pa mnogo puta sam već o tome govorio, ali ja kažem da zaista kraj sveta zavisi od ljudskih postupaka. Dakle, ako kod ljudi bude bilo pokajanja, kraj sveta će se odložiti jer smisao postojanja sveta je u broju ljudi koji se spasavaju u Hristu, koji nalaze večni život. Dakle, naš cilj je da se trudimo da idemo tim putem pokajanja, da se vratimo Bogu i sebi, i da nas, kako reče vladika Nikolaj: „Ne pokrije jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom.”

Pokojni vladika Danilo je govorio: „Ako se pravoslavni narodi pokaju, Bog će poslati misionare za velike zemlje poput Indije i Kine da i njih obrati u pravoslavlje i da se istorija produži.”

Dakle, nema automatizma, ne možemo reći sigurno je kraj. Kraj će biti ako zaista prestanemo da živimo po zakonu Božijem. Zato je patrijarh Pavle govorio da će Bog pomoći ako bude imao kome da pomogne.

Dejan Petar Zlatanović:

Da li je bilo nekad u istoriji otvorenog satanizma kao što je sad? Vidimo da se više i ne krije da je vladajućoj eliti satanizam, ako nije dominantan, ali nešto što ih inspiriše.

Vladimir Dimitrijević:

Da li je bilo takvoga, ja mislim da je bilo. Prepotopske civilizacije su bile na najvišem tehnološkom nivou, ali su bile potpuno potonule u satanizam i idolopoklonstvo. Priča o Atlantidi o tome u stvari najviše i govori. Veliki ruski filozof Dimitrije Mereškovski je još 1930. godine napisao ogled o tome da smo mi ustvari kao Atlantiđani koji su dostigli ogromnu tehniku, ali su potpuno moralno zakržljali zbog čega će doći svetska katastrofa. To je priča o potopu. Preko pet stotina naroda na svetu ima predanje o potopu. Mi danas gledamo ostatke drevnih civlizacija, kakve su one u Južnoj Americi koje su bile pre Maja i Asteka, gde vidimo da su tadašnji ljudi premeštali ogromno kamenje teško na desetine tona na načine koji su nama potpuno nepoznati. Vidimo piramide, vidimo ogromne kugle u džunglama Jukatana, vidimo kristalne lobanje, vidimo u muzejima Perua trepanacije na lobanjama da su vršene operacije na mozgu. Znači, jednostavno ta drevna civilizacija bila je na najvišem moguće tehničkom nivou, ali zato što su ti ljudi bili potpuno otpali od Boga i pogazili zakon božiji, došao je potop i predanje o potopu je zajednička baština čitavog čovečanstva. Zbog toga ja mislim da je čovečanstvo bilo u sličnoj situaciji, a to je prepotopska situacija. E sad, pošto se tadašnje čovečanstvo nije pokajalo, ono je propalo. Spasio se Noje i njegova porodica koji su produžili čovečanstva. Sada, ako se narodi ne pokaju, ako se ne urazume, Bog neće ponovo slati sina svoga da strada na Golgoti, nego će doći kraj istorije. Ali kažem i ponavljam, to opet zavisi od ljudskih duša, od ljudskog pokajanja, od spremnosti da se urazume. I meni se čini, ako hoćemo iskreno, da su tu slaba posla, da je čovečanstvo više zavolelo tehniku, nego etiku i da zato, kako kaže otac Justin Popović:

„Živimo u veku atomske tehnike i prašumske etike.” - otac Justin Popović

Ali to je moje mišljenje. Opet pokojni vladika Danilo je uvek govorio da je apokalipsa pre svega, ne samo opšte istorijsko pitanje, nego pitanje svake ljudske ličnosti. Jer kad ja umrem, to je za mene môj kraj sveta i zato svako od nas treba da bude spreman za taj trenutak da izađe pred Boga. Rani hrišćani pozdravljali su se rečenicom: Memento mori - Seti se smrti. I to je velika stvar, tâ rečenica, jer ako se setiš smrti, onda nećeš grešiti, nećeš praviti svinjarije, znaćeš da si ograničen, da si prolazan. Kao što su vizantijskim carevima, kad se penju na presto, đakoni crkve Svete Sofije davali vrećicu sa prašinom, koja se zvala ahakija, i govorili: „Ti se penješ na presto, ali znaj da si prah i pepeo. Umrećeš i daćeš odgovor Bogu za sve što si kao car činio.” Kamo sreće da naši vlastodršci to imaju na umu i da svi mi to imamo na umu. I kamo sreće da svi mi imamo svest o onome što se dešava.

Dejane, mada ovaj emisija ima religiozne namere i smisao, moram da ti se zahvalim za ovaj trud oko borbe za istinu. Ti si stalno u prvoj liniji, kao i naš dragi brat Miodrag Zarković s kojim si razgovarao, koji je učestvovao u organizaciji ove borbe protiv skretanja Srbije sa istinskog srpskog i svetosavskog puta i zabijanja noža u leđa Rusiji.

Lako je pričati... Mi sad lepo pričamo i to je sve dobro, ali nije lako pokazati se na delu. Treba izaći na liniju, treba izaći na crtu, nikog ne mrzeti. Evo, Zarković je primer ratnog reportera hrišćanske provenijencije. Kakav je on lično hrišćanin, to on i Bog znaju. Ali da on čovek hrišćanskoga načina, da kažem novinarskog izveštavanja, neposrednog, živog, bez maskiranja, bez laži, bez stajanja na stranu moćnijeg... On je uvek tamo gde je potres, gde je stradanje, gde je patnja... On nam realno pokazuje kako taj rat izgleda, ali ne odustaje od činjenice da Rusija je poslednja pravoslavna zemlja koja ne dozvoljava da se satanizam širi i da ako Rusija padne, onda svi padamo zajedno sa njom.

Ja sam pomenuo tebe i njega, ima mnogo još ljudi, hvala bogu, u srpskom narodu i među intelektualcima i među novinarima i tako dalje... Naravno svi smo marginalizovani, ali koji se bore za istinu, koji se ne mire sa lažju. Mi nismo u glavnim tokovima medijske moći ili nekakvog uticaja koji je moguće postići u javnom prostoru. Ali to nije važno. Važno je da se istina govori. Uvek će biti onih koji će poslušati istinu.

Ja sad sam počeo da govorim u svim emisijama, ko nema pravoslavni pogled na svet i koga ovo ne interesuje, ne treba da gleda ovakve emisije... Samo gubi vreme. Ja ne pričam o New Age-u, ne pričam da će uskoro doći vanzemaljci, ne pričam o tome da su Srbi stariji od ameba, ja samo govorim da nam je u Hristu spasenje. Mi treba svim ozbiljnim temama da se bavimo pa i poreklom Srba i Rusa i svih ostalih, ali da znamo da tu spasenja bez Hrista nema.

Jer kao što je otac Justin Popović govorio: „Hristos je Bog slovenskih očajnika”. Pogledajte kakve su naše istorije bile do sada, pune krvi i stradanja. Nije priča o tome da smo mi napustili rodnoverje i drevni paganizam pa smo zato propali. To nije tačno. Nego je činjenica da su Sloveni razjedinjeni zahvaljujući rimokatolicizmu, zahvaljujući Vatikanu koji je uneo lažnu veru među Slovene. Da su svi Sloveni ostali pravoslavni, oni bi se danas kao moćno carstvo prostirali od Baltika do Peloponeza, ali nažalost desilo se što se desilo, istorijske okolnosti su bile takve...

Prvo je došao rimokatolicizam, onda su uklinili Mađare među Slovene i istorija je potekla svojim tokom. Ali to nema veze sa slabošću pravoslavlja. Najizdržljivija pravoslavna država je bila Vizantija, ona je najstarija i najdugovečnija država Evrope, trajala je preko 1100 godina. Dakle, da je tvrdnja pagana tačna, da je hrišćanstvo slabo, Vizantija bi hiljadu puta propala. Nije slabo hrišćanstvo, nego smo slabi mi hrišćani, kao što je govorio Berđajev u svom čuvenom spisu O dostojanstvu hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana. Jer kako je rekao sveti Jovan Zlatousti: „Da smo mi hrišćani kao što treba, ne bi bilo ni jednog neznabošca”.

Pa ovi nacisti u Ukrajini, oni su pagani, čoveče! Oni se sahranjuju na umrlicama, kače rune. Oni veruju u Valhalu, oni veruju da će biti sa Valkirama, čoveče! Pa to je ludačka priča totalno! Zato su ovako surovi, nemilosrdni, zato ubijaju civilno stanovništvo. Među njima sigurno ima i satanista jer Ukrajina je od 2014. odobrila da se satanizam može registrovati kao verska zajednica. Da li mi shvatamo šta se to dešava? Pa odricanje od Hrista, Boga ljubavi, dovelo je do ovakvog stanja. I zato je u Hristu spasenje, a ja se vraćam opet temi...

Nemoj da me shvatiš pogrešno, znači, ne želim da te hvalim, ovo je tvoja emisija i tako dalje, ali meni je uvek drago kad te vidim na ulici, među onim ljudima da jurcaš, bežiš, trčiš, sklanjaš se od policije, podmećeš mikrofon ovome i onome. A jedan ti je cilj, da se čuje taj narod, da kaže koju reč. Pa nisu ti ljudi stoka! Valjda i oni imaju pravo da kažu koju reč u tim mnogo slavljenim i hvaljenim medijima. Ovo je priča, znači, mi sada govorimo slobodno kao dva slobodna čoveka. Zarković je otišao, skupio mu narod pare i poslao ga tamo da čuje istinu. To je to! Mi moramo ići tim putem. Pa ne možemo mi više da se uzdamo u zvanične medije i zvanične priče. Ako hoćemo da se borimo za istinu, a hoćemo da se borimo, za mene je pitanje istine pre svega versko pitanje jer Hristos je rekao Pilatu:

„Ja sam zato rođen i poslat u svet da svedočim istinu.” - Hristos

Znači, istina je religiozno i metafizičko pitanje par ekselans (fr. par excellence). Jer kao što je rekao Franc Kafka:

„Istina je možda sâm život. Zato se bez istine ne može živeti.” - Franc Kafka

I svaki ovakav naš pokušaj, svaki naš trud i ovo što mi radimo, to je taj cilj: da ljudi čuju i drugu priču, da se ne zapetljaju samo u ovo što im se zvanično nudi, a što vidimo da je trula laž.

Dejan Petar Zlatanović:

Sad kad smo kod istine i odbrane istine, a ne možemo da ne govorimo o porodičnim vrednostima. Na žalost, Beograd umesto da slavi porodične vrednosti, po nekim planovima i to državnih vlasti, trebao bi da slavi veliku gej paradu ovog leta. Kako onda hrišćani da odbrane svoje porodične vrednosti kad imaju u Srbiji, kad imaju državu kao neprijatelja?

Vladimir Dimitrijević:

Vrh Srpske pravoslavne crkve treba jasno i glasno da se oglasi kad je to u pitanju. Znači, to uopšte nije priča o pravima homoseksualaca. Svi ljudi bez obzira šta su i ko su, moraju da imaju osnovna ljudska prava - od prava na život, preko prava na rad, do prava na zdravstvenu zaštitu. Ali, šta je ova priča? To je u stvari politička priča NATO pakta. Zar nije nedavno, kad je počela specijalna operacija Rusije u Ukrajini na Donbasu, šef engleske obaveštajne službe izjavio da je borba za Ukrajinu između ostalog borba za LGBT vrednosti.

Za vreme Janukoviča, kao i Rusija tako je i Ukrajina donela zakone koji su branili porodične vrednosti. Čim je došla ova banda NATO pakta na vlast u Ukrajini 2014., oni su odmah krenuli u kontrasmeru, odmah su počeli da organizuju parade političkog homoseksualizma. Mitropolit Onufrije, poglavar Ukrajinske crkve Moskovske patrijaršije, mnogo puta se oglašavao, narod izlazio na ulice da brani porodične vrednosti. Prema tome tu je stvar jasna! Nikakve oni veze nemaju sa ljudskim pravima. To je zlostavljanje većinskog moralnog stava srpskoga i drugih naroda koji ovde žive. Jer to nisu samo Srbi. I muslimani, Bošnjaci, Mađari, Slovaci, Rumuni, Bugari, ko god živi u zemlji, Romi ako hoćete... Svi, ali svi, nacionalne manjine i narodnosti, ko god, svi imaju osnovne porodične vrednosti na umu. Znači, ovo društvo je većinski vezano za porodicu i kult porodice ako hoćete. Prema tome, oni koji nam to nameću žele da nas razore. To je još jedan od oblika rata, to nije rat puškom i avionom i tenkom, to je rat za razaranje vrednosnog sistema jednog naroda. Narod kome je razoren vrednosni sistem biće uništen.

Poljaci su za vreme rata, Drugog svetskog, morali da se suoče sa propagandnom homoseksualizma i abortusa koju je sprovodio nacistički rajh na njihovoj teritoriji. To što je bilo zabranjeno u Nemačkoj bila je nametano u Poljskoj. Prema tome, jasna je priča potpuno. Ja sam svojevremeno preveo tekst jednog američkog istoričara genocida Valtera Perija koji se zove: Što više abortusa - Politika kontrole rađanja na okupiranim slovenskim teritorijama.

Što je radio Hitler Slovenima pod okupacijom, to sada radi NATO Srbima i drugim hrišćanskim narodima Evrope. I ako se tome ne budemo suprostavili, kraj nam je blizu! Ali ja čvrsto verujem da ćemo se svim normalnim, ljudskim, hrišćanskim sredstvima tome suprostaviti, a očekujem da će vrh Srpske pravoslavne crkve jasno i glasno reći: „Ne! To ne može!”. Ako treba i sa litijom izaći i reći: „Ne! To ne može!” jer ovog puta branimo hrišćanske vrednosti i ono na čemu Srbija počiva.

Dejan Petar Zlatanović:

Sad kad smo kod odgovora crkve, imali smo zanimljivu stvar pre neki dan u presu, Udruženje novinara Srbije, naime tamo je predstavljena peticija grupe intelektualaca vezano za sankcije Rusiji, odnosno da Srbija ne uvodi sankcije Rusiji. Imali smo i one protestne skupove podrške za Rusiju od 4. marta pa sad u petak, poslednji je bio pre neki dan, ali šta se desilo zanimljivo u toj peticiji? Ja ne pamtim odavno da je za Kosovo kad se potpisivalo, to je bilo poslednje, pored intelektualaca, potpisali su te peticije par vladika, među njima vladika Irinej isto. Da li je to pravi put, način da tako se suprostavimo ovome što sam se dešava? S jedne strane, da intelektualci, vladike najzad budu zajedno. Skupljeni, a na drugu stranu da narod izađe na ulicu i kaže šta misli.

Vladimir Dimitrijević:

Naravno, mi smo imali nekoliko dobrih poteza u poslednje vreme. Prvo ti protesti, martovski, aprilski koji su Rusi oduševljeno pozdravili. Mi smo čuli Zarkovića kako je početkom marta odjeknulo kad je Beograd ustao u odbranu Donbasa i u odbranu velikih vrednosti slobode i pravde. I ovaj novi skup koji je tu bio, na kome si ti bio, na kome je bio Zarković na kome je bio Dejan Mirović, na kome su bile Narodne patrole i svi ostali, izuzetno je lepo odjeknuo u Rusiji. To je odlično!

Dobro je što su u parlament ušle stranke, makar za sad, Zavetnici i Dveri, a ja se nadam da je i DSS tu, koji će braniti jasan stav da Srbija ne sme nikome, a naročito Rusiji uvesti sankcije. Jer u pravu je Dejan Mirović, mi koji smo sankcije preživeli, nikome, ne samo Rusiji, ne smemo uvoditi sankcije. Ali nikome! Nikome, baš nikome, a pogotovo ne Rusiji.

I naravno taj sjajni, sjajni put, potpisivanja peticije... Ljudi kažu: „Šta ima veze peticija?!” Pa naravno da ima, potpis je važan, važno je da svojim imenom i prezimenom staneš iza neke priče. I mi smo, verujte, pošto sam ja učestvovao u tome, za tri dana skupili neverovatan broj potpisa, a to se sad produžava. 9. maja će opet biti konferencija za štampu sa novim potpisima. Verujte svaki dan stižu novi i novi potpisi i to veoma, veoma uglednih imena.

Ja ću otkriti samo jedno ime, mada ne želim nikoga posebno da izdvajam, jer to su izuzetna imena, ali potpisao je i akademik Dragoslav Mihajlović. Jedan od najvećih živih srpskih književnika, klasik za života. Čovek koji je preživeo Goli otok u onom trenutku kada je Josip Broz Tito ustao protiv Rusije kao Sovjetskog Saveza i kada je prešao na stranu Sjedinjenih Američkih Država, kada je Jugoslavija potpisala pakt sa Grčkom i Turskom da ako bude rata između NATO pakta i Varšavskog ugovora, Jugoslavija bude na strani NATO pakta. Zbog toga je mladi Dragoslav Mihajlović robijao na Golom otoku i pored ogromnog broja dragocenih svojih romana i pripovedaka ostavio petotomni zbornik svedočenja o Golom otoku, raznih nesrećnika i patnika koji su ga preživeli.

On je potpisao ovaj apel u trenutku kada Aleksandar Vučić pokušava da verovatno bude novi Josip Broz koji će okrenuti leđa Rusiji. Ali ja čvrsto verujem da se to neće desiti, da će on imati dovoljno razuma da odstupi, ali hoću da kažem da je potpis gospodina Mihajlovića, ne poričući značaj ogroman svih drugih akademika, intelektualaca, novinara, javnih ličnosti i običnog naroda. Ali meni je to nešto toliko simbolično. Dakle, potpisao je jedan od poslednjih svedoka Golog otoka, velikog zločina Brozovog. Jer na Golom otoku su uglavnom bili Srbijanci i Crnogorci, to jest Srbi, koji nisu mogli, oni su bili u zabludi, bili su i komunisti i tako dalje, ali 90% njih je bilo ne za Staljina toliko, koliko za Rusiju. Oni su verovali da je Staljin oličenje Rusije.

I kao što je Andrić, Ivo Andrić, u razgovorima sa čuvenim svojim sagovornikom Jandrićem... Ovaj se zvao Andrić, ovaj Jandrić prezivao, rekao još 70-tih godina 20. veka, kaže:

„Nešto je vrlo neobično. Naša kultura je potpuno amerikanizovana. Vi na našoj televiziji skoro ne možete da vidite nijedan film iz velikih kinematografija sveta, pogotovo ne ruske, A stalno se prikazuju vrlo loši američki filmovi.” - Ivo Andrić

Pazite, to je rekao Ivo Andrić. Dakle, taj koka-kola socijalizam, kako kaže Radina Vučetić, to što je Tito stvorio zahvaljujući NATO paktu, to je imalo svoje antirusko usmerenje. E sad, da bismo mi to sprečili, okupili smo se oko ovog apela, sjajno je što su ga podržali neki episkopi, sjajno je da su ga podržali neki sveštenici i svi ostali, ali ja sam hteo da pomenem akademika velikoga našega, velikoga pisca srpskoga, Dragoslava Mihajlovića jer njegov potpis je više nego simboličan.

Dejan Petar Zlatanović:

A kako komentarišete jednu činjenicu koja zbunjuje naše neprijatelje, to znam jer sam razgovarao sa par novinara koji dolaze sa Zapada i koji su proliberalno orijentisani, čak je i jedan političar njihov pitao, njih zbunjuje da naša omladina uprkos tome što spolja izgleda kao omladina celog zapadnog sveta, da svi, kad je politika u pitanju pa kad su i u pitanju stavovi prema životu i sve, su izrazito antiliberalni, u onom negativnom smislu ako uzmemo liberale kao što je sada na Zapadu i da nije podlegla nikako pritiscima Zapada da joj se promeni duša. Evo i na ovim protestima kad je u pitanju podrška Rusiji, ogroman broj ljudi su baš bili mladi ljudi koji završavaju srednju školu ili prva, druga godina fakulteta.

Vladimir Dimitrijević:

Pa to nije ništa čudno. Mladi ljudi su uvek stremili istini. Ne možete vi njih obmanjivati. U naše vreme, kad nam je, ja sam '69. godište, kad nam je nametan marksizam, svi su mrzeli marksizam, a danas kad se nameću kvazi-liberalne vrednosti, jer to nisu prave liberalne vrednosti, ne možete me ubediti da je kultura takozvanog kanselovanja, to jest, poricanja klasičnih vrednosti kulture, nekakva kultura. To je idiotizam, to je demencija na kvadrat, digitalna demencija, ako hoćete. Taj kvazi-liberalizam nije pravi liberalizam, to nije liberalizam Džona Stjuarta Mila. To je liberalizam za debile. Kvazi-liberalizam. Znači, deca osećaju da je to laž i oni to neće. I vraćaju se vrednosnom sistemu koji je vekovima star. Pa šta ćemo mi da biramo Bajdena umesto Njegoša, šta?! Šta nam oni nude? Pa ne nude nam ništa. Nude laž, nude smrt, nude prolaznost, nude Veliki reset, nude pljačku, nude koronokratiju, nude abortuse, nude kulturu smrti, nude razaranje porodice, nude politički homoseksualizam, nude novi Vavilon i Novi Sodom... Pa je li to neko normalan može da prihvati? Dakle, dok god postoji otpor, to je dokaz da su naša deca normalna i da njihova borba traje.

Dejan Petar Zlatanović:

Vi ste i u prosveti... Koliko je bitna ta borba u prosveti kad je u pitanju borba za duše i koji su najveći izazovi će biti u sledećem periodu?

Vladimir Dimitrijević:

Glavni cilj je da se uništi onaj osnovni pedagoški odnos, a to je učitelj-učenik i da se uvode roboti i veštačka inteligencija koji navodno treba da podučavaju decu. Znači, protiv toga se moramo boriti. Olga Četverikova je još pre nekoliko godina objavila knjigu o digitalnim transformacijama u ruskom obrazovanju. Fala Bogu, koliko vidim, Rusija od Boga načena il' po glavi je dobila, mora se reći, počinje da se vraća u normalu. Nedavno je Putin doneo ukaz da se moraju stvoriti zakoni u obrazovanju gde obrazovanje više nije u s l u g a! Nema trgovačkog odnosa u obrazovanju. Obrazovanje je fundamentalni resurs svake otadžbine i vratiće se po onom starom modelu kako je bilo. I ukinuli su sistem bodovanja u nauci zapadni i stvoriće ponovo svoj sistem naučnog vrednovanja radova.

To je veliki dokaz da se Rusija vraća sebi, a ja moram da kažem, sve ovo što se sad dešava pa to se Rusima dešavalo i 1812. Pa čekajte, uzmite čitajte Lava Tolstoja, Rat i mir. Pa svi plemići pričaju na francuskom. Oni su se klanjali Francuzima, oni su obožavali Francuze. Njima su Francuzi bili jutro, dan, maltene su mazali francuske, pod znacima navoda, vrednosti na hleb. I, onda je Bog poslao Napoleona da vide kako izgledaju Francuzi. E onda je car Aleksandar Prvi, koji je bio mason, koji je bio frankofil, klekao na kolena pred ikonom kazanjske Majke Božije i obećao da će Bogu podići hram ako pobedi i protera Francuze, a neće se, kaže, zaustaviti dok poslednji bude na njihovoj teritoriji. Tako je i uradio i kada je pobedio Napoleona, kad se od 600.000 Napoleonovih vratilo 60.000, Aleksandar Prvi je ukinuo masonske lože, vratio hrišćanstvo u obrazovanje, a legenda, ona nije dokazana, ali postoji u narodu, da je inscenirao sopstvenu smrt, jer dece nije imao, vlast je prešla na njegovog brata Cara Nikolaja Prvog, a on je posle svoje lažne smrti obukao odeću prostog putnika-poklonika i kao Fjodor Kuzmič, pod lažnim imenom putovao po Sibiru od manastira do manastira kajući se za grehe koje je počinio. Kaže da mu je to preporučio Sveti Serafim Sarovski. To je legenda, ona nije dokazana, ali ona vrlo jasno pokazuje da je ruski narod shvatio kakav je preobražaj doživeo Aleksandar Prvi.

Tako su i Rusi danas klanjali se američkoj kulturi, američkom načinu života, američkom Holivudu i svemu ostalom... E pa, sad mora da se plati. I ja se nadam da će ovo stradanje Ruse privesti razumu. I naše je stradanje nas privelo razumu. Mi doduše imamo političke elite koje i dalje rade to što rade i izdaju naše interese, ali najveći deo stanovništva je protiv NATO-a, protiv zapadnih lažnih vrednosti i protiv svega onoga što Srbiju odvaja od Hrista i Svetoga Save. Ja mislim da je to sjajno... I hvala Bogu da je tako.

Dejan Petar Zlatanović:

I za kraj gospodine Dimitrijeviću, evo rekao sam, mi ovaj intervju radimo kad je Velika sreda, uskoro za par dana dolazi Vaskrs... Je li imate nešto da poručite našim gledaocima, narodu Srbije i svim Srbima i svim pravoslavcima ma gde bili u svetu kad je u pitanju Vaskrs?

Vladimir Dimitrijević:

U Veliku sredu Juda je prodao Hrista za 30 srebrnjaka. Neka svako od nas potraži u sebi one osobine po kojima je Juda, da proda veru za večeru i krste za masne prste i poštenje za pečenje. Pa neka se bori protiv tih svojih osobina. Neka svako od nas potraži onoga s kim je u svađi, neka se s njim pomiri, nek' se svako od nas pokaje i vrati Bogu i sebi, i neka potraži istinski put u Hristu koji je bog svih nas i spasitelj svih nas.

A suština naše vere je vera u vaskrsenje. „Ako nema vaskrsenja”, kaže apostol, „mi smo jadniji od svih ljudi”. Šta je ovaj naš bedni život koji prođe pa nek bude i 80, 90 godina, prođe kao dlan o dlan, ako nema večnoga života, ako nema carstva božijeg, ako je ista sudbina, kako ja često govorim, Hitlera i Svetog Save. Vaskrsenje je osnova naše vere.

„Vaskrsenja je dan, prosvetlimo se narode!
Pasha je Gospodnja Pasha,
Od smrti u život i sa zemlje na nebo,
Hristos Bog nas prevede dok mu pobedničku pesmu pevamo.
Telom usnuvši kao mrtav care i Gospode,
Iz groba si zasijao i dao nam večni život.”
Onda kaže:
„U grobu telesnom, sa dušom u Adu kao Bog,
U raju sa razbojnikom i na prestolu,
Bio si Hriste sa Ocem i Duhom svetim,
Koji sve ispunjavaš neograničenim.”

To su sve pesme koje se pevaju za Vaskrs. Šta je jedan od najvećih simbola srpskog naroda? To je beli anđeo u Mileševu, to je arhangel Gavrilo koji pokazuje prazan grob Hristov, kaže ženama mironosicama da je Hristos vaskrsao. Suština srpskog naroda je vera u vaskrsenje.

„Nema lepše vere od hrišćanske, Srb je Hristov, raduje se smrti”, rekao je sveti Pajsije. Sveti Avakum đakon, učenik Svetoga Pajsija, kada su 1814. Turci mu nudili da se poturči i spasi svoj mladi 19-godišnji život. A šta to znači, da smo mi ludaci koji se raduju smrti? Ne! Nema lepše vere od hrišćanske, „Srb je Hristov, raduje se smrti”, znači da mi verujemo u vaskrsenje i večni život. Ako ima Boga i besmrtnosti, onda da naš život ima smisla. I zato je Dostojevski rekao da je besmrtnost duše vera bez koje čovek ne može da živi. U tom smislu ja srdačno pozdravljam sve koji se raduju Hristovom vaskrsenju i čvrsto verujem da ćemo vaskrsnuti ako ostanemo na putu Svetoga Save.

Dejan Petar Zlatanović:

Gospodine Dimitrijeviću pošto ova emisija će ići u nedelju, Vama želim sve najbolje, da u bogougodnoj radosti i veselju sa svojim najbližima provedete Vaskrs i pozdravljam Vas sa radosnim pozdravom Hristos Vaskrse!

Vladimir Dimitrijević:

Neka nam Gospod svima daruje silu svoga vaskrsenja i da zaista se pozdravimo Vaistinu vaskrse!

Dejan Petar Zlatanović:

Hvala Vam još jedanput. Dragi gledaoci, ovo je bila još jedna emisija u produkciji medijske kuće Srbin Info i Centar. S nama je bio doktor Vladimir Dimitrijević, za narod, za Srbiju, ove godine u Prizrenu! Pozdrav.

✤✤✤

Link do emisije na Jutjubu:

Da li će hipik da promeni tipik? - Srbin Info

✤✤✤