Светски мир у 2023. години зависи од убедљиве руске победе

ДИЈАЛОГ 2022 - Нови Стандард

1.1.2023.

Александар Вујовић (водитељ):

Наш гост данас био је Александар Павић, вама добро познато лице, човек увек изазива велику пажњу када гостује код нас. Оно што ову емисију одваја од неких прошлих је то што смо га питали за те интервјуе које ради са бившим америчким обавештајцима Скотом Ритером (Scott Ritter) и Леријем Џонсоном (Larry C. Johnson) који се баве највише темом рата у Украјини, који имају неке податке до којих не могу да дођу, тек тако, сви људи и тај део емисије је био, можда, и најзанимљивији, али Александар је, као и увек, на нивоу, било да се ради о међународној политици, било да се ради о домаћим темама и, заиста, емисија коју не треба пропустити и остаје ми да вам се захвалим на великој подршци нашем каналу, да вам честитам Нову годину календарску, наступајућу и да вам кажем да смо почели да стављамо кратке исечке из наших видео емисија, биће их и на Јутјубу, већ смо ставили неке са Синишом Љепојевићем, биће и за све наредне емисије. Просто, ако немате времена некад да погледате целу емисију, можете макар да нађете те кратке исечке и да видите шта је оно најважније што је речено у емисији. Реактивирали смо и наш Инстаграм налог, можете и тамо да гледате те кратке исечке из емисија, а отворили смо и Тикток налог и прва два кратка видеа из емисије са Синишом Љепојевићем су привукла огромну пажњу на тој друштвеној мрежи, очигледно је да тамо постоји потенцијал за раст и посветићемо се и Тиктоку у наредном периоду. Још једном, срећна вам Нова година и уживајте: Александар Павић.

Александар Вујовић (водитељ):

Господине Павићу добар дан, хвала Вам што сте пристали да још једном дођете у нашу емисију. Завршена је још једна косовска криза у низу, наша власт је то представила као победу, неки критичари су рекли да је то велики пораз. Како Ви видите све што се дешавало и каква је ту улога КФОР-а и Колективног Запада?

Александар Павић:

Па, прво, ја не мислим да је готова криза. Мислим да је сада овај чин кризе готов, али већ следећи можда крене врло брзо. А и видимо - РОСУ поставља нове пунктове на северу. Е, наравно, сада се поставља питање, у ствари, не поставља се питање јер јуче је власт говорила, значи, Вучић и Петковић, мислим и Дрецун, да „нисмо добили никад чвршће гаранције“. Међутим, ја нисам видео никакве те чврсте гаранције, ја не знам ко их је видео, а оно што сам прочитао је да, у ствари, опет имамо исто као 2015. године. Значи, „Косовске безбедносне снаге“ (скраћено КБС, прим. уред.), такозване, могу да дођу на север уз одобрење команданта КФОР-а и само уз консултације, и то ако он жели, са локалним представницима Срба. Значи, ништа ново на том плану није добијено, РОСУ се не помиње, а РОСУ је много већи проблем на северу, него што је то КБС. Значи, не видим како ће тамо народ да остане миран ако ће РОСУ да настави да вршља, ако ће да праве нове базе, нове пунктове. Онда ће бити очигледно, опет је неко ту изигран или опет неко лаже народ, не би био ни први, ни други, ни трећи пут.

Ја сам, лично, јако незадовољан целом косовском политиком. Од кад? То бисмо могли да идемо уназад, мислим, до '45. Не знам ко је имао добру косовску политику, стварно, то мора да се каже, можда је Милошевић урадио нешто најконкретније '89. године кад је свео аутономију Косова и Метохије на разумну меру каква иначе треба да буде. Наравно, то је онда изазвало кризу, али то није наша грешка, до пре тога су и Војводина и Косово и Метохија биле државе у држави, ако се људи сећају, ако не, могу да прочитају о томе. Али, без обзира на све, од 2012. године мислим да је урађено највише на отуђењу Косова и Метохије од остатка Србије, јер ово је прва власт која је добровољно укинула институције Републике Србије на Косову.

Прва власт, ја мислим, у историји, и то су урадили управо на основу Бриселског споразума. Ми данас не бисмо имали ову кризу уопште, не би РОСУ вршљао по северу да није било Бриселског споразума, да није било насилно утеривање Срба са севера у те вашљиве приштинске институције и, тада, мора да се каже, ми сад опет нисмо послали никакву војску ни безбедносне снаге. Крајем 2013. кад су Срби натерани, терани то јест, да излазе на те прве изборе које је расписала Атифете Јахјага. Ја је се сећам само због тих избора што је расписала, иначе бих заборавио и њу. Први пут су избори пропали јер је био бојкот. Међутим, из Србије су послати људи у фантомкама да разбију гласачке кутије на пар места да би морали избори да се понове. Е, онда је дошло, ја мислим, 200 или 300 припадника МУП-а и Жандармерије на Север да заплаше људе да морају да изађу на те шиптарске изборе да би намакли десетак посто, да би имали било какав легитимитет. Значи, тад си могао да шаљеш безбедносне снаге да утерујеш Србе у шиптарске институције, а сад још ниси прстом мрднуо да их одбраниш.

Буквално, ти си им расформирао цивилну заштиту, чуваре моста си отерао, буквално си срушио тврђаву која се звала Север Косова и Метохије и сада, отприлике, чујем Вучића кад каже: „Па шта ћемо друго да радимо?“ Па, о томе је требало мислити кад си укидао институције, кад си разбијао цивилну заштиту, кад си, буквално, тамо растурио одбрану Севера Косова. Мислим, ја слушам шта се говори из власти, као: „Ми смо куповали време, драгоцено време“. „Бриселским споразумом“, кажу: „купили смо драгоцено време“.

Александар Вујовић:

Да, то је кључни аргумент, нема десет година етничког чишћења.

Александар Павић:

Јесте, јесте. Е сад овако: ако си ти потписао Бриселски споразум, у реду, купио си време. А, да ли си ти морао да будеш тај који ћеш једнострано да испуњаваш свој део, а да пустиш да друга страна не испуњава свој? Је л' то исто био део куповине времена? Ја мислим да то не може да се тврди, да то није била никаква мудра политика, да је то била јако лоша политика.

Прво, Бриселски споразум је, за мене, катастрофа. Иначе, ако си куповао време, па могао си на самом почетку да кажеш: „Ми нећемо прстом мрднути, ми урадимо корак, они ураде корак, паралелно“. То је, иначе, никако друкчије. Зашто то није рађено?

Александар Вујовић:

Па озбиљни преговарачи, имплементација се договара корак по корак, просто, то се договара у склопу споразума.

Александар Павић:

Наравно, а ти си, значи, ово што сам већ рекао, расформирао све институције, утерао Србе у такозвану косовску полицију, косовске судове, то си урадио. Дао си им позивни број после тога, укинуо си војну заштиту, као што сам рекао. Једноставно, ти си њих интегрисао у ту наказну државу, а они нису прстом мрднули да формирају чак ни ту бедну, бедну Заједницу српских општина. То је једно велико ништа, иначе.

Сад кад Вучић каже: „Па ево“, каже, као, за Дејтон: „ми се сад држимо тога“. Па није тачно, него, ја сам један од тих који је, пре једно две, три године се придружујем тези да сад је на Приштини да испуни свој део Бриселског споразума око Заједнице српских општина, а да ми не треба да направимо ни корак. Зашто? Зато што је била моја процена да не постоји политичар у Приштини који ће то хтети да уради и то се испоставља да је тачно. Ако ти то процениш, да друга страна неће ни то, онда је легитимно да ти кажеш: „Ја очекујем од њих да испуне то“, знајући врло добро да неће. Они чак и ако почну да испуњавају, неће то бити по Бриселском споразуму, него ће то бити по њиховом такозваном уставу, што је чак и мање од онога што нам је дато Бриселским споразумом. Тако да, ова косовска политика ове садашње гарнитуре власти доживљава свој бродолом, али то не значи да смо ми сада готови. Није готова партија уопште, ми и даље имамо Север, ми и даље имамо још више народа јужно од Ибра, на њих не сме да се заборави, имамо никад одлучнију Русију да брани наше позиције на Косову и Метохији, и то не само дипломатски. Ко год пажљиво чита и слуша поруке амбасадора Русије у Београду последњих пар недеља тачно може да види да Руси нуде сваку врсту помоћи ако ми будемо тражили, а то може да подразумева свашта. Значи, кад Захарова каже, пре неколико дана, да Русија намерава да испуни све уговоре о испоруци оружја који су потписани пре санкција и да неће допустити да санкције омету те испоруке, то се сигурно односи на Србију, јер нама нису испоручени, на пример, сви Панцири.

Александар Вујовић:

Мислите на ПВО систем Панцир?

Александар Павић:

Да, да. Значи, Руси су спремни да директно, хајде да кажемо, баце рукавицу НАТО-у, да испоручују оружје тамо где треба и мимо санкција, тако да сам сигуран да Србија ту није изузетак.

Александар Вујовић:

Постоји сад логика да Русима одговара сукоб на Балкану да би се развукао украјински фронт и да би се те залихе западног оружја додатно смањиле, а да Западу, као, не одговара. Мислите ли да та теза пије воду, што се каже?

Александар Павић:

Ма не. Нула, нула, нула је та теза, то је теза ових пропагандиста западне дубоке државе. Значи, то нема везе са истином, значи, то је чиста она њихова замена теза, толико бледа и неуспешна. Значи, од '99. године најкасније је Запад генератор свих криза на Косову. Руси, Руси су чак дали подршку Бриселском споразуму. Да ли су то урадили зато што, једноставно, неће да се супроставе ономе што Београд прихвата колико год лоше било из неког другог разлога, значи, нема где Руси нису били конструктивни што се тиче Косова и Метохије.

Александар Вујовић:

Хајде сад да преформулишемо питање. Можда ме нисте разумели. Да ли Западу одговара у овом тренутку сукоб на Балкану или не?

Александар Павић:

Е па то је друго питање, ја сам мислио да је питање ово: теза да Русима одговара.

Александар Вујовић:

Ма не, Руси не подстичу, не, не, него да ли Западу одговара зато што, просто, исцрпљују им се залихе додатно оружја и шири се тај фронт некако, то није толико далеко од Украјине, 600 км је Украјина...

Александар Павић:

Да ли Западу одговара да се прошири?

Александар Вујовић:

Да.

Александар Павић:

Па Западу одговара да се прошири. Али ја сам схватио да је питање било да ли Русима одговара.

Александар Вујовић:

Не, не, него је теза да Западу у овом тренутку не одговара зато што они мисле да би Русима одговарало због тога што би, просто, Запад морао овде да шаље Албанцима оружје и, просто, да се ангажује и онда би мање могао да се ангажује у Украјини.

Александар Павић:

Па није то, прво косовски Албанци, не би то било толико оружја које би њима требало, они не знају како да рукују тим оружјем које би стварно нешто направило неку разлику. Ја мислим да Запад је мајстор у прављењу жаришта, да сигурно Западу одговара овде прављење жаришта, да Русима то не одговара и да ће они то да ураде јер они су увек спремни да ратују до последњег Украјинца у Украјини, до последњег Шиптара на Косову и Метохији, где год, и немају они проблем с тиме.

Њима је битно да отворе жариште, јер би тиме се дестабилизовала, рецимо, власт у Београду, а они су врло свесни да у Европи, хајде да кажемо, нека сигурна база за присутност, не само Русије, него и Кине, је у Србији и нигде другде. Нигде другде није тако сигурна база. Тако да, они само ако успеју да дестабилизују власт у Београду отварањем нове кризе на Косову и Метохији, они су већ нешто урадили.

Александар Вујовић:

А шта Немачка добија тиме да исламисти из целог света овде долазе да подрже Албанце, Бошњаке? Шта Европа уопште добија дестабилизацијом своје периферије? Да ли постоји Европа, то је сад можда питање?

Александар Павић:

Па ево, ја увек кажем Европска унија, зато што они немају монопол на Европу. Па не, шта је Немачка добила дизањем Северног тока у ваздух? Шта је Немачка добила санкцијама против Русије? Шта је Немачка добила одрицањем од јефтиног руског гаса у замену за много скупљи и непоузданији амерички гас, течни гас? Шта је добила?

Па тако се исто поставља питање и овде, значи нема Немачке. Аналена Бербок, то је Зелени, они су пуки извршиоци политике америчке дубоке државе. Њих не занима шта ће се десити са Немачком. Она је чак и рекла да, без обзира што се, можда, немачки грађани не слажу с том политиком, што ће да пате, ипак неће да одустану од те политике, погубне према Русији.

Александар Вујовић:

Неће да изда завет украјинским грађанима, без обзира на то шта мисле немачки грађани, тако је рекла.

Александар Павић:

Па да, значи да су ту спремни да се боре до последњег Немца. Значи, једноставно, ми имамо проблем на Западу уопште, са отуђеним елитама, буквално са глобалистичким елитама. Они уопште немају лојалност према сопственом становништву. Само утолико уколико може да буде угрожена њихова власт, оне направе неке тактичке уступке, али онe не раде за своје становништво.

Ево, погледајмо шта се дешава у Холандији: држава заратила са сопственим пољопривредницима. Значи, да хоће да их уништи, буквално, хоће да затвара фарме, хоће да смањи тај, ја мислим да је Холандија по вредности извоза пољопривредних, мислим да је друга на свету, колико знам. Значи, велесила. Они хоће то да ураде да униште пољопривреду у Холандији. Значи, као што су до скоро уништавали енергетски сектор у Немачкој, одричеш се угља, одричеш се нуклеарне енергије, па се онда одрекнеш још и јефтиног руског гаса. Чекај човече, је л' то пронемачка политика? Тако да, што се тиче нас, па можда то не би било објективно немачком интересу, али где је објективни немачки интерес? Е, једини који се, изгледа, залажу за њега је Алтернатива за Немачку и онда се труди из петних жила у Немачкој овај политички естаблишмент, да их стави ван закона, да их сатанизују, сад су покушали да их повежу са овим, наводним, покушајем пуча што је био у Немачкој. Значи, нема суверене политике у Европској унији изузев Орбанове.

Александар Вујовић:

Какав расплет кризе у Украјини очекујете? Прошли пут кад сте били овде рекли сте, и то смо извукли у наслов: „Запад неће дозволити пораз Украјине макар по цену нуклеарне хаварије“.

Александар Павић:

Нуклеарног рата ја мислим, је л' тако? Или нуклеарне хаварије?

Александар Вујовић:

Нуклеарна хаварија, мислим да сте мислили на Запорожје, конкретно да ће нека лажна застава да буде и нешто слично. Занимљиво, то је интервју који је имао огроман број прегледа, око 215-20 хиљада, али кад се укуца Ваше име и презиме он не може да се нађе због тога што имамо реч Украјина у наслову. Невероватно је како раде ти алгоритми, али ето, да ли сте и даље при тој тези да Запад неће дозволити да Украјина капитулира него ће ићи, просто, на неки план Б?

Александар Павић:

Можда треба да почнемо говоримо мало Русија, да пробамо то?

Александар Вујовић:

То, то. Сад ћемо за наслов да извучемо да је Русија крива за све.

Александар Павић:

Да, да, да. Ја још увек стојим иза тога да неоконзи (види Неоконзерватизам, прим. уред.) и ови неолиберални глобалисти који воде игру у Вашингтону, да они не могу да прихвате пораз и да за њих нема план Б. Они морају да победе јер то би значило крах свега, за њих, и њиховог система и њиховог угледа, једноставно, сувише су ставили они на коцку да би прихватили пораз. Е сад, они су у исто време били јако потценили руску снагу, то је очигледно. Они гледају цео свет са висине, па тако гледају и Русију. Они су стварно мислиш да ће да баце Русију на колена својим тим „санкцијама из пакла“, како су их звали, да ће оно што је рекао Бајден, да рубљу претвори у рушевине, „ruble into rubble“.

Као што рекох на почетку, ми видимо како је то на крају испало, али они су стварно у то веровали, као што су веровали многи од њих да ће, стварно, још у марту месецу, да ће Русији да понестане ракета, крстарећих и ових других, артиљеријске муниције, па никако да нестане. Е сад, међутим, они, што се каже, „Није мајка карала сина што се коцка, него што се вади“. Они се ваде. Они су кренули од погрешне премисе, поставке, али они сада само дубље улазе у то зато што не могу да прихвате да су направили грешку, да Украјина треба да буде поражена. Зато бацају ове јадне украјинске младиће и сваког кога могу да регрутују, на ову кланицу у Бахмуту. То је страшно. Ја јесам против Украјине као државе, али мени је мука кад видим како они не хају ни мало за људске животе. Буквално имамо сведочење из саме Украјине, они људе без обуке тамо шаљу, гину страшно сваког дана, али то је управо та манија да ми морамо да победимо.

Александар Вујовић:

Украјина је киднапована држава и Запад им просто одређује све.

Александар Павић:

Па јесте, јесте. Јесте, апсолутно јесте. Од 2014. дефинитивно киднапована после пуча на Мајдану, али, значи, шта ће да ради Запад? Па они ће пробати управо да отворе нова жаришта ако виде да прети катастрофа у Украјини. Значи, то може да буде код нас, а можда буде, ту се слажем са Скотом Ритером, можда буде Придњестровље, можда буде западна Украјина уласком Пољске отворено. Али не мора да буде само ту. Може да буде на другом месту, могу поново да буду провокације код Тајвана, могу да пробају да нахушкају некако Индију на неке нове чарке пограничне са Кином. Могу, ево, из Израела, али опет добијемо претеће тонове према Ирану. А знамо да постоји учешће западних служби у покушају ове обојене револуције унутар Ирана, централна Азија. Значи, једноставно имају много места. Идуће године можда ће, чак, најизгледнија бити Турска, јер тамо су избори, општи, Ердоган јако смета, све више смета, ту нема никаквог говора, ово им је златна прилика да га се отарасе, већ је пробан неки терористички напад у Турској и чим Турци нису примили саучешће амбасадора Америке, знамо онда шта они мисле, ко стварно стоји иза тога. Мислим, идуће године може то да се очекује још више и можда и хушкање Грчке на Турску, али, хоћу да кажем ово: отвориће жариште ако треба, само да се не види да су они губитници рата у Украјини.

Александар Вујовић:

Помињете тај напад у Турској. Турци су ухапсили девојку која стоји иза тог напада, која је припадник курдске мањине и сликали су је у кабинету председника Ердогана у дуксерици на којој пише „Њујорк“. Она је имала ту дуксерицу у тренутку кад су је ухватили. Ето, то је можда исто занимљиво, симболички.

Александар Павић:

Па, мислим, добро. Е сад, дуксерицу можеш да носиш какву хоћеш. Мислим, људи чак више не размишљају шта им пише на дуксерици.

Александар Вујовић:

Али порука је што су они пустили ту слику тек тако, из кабинета.

Александар Павић:

Јесте, наравно. Пустили су је. Питање је да ли је она стварно носила ту дуксерицу, или су је убедили да је обуче, да јој добро стоји, али порука је била јасна, више него јасна.

Александар Вујовић:

Урадили сте неколико интервјуа у последње време са бившим америчким обавештајцима. Које су њихове улоге данас, је ли реч о стручним људима, шта Вам се највише допало у тим интервјуима, јер, публика која гледа емисију и која чита, то није иста публика, најчешће, и претпостављам да нису баш сви гледаоци прочитали те интервјуе. Шта су ти људи рекли о рату у Украјини, шта Вам се, просто, највише допало, јесу ли Вам рекли нешто приватно што није објављено у тим интервјуима што би можда било занимљиво за наше гледаоце?

Александар Павић:

Па, обавештајци да кажу нешто приватно, то и није за објављивање, јер, што се каже, нема бивших обавештајаца. Има само активних и мање активних. То су Лери Џонсон, он је бивши припадник ЦИА-е, после Стејт департмент (State department) одсека за противтероризам, а после се бавио обуком и писањем програма за обуку америчких специјалних снага, после је отишао у приватне воде, наравно. Он је био на многим местима, био је и у Авганистану, био је у Панами, нема где није био, а други је Скот Ритер. Мислим да људи знају ко је Скот Ритер, бивши обавештајац америчких маринаца, официр, он је био инспектор за нуклеарно наоружање у Совјетском Савезу крајем осамдесетих година, после је исто то био за оружје за масовно уништење у Ираку, испред Уједињених нација, али делегиран од стране Америке и онда је ушао у сукоб са америчким естаблишментом због њихове политике према Садаму, јер он је на крају схватио да је, у ствари, политика да се никада Америка не повуче из Ирака и да им требају свакакви поводи да остану ту и он се тад, буквално, разишао јавно, али постао је познат у антиестаблишмент круговима у Америци и доста је био присутан у медијима. И Лери Џонсон. Лери Џонсон је можда био присутнији у медијима од њега.

Александар Вујовић:

А Мекгрегора, јесте њега радили?

Александар Павић:

Мекгрегора нисам још.

Александар Вујовић:

„Нисам још увек“.

Александар Павић:

Нисам још увек, али нисам ни пробао. Видећу, пошто, мислим, нисам ја новинар, али сам сматрао да је неки пут добро за такве гласове да се чују овде у Србији и боље да се чује непосредно и зашто, на крају крајева, не би они разговарали за неки српски медиј? Ови интервјуи су објављени прво на Актуелностима, а овај нови са Ритером је сад први део објављен на РТ Балкан, сад треба други да буде објављен, мислим, 31. јануара, други део, а са Лери Џонсоном новообјављени, исто, клипови су пуштени на Актуелностима ових дана. Мислим, поготово Ритер шта је говорио, то је јако занимљиво.

Зашто њих? Зато што једна од мојих теза овде с којима покушавам да разбијем ову причу ових лажних прозападњака. Ја тврдим да они који се данас овде представљају као прозападни, да они само су, хајде да кажемо, испостава дубоке државе америчке, и западне, глобалистичке, да они немају везе са оним Западом који је стекао сву ту неку моћ са разлогом, широм света, па и код нас. Значи, ово су за мене, Џонсон, Ритер, Мекгрегор, Пол Крег Робертс (Paul Craig Roberts)...

Александар Вујовић:

Вилијам Енгдал можда? (Чланци Енгдалови на Новом Стандарду, прим. уред.)

Александар Павић:

Да, Вилијам Енгдал дуго живи у Немачкој. Он је увек некако био неки дисидент, али добро, има такав поглед. Значи, једноставно, људи који представљају дух и становиште оне Америке у којој сам ја одрастао, која је стекла, стварно, била углед, највећи могући углед у свету, као неки светионик где су људи ипак одлазили, исељавали се, где је ипак постојала слобода. Ти људи су сад маргинализовани у Америци, али мислим да они и даље представљају прави глас, хајде да кажемо, не Америке, него оних вредности којима су привлачили људе. Значи, слобода мишљења, значи, антиглобализам, значи, прави Американци нису никад били глобалисти, нема шансе. То су биле искључиво либералне елите тамо на североистоку, источној обали америчкој. Иначе, значи, отприлике индивидуалисти, хришћани, традиционалисти. То је била већинска Америка некад, што је, по мени, направило Америку то што је била, и мислим да треба задржати контакт са тим становиштем зато што, за мене је то право америчко становиште које је последњи пут пробало да се, хајде да кажемо, институционализује поново кад је Трамп постао председник.

Значи, Ритер јесте критичан према Трампу за много ствари, али одају му признање и Џонсон и Ритер за оно што није водио ратнохушачку политику. Значи, и ствар је у томе следећа: рецимо Лери Џонсон, значи, обавештајац некадашњи, он, буквално, каже да ФБИ мора да се расформира. То више, једноставно, каже, то је најкасније 2016. године постала, практично, политичка испостава Демократске партије. Није дошло, пре је било, до 2016. године, до победе Трампа, значи, лојалност свих тих агенција се пребацује на новог председника. 2016. године то се није десило. Лојалност врхова ЦИА-е, ФБИ-а, свих, практично, ових њихових безбедносних и обавештајних агенција је остала на којој страни? На страни Демократске партије Клинтонових, Обаме и тако даље. Они су, буквално, водили рат против легално и легитимно изабраног новог председника. Значи, буквално, они нам помажу, ја мислим, да схватимо да се Америка претворила у једну тоталитарну полицијску државу, то још није видљиво свуда, али Сноуден (Edward Snowden) је, отприлике, већ почео да разоткрива шта се прави, какав механизам је већ на месту, а сада, у међувремену, је постало много горе. Значи, ФБИ, буквално се бави покушајем политичке елиминације Трампа, да спречи конкуренцију демократама на следећим председничким изборима. Јако је важно чути те гласове, јер то је та Америка, опет да поновим, којој су људи били привучени, са неким разлогом, а ови који сад, као, кажу: „Ми смо прозападни“, у ствари, само су папагаји за Бајденову политику, за Викторију Њуланд, за Хилари Клинтон и тако даље. То нема везе са оним Западом који ми знамо. То је чист глобализам, то је дубока држава која ником не жели добро, која би уништила Србију, која би изазвала светски рат да може, која је опседнута скидањем са власти Путина, па после Сија у Пекингу, која не жели мултиполарни свет... Значи, за мене је због тога важно да се одржи контакт са таквом струјом у Америци и да се чује шта они имају да кажу зато што то некако постави ствари на место, по мени, и онда можеш да гледаш америчку данашњу политику у правом светлу, а они су велики критичари ње.

Значи, видеће људи у овом другом делу интервјуа са Ритером за РТ Балкан, он је, буквално, рекао да светски мир зависи од убедљиве руске победе 2023. године и да само то може да обезбеди светски мир. Значи, то говори неко ко се борио против Совјетског Савеза. Има их много који су се борили против Совјетског Савеза, а не мрзе Русију. Е, садашња елита која води Америку мрзи Русију, хоће да је уништи, хоће да уништи православље, хоће да уништи традицију, хоће да уништи све вредности. Могао бих да је назовем трансхуманистичка глобалистичка елита.

Александар Вујовић:

Шта се дешава између Маска (Илон Маск, Elon Musk, прим. уред.) и те дубоке државе? Да ли је Маск део тих контра-елита само у пословном свету за разлику од људи које сте ви интервјуисали, они су, негде, обавештајци. Јесу ли то људи који, просто, виде да се Америка претвара у нешто што никад није била и који покушавају, који дају све од себе да се „повуче ручна“, да се, просто, не оде у том смеру?

Александар Павић:

Па, мислим, прво естаблишмент није нигде једнообразан, свуда има струја. Може да се деси да Маск припада некој струји која није, хајде да кажемо сада, главна, али да се не заваравамо - Маск не би постојао без америчке дубоке државе. У њега је улагала, буквално, фирма коју је основала ЦИА, Инкјутел (In-Q-Tel).

Значи, он не би могао да добије новац за оно што је радио, ни за Спејс Икс (енгл. SpaceX), ни за Теслу, без огромних субвенција, што америчке државе, што америчке дубоке државе. То да буде јасно. Није он безвезе послао, не знам колико, 10.000 Старлинк сателита Украјини, огроман неки број. Можда грешим, можда сам претерао, али је сигурно да је више хиљада, као што сада је признао, рецимо, да Старлинк учествује, помаже овој опозицији у Ирану, унутар Ирана.

То су послови који се обављају за дубоку државу, ту нема говора око тога. Е сад, да ли је он неко, или Трамп, да се разумемо, он је имао подршку неког дела естаблишмента, никад не би могао да скроз исплива. Ти мораш да имаш подршку неког дела естаблишмента.

Александар Вујовић:

Па Флин (енгл. Michael Flynn, прим. уред.) је, на крају крајева, био обавештајац.

Александар Павић:

Флин, јесте, Флин, шеф Војно-обавештајне службе, али видимо како је прошао. Значи, они су у мањини. Може да се деси да Маск исто припада неком, хајде да кажемо, некој струји која није владајућа, која се забринула око тога у ком правцу ствари иду, јер он је ипак урадио неке корисне ствари као и Трамп, у смислу да је помогао у рашчишћавању. Значи, ово што је он урадио, он је раскринкао Твитер, али није раскринкао само Твитер, него улогу, у ствари, симбиозу свих друштвених мрежа и америчке дубоке државе, америчког безбедносно-обавештајног апарата. Значи, то више не може да се врати тај дух у боцу.

Александар Вујовић:

Али како то објаснити, да човек на једном делу света ради против Русије, имате Старлинк сателите, а онда код себе, код куће, буквално, Бајденовог сина раскринкава, каже: „Обуставили сте проток информација о њему“, и тако даље, при том је позвао да се гласа за Републиканце, а и ставови су му, не можемо рећи проруски, али чак и из Москве, из Кремља долази нека врста поштовања за њега, кажу: „Он има реалан поглед“, кад је предлагао оне мировне процесе, значи, као да га поштују у Москви.

Александар Павић:

Па, ето, то помало опет личи на Трампа. Е сад, опет кажем, да ли је он прагматичан, па зна да неке уступке мора да направи да га не би рушили сад и одмах, да ли је то у питању? Да ли је у питању, сад, неки људи ће да кажу можда само „Тројанац“. Мислим, не бих ишао толико далеко. Можда јесте, јер ако тако почнемо да говоримо онда нема сврхе анализа.

Александар Вујовић:

Окамова бритва, знате за то, знам да сте Ви помињали то, да.

Александар Павић:

Мислим да, то је најједноставније објашњење је обично највалидније. Ја мислим да он плива, да он има своја убеђења, очигледно да има и таленат, ту нема говора, не ради се о томе. Али, рецимо, он исто говори о трансхуманизму на свој начин, он исто има фирму Неуралинк која се бави развојем чипова који се уграђују у мозак. Е сад, то треба да буде за оне који су хендикепирани или који су остали инвалиди, у реду...

Александар Вујовић:

То је први корак.

Александар Павић:

То је први корак. Увек се креће се добрим намерама, је л' тако? Е сад, шта су његови мотиви даље, нећу да улазим у то, али знамо како ствари крећу. Он онда говори о путовањима на Марс и тако даље, значи, он, исто, уопште нема проблем са трансхуманизмом. Ради се о томе што унутар те западне, сад дубоке државе, ту су сукоби између струја које суштински само нама, хајде да кажемо, бираш између два зла да видиш које је мање зло, које је веће зло или и једно и друго, рецимо, ту нема никакве духовности. То је један материјалистичко, хајде да кажемо, инжењерски поглед на свет и на човека, у смислу да је свет само материја, да је овај живот све. Значи, циљ је максимално продужити животни век човека и уз помоћ вештачке интелигенције, уз помоћ технологије и тако даље. Значи, ти не верујеш у свет, да прави живот почиње тек после ове физичке смрти на овом свету. На крају крајева, то је фундаментални сукоб филозофија, и у том смислу не треба се превише заносити ту.

Значи, алтернативе које се нуде, са којима можеш да имаш неки спој су оне које нуде неки традиционализам. Маск, наравно, то не нуди, али, рецимо, Трамп је нудио, у ком смислу? Па зато што је, рецимо, рехабилитовао Божић, честитање Божића. То је, буквално, Трамп урадио. То је постало политички некоректно, он је то вратио и на томе инсистирао и то је велика ствар. Значи, имаш неког основа. Мултиполарни свет мора да се развије само на поштовању различитости и на уважавању традиција и духовности. Међутим, оно што је на врху Запада, са целог Колективног Запада, чак и ако су различите струје, кажем, буквално, механистичко-материјалистички потпуно обездуховљен и атеистички поглед на свет, тако да ту не можемо да тражимо срећу. Можеш да правиш неке тактичке савезе, можеш да поздравиш Маска што је ослободио Твитер, што је вратио све оне који су прогнани, да, свака част. Значи, идеш од случаја до случаја, као што они, на крају, раде исто тако, али, само се не треба заносити. Значи, нису они ти који су спасиоци.

Александар Вујовић:

Не, у реду, али постоји та изолационистичка традиција америчке политике, на крају крајева, Трамп је, донекле, био њен представник, иако смо у 21. веку, али, постоје тамо неки људи који нису за то да Америка буде светски жандарм и можда, у неком смислу, они јесу спас, у смислу да ће Америка да пусти на миру, на пример, нас овде или тако нешто.

Александар Павић:

Па, ради се о томе што је то некад била врло јака традиција изолационистичка. Међутим, Трамп није смео да буде потпуни изолациониста и онда је говорио, онда је то заменио овом флоскулом, то јест, крилатицом: „Америка на првом месту“. Али, није он сада био за то да се повуче Америка из светских ангажмана. Знамо колико се Америка активирала што се тиче Блиског истока, још чвршћих веза са Израелом, са Саудијском Арабијом. Сетимо се како је он дочекан у Саудијској Арабији од стране бин Салмана. Значи, сувише је постао јак тај војно-индустријско спољнополитички комплекс у Америци да сада неки изолациониста може, уопште, да дође близу власти, по мени. Ти можеш само да бираш између већег интервенционисте и мањег.

Значи, довољно је било да Трамп каже да је НАТО застарео па већ ће на себе да навуче беду, али, он је рекао да ми нећемо да више се бавимо нејшн билдингом (енгл. nation building), то јест, значи, да се интервенише па да градимо као нације и то више нећемо да радимо, али није рекао да ће да се Америка повуче из света, да ће да се окрене себи и Јужној Америци. Значи, то више у Америци, неће ти дати, неће ти дати да дођеш на власт, неће. Убиће те ако треба или ће ти сасећи изворе финансирања, направиће од тебе „бабарогу“ преко медија, нећеш моћи да одговориш.

Значи, једноставно, нажалост, та ствар је поражена зато што је Америка стварно постала империја и то, практично, мораш да рачунаш, као у старом Риму, на унутрашњу декаденцију и то би све било у реду да они немају нуклеарно оружје, да немају преко 800 база на свету, да немају тајне војске, да немају тајне обавештајне апарате, да немају тог силног новца, црних фондова, контроле над трговином дрогом. Значи, једноставно, сувише су присутни у целом свету, та декаденција њихова може, буквално, да повуче остатак света, не у дубиозу, него у пропаст, јер има људи тамо који уопште не презају од тога да, чак, изазову нуклеарни рат. Ти кад кажеш, буквално, да ти претиш Кремљу, као што је Лавров рекао пре неки дан, да ћеш ти да спроведеш обезглављујуће ударе на Путина, чекај, шта је то? Шта је то, буквално? Има лудака који стварно мисле да, не да мисле, они су то и урадили, они су то рекли.

Значи, то је оно што је опасно, иначе, да је Америка само пандан старом Риму па нек пропадају, они су окружени океанима, али нажалост, имамо тамо сада 1.000 Нерона који могу да стигну на било које место на земаљској кугли за неколико сати млазним авионима и да направе хаос. Значи, једно је кад Нерон свира лиру испред, је л' лиру беше?, је л' тако?, док је горео Рим, али ако то ради док замишља како горе неки други градови у свету, е то је већ много опаснија ствар.

Александар Вујовић:

Па, ето, нисам сигуран да ли смо до краја, односно, да ли сте ми до краја одговорили на питање. Може ли та и таква Америка, та и таква империја са таквом врстом свести код њених елита, дозволити да Русија порази Украјину, или ће, просто, отићи у неку... Јесмо ли ми близу тог тренутка, те неке нуклеарне катастрофе?

Александар Павић:

Има број људи, респектабилан, који знају у Америци шта би значио светски рат, колико год они мрзили Русију, нуклеарни рат. Међутим, има других који су спремни и на то, само да не признају пораз. Може то да крене на нижем нивоу, али једном кад ти кренеш у употребу нуклеарног оружја, то за час може да ескалира и да измакне контроли. Значи, ево, ја понављам оно што сам рекао раније у интервјуу: ова екипа, ова дубока држава не признаје поразе, не може да прихвати да она буде поражена, поготово од стране Русије зато што би то био сувише велики ударац на њен углед. Тако да, зато се бојим проширења фронта против Русије и Кине, против мултиполарног света 2023. године, отварања нових жаришта од којих једно може да буде и код нас.

Једноставно, то су такви људи, страшно опасни људи и зато, мислим, неће се они, и не могу да их замислим... Је л' може неко да замисли сад да они кажу: „Добро, сешћемо за сто са Русијом, добро, шта сте узели, узели сте Украјини, хајде сад да кренемо од тога“, а говорили су месецима територијални интегритет Украјине, ништа друго не долази у обзир, Крим и тако даље. У последње време нешто мало мање помињу Крим. Међутим, оно што, хајде да кажемо, кад би неко полунормалан тамо дошао на власт, па да изазове, рецимо, неки пуч у Кијеву, да доведе људе који су спремни на неки компромис да се одрекну територије које су Руси до сад узели, да неко убије Зеленског, на пример, и онда да кажу: „Па ето, десило се код њих, ми ћемо да сарађујемо са владом у Кијеву ако она сматра да је за њу најбоље да направи споразум са Москвом и да се одрекне територије, ми немамо ништа против тога“. Тешко ми је то да замислим, али хајде да кажемо, то би била једина варијанта у којој би они били, можда, спремни на тако нешто или јесу били спремни да, рецимо, збришу из Авганистана преко ноћи. Авганистан је много мања ствар од Украјине.

Александар Вујовић:

Па, ем је мања, ем је 20 година прошло.

Александар Павић:

Па да.

Александар Вујовић:

Нису они збрисали 2002., него 2022.

Александар Павић:

Ево, Блинкен је, као, и рекао, у ствари: „Да се нисмо повукли из Авганистана, не бисмо могли толико да помажемо Украјини као што сад помажемо“. Значи да је то била и нека, хајде да кажемо, они бар тако желе то да представе. Ја мислим да они то желе да умање размере свог пораза.

Александар Вујовић:

Све је као план, да.

Александар Павић:

То су глупости. Али хоћу да кажем, то би била једина варијанта у којој бих ја то могао да видим, али, рецимо, Пољаци би били страшно незадовољни тиме, између осталог, Европској унији би једва чекали неки други да кажу: „Ето вам те америчке политике, шта смо урадили, само Руси су се проширили још за четири области у Украјини“ и тако даље и стварно би Америка и у тој варијанти изгубила углед, а кажем, људи као Кејген и Викторија Нуланд, Блинкен, Хилари Клинтон, то није свет који би био спреман на такво неко понижење.

Александар Вујовић:

Да. Имали сте јако запажен чланак о заоштравању између Београда и Берлина. Како Ви видите ту динамику односа између Србије и Немачке, шта се ту дешава и шта је разлог што је Берлин доста оштрији у том неком дипломатском политичком смислу, чак и од званичног Вашингтона за који је познато, деценијама уназад, да је био најоштрији кад је, бар, реч о Србији?

Александар Павић:

Па, не треба заборавити да, откако се ујединила Немачка, уједињена Немачка има нон-стоп непријатељску политику према Београду, али нон-стоп, без застоја. Значи, од њихове улоге у разбијању Југославије. Ту је Немачка играла главну улогу и много гору улогу, него што је то играла Америка у то време. Код Немаца је кренула најжешћа сатанизација Срба још деведесетих година, онда се сетимо уочи '99. године лажи Шарпинга Јоске Фишера о српским злочинима на Косову, значи, Немци су били главни хушкачи, уз Тони Блера, агресије НАТО-а на Југославију '99. године, Немци су били једни од главних поборника независности лажне државе Косово.

Немци, исто тако, су били врло активни и у Мајдану 2014. године, они су то подржали. Значи, Немачка игра једну деструктивну улогу у Европи откако се поново ујединила и види се зашто је некада мир у Европи зависио од тога да Немачка буде подељена, по могућству, на што више држава. Они, једноставно, што се каже, „вук длаку мења, али ћуд никада“.

Једноставно, уједињена Немачка не може да буде држава која доноси Европи мир и она то ради и сад. Они имају неки историјски анимус према Србима, ми смо им покварили планове неколико пута у историји, они то не заборављају, а ми смо идиоти што мислимо да они то заборављају и, једноставно, Немци су нам, објективно, док год су уједињени у уједињеној Немачкој, непријатељи, а Руси нису схватили да је уједињена Немачка и објективни непријатељ Русије, па су се и они залуђивали тиме да могу да направе односе са таквом Немачком, а ево, испоставило се да не могу. Једноставно, уједињена Немачка је канцер Европе, а на нас се то поготово односи зато што смо ми били међу реткима који смо били спремни да јој се отворено, њој супроставимо, чак и кад смо били много слабији.

Александар Вујовић:

Постоје сад ту две школе мишљења, бар кад је реч о Србији и о Србима и о нашој историји. Да ли је наш највећи историјски непријатељ или, бар, у посљедњих 150 година, Велика Британија или Немачка јер то није идентична политика, није увек била идентична и постоје људи који кажу: „У реду, Немци ту извршавају радове, али Британци су у позадини свега увек.

Александар Павић:

Па не, ово што сам рекао за Немце, то је било питање, ја тиме нисам амнестирао Британце, напротив.

Александар Вујовић:

Не, не, него, просто, ново је питање, како у том контексту сагледати, Немачка, Британија, ко је, заправо, највећи кривац за негативни однос Запада према Србима?

Александар Павић:

Не знам ко је највећи кривац. Једноставно, ја бих рекао англоамеричке елите су те које су преузеле игру, коју је Немачка започела са падом Берлинског зида и, мора да се каже, ако се људи сећају негде почетком распада Југославије, није Британија била у првим редовима, она, чак, није нешто ни подржавала распад Југославије у то време.

Та британска елита, хладноратовска, добро, она је, наравно, имала односе са Брозом, на крају крајева, Британци су много помогли да Броз овде дође на власт у Југославији и они су ти који су, у ствари, практично, највећим делом и уништили ту, хајде да кажемо, монархистичку Југославију, али, наравно, нико нас није баш, нису нас они терали мотком, рецимо, да одбијемо Лондонски споразум из 1915. године (види и Тајни Лондонски уговор из 1915. - Културни центар Новог Сада), на пример. Не можемо ми ту да кривимо Британце што је скоро цела српска политичка елита запела да направи Југославију и да истакне ратни циљ: уједињење Јужних Словена.

Можда ће неко ту наћи преовлађујући британски утицај, али ја не бих волео да испадне да нам је увек неко други крив, али Британци имају свој објективни геополитички циљ, а објективни геополитички циљ је: држати Русе што даље од мореуза, што даље од топлих мора.

Србија се сматра као, практично, једна испостава Русије у њиховој геополитици, они нас тако третирају, без икаквих емоција. Значи, ја сам против тога да се на њих гледа емотивно као на било кога, Британци су врло хладнокрвни, врло хладнопрагматични и они тако гледају ствар.

Александар Вујовић:

Али, у односу према Русији они предњаче у русофобији и та русофобија има емотивну компоненту, она није само хладнопрагматична, они су једини који су забранили свим руским тенисерима да уђу, на пример, у земљу.

Александар Павић:

Па добро, ми смо сад ушли у ту фазу хистерије зато што су они слаби, они су слабији него икад у последњих, колико, неколико стотина година, и сад, кад је неко слаб онда почне да вришти, почне да хистерише и ја то гледам тако. Значи, ја кад ово кажем, наравно, то није никакво сада правдање Британаца. Па, наравно да сам против тога, они и сад играју страшно перфидну улогу против нас, подмукло нас, хајде да кажемо, „шутирају испод стола“ кад год могу.

Што се тиче Руса, исто тако играју невероватно прљаво. Наравно, Руси су, толико новца је отишло из Русије у тај лондонски Сити, мислим, и Руси треба исто да виде и ту део њихове одговорности и наивности у свему томе, али, хоћу да кажем, од Британаца не можемо да очекујемо ништа добро.

Они су ојадили нас, ојадили су Грке, ојадили су Грке. Значи, Турци не би имали упориште на Балкану, вероватно, да није било Британаца. Значи, Британци ће, црног ђавола ће овде да посаде само да не буде руског утицаја код нас, а они сматрају да су Срби, док год имају државу, да су неки улаз за Русе овде. Тако да, наравно, они су нам смртни непријатељи друге врсте, али, хајде да кажемо ово: они су елегантнији и софистициранији него Немци.

Немци, једноставно, играју толико грубо, толико, онако, насилнички, бахато. Немци се увек зезну на крају. Значи, све раде, оно као, немачки, оно, BMW, Мерцедес, и онда се слупају на самом крају.

Александар Вујовић:

Па као Хитлер кад је отворио рат на два фронта, умало да покори целу Европу, Британију, све, и онда отвори други фронт и пропадне тотално.

Александар Павић:

Па да.

Александар Вујовић:

Као метафора немачке политике кроз историју.

Вол Стрит Џурнал пише да је председник Си Ђипинг одлучио да удупла улоге својој подршци ка Русији, односно да се он клади на Путина и даље у украјинском рату и, да ли је тај потез његов, прво да ли је то тачно, а друго, ако јесте, да ли је то последица тога што су му, на неки начин, „одрешене руке“ на унутрашњем плану кад је завршен овај конгрес Комунистичке партије Кине где је он, човек, постао апсолутни господар због тога што је постојала, према многим наводима, неки тихи сукоб елита је постојао ту и сада се јасно показало ко је газда.

Александар Павић:

Па, ја волим како ти западни медији они стално „откривају Америку“. Е, сад је Си бацио све своје карте на Русију. Па, нису ли се Путин и Си Ђипинг састали почетком године, пре украјинског рата, да кажу да њихово партнерство нема границе, је л' тако? Без граница. Колико пута треба, како да вам то тумачимо друкчије, него да је то једно савезништво без граница, с тим што Кинези не воле да користе реч савезници. Они сматрају да их то везује сувише за некога, они користе оно, партнер, пријатељ и тако даље, али није битно, значи, то је објављено пре рата. И сада, неки кругови, ти на Западу, и преко медија, наравно, они мисле, наивно, да су они могли да направе неки раздор између Пекинга и Москве, па, мало, мало, као, ту су нека неслагања, па, као, Кинези нису задовољни како иде рат у Украјини, па, као, стигла је порука од Сија Путину да пожури с тиме, као, они знају, као што су знали шта је, у ствари, Путин хтео на почетку рата, пошто су седели у Кремљу и чули су шта су, у ствари, стварно планови руски за Украјину. Тако и ово, они су ту, као, па они знају. Они немају појма.

Али, не требају ти инсајдерске информације да видиш следећу ствар: Кинези су довољно мудра и стара цивилизација да они знају шта је њихов објективни интерес, они врло добро знају да, ако би Русија пала, да би они били следећи, и то је јасно, кинеском сељаку сваком је то јасно, а камоли Си Ђипингу. Кад виде како их Американци безобразно провоцирају око Тајвана, шта ће они сад, да се ипак надају да ће, као, да поправе односе са Западом, па ће, као, ту Русима нешто да соле памет. Па, наравно да не.

Па они схватају да је то заједничка борба. Кад они победе заједничког непријатеља, дај Боже да се то деси, е онда можемо после да говоримо о томе да ли ће негде да дође до сукоба, објективно, између руских и кинеских интереса, али, мислим, оба руководства, оба председника су сувише паметни и искусни да виде да сад и ако имају неке разлике, да то мора да буде остављено по страни, а искрено речено, ја не видим да је Кина направила иједан погрешан корак према Русији и некоректан откако је почео овај рат у Украјини, нека ми га неко нађе.

Александар Вујовић:

Јесу ли мало резервисанији, него што је Москва, можда, очекивала у смислу испорука неких, у том логистичком смислу, оружја, неких типова муниције, ових ситних дронова за извиђање и тако даље?

Александар Павић:

Не знам, не знам. То су све нагађања, то су све нагађања. Ја само знам кад је отишао Медведев сада код Си Ђипинга, да је отишло неколико руских транспортних авиона с њим.

Александар Вујовић:

Али, то је после конгреса, то је управо нешто што Вол Стрит Џурнал, мислим да и они помињу, то се сада догодило први пут, јер није било тих, знамо да је Иран помагао, отворено, са дроновима, знамо да Северна Кореја шаље муницију, али нема, чак ни у западним медијима, извештаја да Кина шаље било шта. Е, сад су отишли транспортни авиони и човек ког је Путин одредио као главног за логистику комплетне украјинске операције или рата, је отишао са Медведевим у авиону.

Александар Павић:

Прво, што се тиче иранских дронова, нико још није понудио доказ да Иран сад шаље дронове Русији, ја нисам видео доказ.

Александар Вујовић:

А јесу дали технологију можда?

Александар Павић:

Руси то демантују сво време. Нико није још доказао. Иран је рекао да је испоручивао нешто пре сукоба, за време сукоба ништа. Значи, једноставно, не желим да прихватим ниједан део те западне пропагандне матрице, њима треба да могу да оптуже Иран и зато да би то био додатан повод кад крену ђоном на Иран, да им и то буде додатни повод.

Значи, једноставно, што се тиче Кине, да ли је ту било неке резервисаности кинеске за испоруку ја не знам, не знам. Чисто сумњам да је било, а иначе, што се тиче Кине, па они морају да се јавно залажу за мирно решење у Украјини, зато што Кина и даље мора принципијално да брани цео тај принцип територијалне неповредивости због Тајвана, они имају свој проблем. Зато је њима битно да и нас подрже што се тиче Косова и Метохије. Значи, ту Кинези морају да буду обазриви, са те стране, значи, не могу они да кажу сада: „Дајемо пуну подршку Русији да узме што више од Украјине што може“. То не могу сад, у овој фази, да кажу. Можда ће једном бити спремни да то кажу, сад још нису. У том смислу постоји нека резервисаност. Можда постоји резервисаност, али ово су само нагађања, да буду сигурни да не могу да се виде неки кинески трагови кинеске помоћи на терену зато што би се неко у Кини, рецимо, бојао да онда то не би само охрабрило Американце да још више наоружају Тајванце. Мада, наравно, то су илузорне, сад ће, као, Американци да кажу: „А, па добро, ако Кинези не наоружавају Русе, онда ми нећемо Тајванце“. То је толико наивно размишљање, има наивних људи, чак и у Кини, и било их је и у Русији до скоро, али мислим да та наивност уопште не преовлађује више.

Александар Вујовић:

У америчким спољнополитичким круговима постоје многи који мисле да је све што се дешава у Украјини успех Сједињених Држава у стратешком смислу, да они исцрпљују Русију, исцрпљују Европу и тако даље, и они сматрају да је та тактика америчка дала резултат, а тактика је била постепена ескалација украјинске кризе у смислу испорука све новијих система наоружања, све већих обука украјинске војске и слично, док Русија није морала да реагује, и они сад кажу: „Хајде да урадимо исто на Тајвану“. Значи, хајде да, миц-по-миц, доводимо ситуацију у стање да Кина мора да реагује, а кад Кина реагује видећемо да је уплетемо у неку врсту сукоба.

Како, просто, Кина да се супротстави томе, мора ли да пресече, мора ли што пре да уђе на Тајван да не би дочекала ситуацију да је тајванска војска за 10 година моћнија него данас и тако даље?

Александар Павић:

Па, прво и прво, Кинези су старе чекалице, они ће радије, ако могу, онако како је Сун Цу саветовао, да победе и без испаљеног метка ако могу. Они су у стању да чекају. Ево, рецимо, десило се повољно нешто сад на овим изборима у Тајвану, скорашњим. Победила је струја која је за већу сарадњу са Кином, струја ове, што је сад председница Тајвана, проамеричка, је доживела политички пораз, и сад већ постаје теже на Тајвану да ти добијеш подршку за то да ти и даље учествујеш у заоштравању према Кини.

Александар Вујовић:

Другачији менталитет у односу на Украјину изгледа.

Александар Павић:

Па јесте, много другачији менталитет и, значи, Кинези неће да допусте, ако икако могу, Американцима, да они за Кинезе бирају тренутак кад ће они да интервенишу, него Кинези хоће да буду ти који ће да бирају тренутак кад су они спремни, с тим што, ја сам сигуран да би Кинези највише волели да уопште не морају да интервенишу.

Александар Вујовић:

Наравно.

Александар Павић:

Јер то они ипак сматрају својим народом. Значи, све ће урадити да не интервенишу, али су, мислим, сада схватили да морају да се спремају и за то, за то најгоре, и само у том смислу, значи, гледаће да избегну, на сваки начин, да их Американци испровоцирају, а иначе, не мислим уопште, и наравно да се не слажем с тиме, да је ово успех Америке у Украјини.

Александар Вујовић:

Да ли они сматрају да им је успех?

Александар Павић:

Па они не смеју да говоре друкчије. Тако да, шта они интимно мисле, ја мислим да они, који интимно, који стварно виде шта се дешава, се хватају за главу. Ништа се није испунило од онога што су мислили. Стварно су мислили, што сам рекао, да ће баце њих на колена одмах.

Александар Вујовић:

Не, не. Али, сад ту су две школе мишљења. Једна је да је ово успех зато што су Европу, на крају крајева, ставили у џеп више, него пре украјинског рата и у економском смислу, а друга школа мишљења каже: „Па, чекајте, што се ми заглибљујемо у источној Европи, а комплетно језгро светске политичке гравитације се сели на Далеки исток. Ми треба да се посветимо Пацифику, а не да се ми сад заглављујемо тамо у Украјини, да њима испоручујемо оружје, да се тамо исцрпљујемо“. Просто, постоје, чини ми се, две школе мишљења тамо.

Александар Павић:

Па, постоје, бар две, бар две, постоје. Али, кажем, на врху ови који одлучују, они хоће све.

Александар Вујовић:

Све и одмах.

Александар Павић:

Да. Како је гласило име оног Бондовог филма? „The World is not enough“?

Александар Вујовић:

Да, да, свет није довољан, да.

Александар Павић:

Да, да, тако да, ето, то је тај менталитет. Па, они јесу на добитку, рецимо, што су они успели да ураде у Европи, у западној Европи, да замене, да они ускоче, да они буду снабдевач течним гасом, да избаце руски гас и то га продају по вишеструко већим ценама, да. У том смислу, да.

Али, с друге стране, удео долара се полако смањује у светској трговини. Ресурси, они губе контролу над ресурсним базама изван политичког Запада, то за њих уопште није добро. За ових, колико сад траје, 10 месеци рата у Украјини, специјалне војне операције, направљени су велики помаци у правцу прављења мултиполарног света, Брикс се шири, Шангајска организација за сарадњу се шири, кинески односи са заливским краљевинама, богатим нафтом, они се учвршћују, осовина Техеран-Москва-Пекинг се јача, прорадио је коридор север-југ између Санкт-Петербурга који иде Русијом па све до Ирана и онда у Индијски океан. Значи, једноставно, великом брзином напредује тај мултиполарни свет и његове структуре. Све више те земље тргују међусобно својим валутама, тако да, ту не видим амерички успех у том смислу. Они успевају, за сад, да заокруже свој забран, значи, оно, англосфера, земље „Пет очију“ (Велика Британија, САД, Канада, Аустралија и Нови Зеланд - земље енглеског говорног подручја, прим. уред.), Европска Унија, НАТО...

Александар Вујовић:

Јапан, Кореја и Сингапур. Можда Кореја чак и не, али Јапан и Сингапур још.

Александар Павић:

Па, да, у том смислу то им, за сада, иде релативно добро, али, опет, ти то радиш, ако ти то радиш и ако си приморан да дижеш гвоздену завесу према Истоку, ти већ, сам по себи, признајеш да мораш да се одрекнеш глобалне доминације. Значи, опет, ни то није онако како би они стварно хтели и како су стварно хтели да сруше власт у Москви и да наставе поход на Пекинг, то им је апсолутно пропало, на то су рачунали да ће да ураде на самим почецима рата у Украјини.

Александар Вујовић:

Да ли сте испратили овај велики кинеско-арапски самит почетком децембра у Ријаду где је дошло 20 арапских државних лидера и где је, просто, Кина, у једном великом стилу, на велика врата, ушла на Блиски исток?

Синиша Љепојевић у прошлој емисији је то назвао потенцијално једним од најважнијих догађаја у 21. веку.

Да ли бисте отишли дотле да то закључите јер се заиста мења геостратешка слика света ако се Американци повлаче са Блиског истока? А повлаче се, макар војно, Авганистан, из Ирака, све мање су у Ираку, док Кина, са друге стране, улази на тај Блиски исток и прави једну мрежу споразума, железница, база и тако даље.

Александар Павић:

Па, кад каже Синиша Љепојевић, то се не пориче, то је на првом месту, а знам зашто то и говори. Да, то је важно, између осталог, зато што су се ту појавиле и Русија и Кина, а то је био, до скоро, амерички забран. Али, и још једна друга ствар ту је: опасно се приближава ту разбијању петродолара. Ако реше Саудијци да продају нафту Кинезима у јуанима, а да заобиђу долар, то је почетак краја петродолара. Једноставно, и то је од, стварно, светског значаја, јер петродолар, практично, влада светом, у финансијском смислу, негде од '73, '74. године, кад је направљен тај договор, отприлике, да ће да они да продају искључиво у доларима, да ће те доларе да улажу у америчке хартије од вредности и обвезнице и тако даље.

Ако би се то разбило, знамо то, то је Синиша и говорио у неким другим интервјуима, кад је Садам хтео да почне да продаје нафту у еврима, е тад је дошло до интервенције, кад је Гадафи почео да говори о златном динару, афричком, ту је себи потписао смртну пресуду. И сад, значи, може да се деси да се проба са неким новим покушајем пуча, рецимо, у Саудијској Арабији. Сигурно да има ту принчева незадовољних, има их хиљаде који би радо покушали да се поставе ту као нови неки амерички вазал, савезник, како год.

Да, то су тектонске промене које се дешавају и Америка ће морати да има неки одговор на то, јер ако долар није глобална валута, то ће да се уруши много брже, јер они, буквално, они ни из чега штанцују те доларе већ дуже време и то може да функционише само док ти долари могу да се рециклирају, док год је долар главна светска валута, кад он престане то да буде, е онда, одједном ће Америка да се суочи са том огромном количином долара који неће имати где да иду и онда ће да дође до урушавања њиховог финансијског система.

Александар Вујовић:

Како Вам делује спољна политика Србије? Очекујете ли да Србија поклекне и уведе санкције Русији или мислите да смо издржали тај први и најтежи удар западног притиска који је морао, у овој или оној мери, морао је да постоји на почетку?

Просто, генерално, како Вам изгледа наша спољна политика, не само у контексту Русије, него и на регионалном нивоу и на нивоу односа са другим силама?

Помиње се да ће председник Мадуро да дође, имао је неке односе са Ираном, са Венецуелом. Ево, постоји сад нека прича о зближавању са Американцима, неком тактичком. Чини се да је амбасадор Хил мало спустио реторику, а то је, опет, то је Драгомир Анђелковић причао код нас у емисији, да постоји план да се Американцима изађе у сусрет, да се направи неки споразум са Косовом и да Американци не траже да Косово уђе у Уједињене нације, него траже да се у том споразуму позову НАТО чланице које нису признале Косово да га признају или тако нешто, да Косово уђе у НАТО.

Просто, делује ли Вам да има неке стратегије у свему томе или је импровизација чиста?

Александар Павић:

Па не, ја бих волео да има стратегије, али, ево овако: односи са Кином су стварно развијени ових година, Кинезима је пуштено овде на велика врата да уђу, они су и већи улагачи последњих година од Немаца у српску привреду, односи са Мађарском, стварно, на историјско добром нивоу, то мора да се каже, поправљање односа са Ердоганом, искоришћена је прилика после пуча, Вучић је међу првима звао Ердогана да му да подршку. То очигледно да је имало великог ефекта, то је и користило Републици Српској. Значи, ово, развој односа са Ираном, с тим што је дошло било до застоја због притиска Запада. Ја се надам да тај застој више не постоји. У том смислу, хајде да кажемо, то су добре ствари. Онда, овај рад на повлачењу признања такозваног Косова, то је исто добро. Нешто се говори, већ неко време, о покушају повратка у Африку, не знам колико је то далеко отишло. Развијени су односи са Емиратима. Сад, на страну ово везано и за „Београд на води“ и ову Ал Дахру и тако даље, али Емирати су битан чинилац сад на међународној сцени.

Александар Вујовић:

Дали су нам милијарду долара кредита због 2% камате.

Александар Павић:

Да, али, Емирати, они се уважавају и у Москви и у Пекингу, значи, није то безвезе. Значи у том смислу, да, то подржавам. То, мислим да трговински гледано, нисмо урадили довољно да диверзификујемо своју спољнотрговинску размену, да смо превише зависни од Европске уније, то јест од непријатеља, да смо у сличној ситуацији као што је била Краљевина Србија почетком века кад је започео Царински рат, па смо онда нашли нове изворе за извоз за нашу робу.

Мислим да ту није урађено ни приближно онолико колико се могло урадити, јер нама се отварају тржишта, ми бисмо, стварно, могли да извозимо, хајде, сад је у Русију мали проблем, а у Кину бисмо могли, стварно, да извозимо пуно и остатак Евроазијске економске уније, мимо Русије, ако баш не можеш у Русију.

Значи, једноставно, на томе се довољно не ради, сувише се везујемо за Европску унију и наравно да смо подложнији притисцима њиховим и, наравно, што смо допустили да само Запад има монопол на преговарачки процес везан за Косово и Метохију, а ми смо већ имали више повода да укључимо Русију у то, јер ако су Американци отворено, Американци немају шта да траже у Бриселском процесу, формално речено. Мандат је дат од стране Генералне скупштине Европској унији, не Америци. Ако је Америка ту, ми имамо право да уведемо ту своје пријатеље, ми то не радимо. Значи, ту су замерке што се тиче спољне политике. Шта је сад било питање следеће?

Александар Вујовић:

За односе Београда и Бањалуке, а можемо и Београд-Подгорица и шта се тамо дешава, пошто је америчка амбасадорка се јуче огласила и рекла: „Немојте да формирате владу са Лекићем“, просто, један колонијални манир, али, како Вам делују ти односи?

Александар Павић:

Па, Црна Гора је „банана“ држава. Њу је претворио Ђукановић у то и ја мислим да ће она да буде пропала држава док Србија не стане на ноге довољно да је дигне на ноге поново.

Црна Гора је испунила своју историјску мисију 1918. године. Друга ствар, сад, што је то због тих династичких амбиција и после због тих аномалија створених победом комуниста и стварањем вештачке црногорске нације, али ми смо видели да она није државотворна. Црногорска нација, вештачка, може да функционише само као вазал, а то је негација целе те црногорске историје с којом су се сви са разлогом поносили.

И сад се види, то је држава која не може да буде самостална, не може да се консолидује изнутра. Важно је било да се СПЦ тамо учврсти. То, стварно, ево, Дритан Абазовић је урадио то што није урадио Здравко Кривокапић, Темељни уговор.

Значи, једноставно, ако је СПЦ тамо, учвршћена, то је за нас најважније и ствари ће, ја мислим, полако да иду у правцу природном оном, да се Црна Гора врати себи, својој српској суштини и ја, колико видим, ја мислим да је паметно да се ми сад не мешамо претерано у оно што се доле дешава.

И таман, Американци се офирају сад, они стварно њу третирају као колонију. Па да видим сад ове који се бусају у прса да Црногорци лажно себи приписују ту славну историју слободољубивости, па, да их чујемо сада, нека се огласе, је л' и они мисле да треба да им Вашингтон говори кога ће да изаберу за премијера, ако је то, нека изволе и нека то кажу. Што се тиче Београда и Бањалуке, јасно је било да Београд је подржавао опозиционог кандидата за председника.

Александар Вујовић:

Али једног. Пошто је на другом нивоу подржавао кандидата СНСД-а, Жељку Цвијановић.

Александар Павић:

Па, зато што, једноставно, Шаровић је, како бих рекао, неизбирљив, је л' би се тако рекло? Немогуће је да добије изборе, једноставно, он је човек...

Александар Вујовић:

Анелектабл (енгл. unelectable) сте пробали?

Александар Павић:

Да, да. Тако да, уосталом, зна се, тамо је Додик главни и видело се да је подршка Јелени Тривић из Београда и наравно да је то јако лоше, али битно да је Додик показао да ти можеш да се понашаш суверено, чак и на тако малом простору са тако мало људи.

Александар Вујовић:

Чак и у односу на Београд.

Александар Павић:

У односу на Београд они се понашају сувереније. Сузбили су тамо покушај нове обојене револуције, то је врло наивно покушано, то су аматери, Јелена Тривић и ова екипа око ње, они су, стварно, аматери. Прогласили као победу, позвали присталице на славље, скоро се нико није појавио на слављу.

Александар Вујовић:

Они као Зеленски кад је рекао: „Руске ракете су пале на Пољску“, и сутра га Америка демантује, тако и они, пустили су их низ воду малтене.

Александар Павић:

Тако да је то испало јако добро што се тиче Републике Српске, она је, чак, учвршћена, власт и Додик тамо, а Додик је сад тамо гаранција опстанка Републике Српске, то је, једноставно, тако. Ти можеш да га волиш или не волиш, али то је тако и то је јако добро. Кад бисмо ми могли да створимо чврст троугао Бањалука-Будимпешта-Београд, ја мислим да би то био бедем, скуп против ког нико не би могао да иде.

Александар Вујовић:

Постоји ту нешто, Мађарска даје кредите, мађарске државне банке кредитирају Републику Српску, ту постоји нека конекција, очигледно, Додик се појављује на овим конференцијама Орбановим за породицу и тако даље.

Александар Павић:

Не, не, не, што се тиче Бањалуке и Будимпеште, јако је добра веза и то јако добро функционише. Београд је ту слаба карика зато што Београд неће да се скроз ту дефинише, да чврсто стане у тај троугао. Зато кажем, кад би се консолидовао тај троугао, много би лакше се носио са притисцима, а то се, нажалост, не ради.

Александар Вујовић:

Е сад, завршићемо једним питањем које одражава Вашу амбицију да постанете колега новинар, урадили сте два интервјуа, шалу на страну...

Александар Павић:

Четири.

Александар Вујовић:

Четири?

Александар Павић:

Па, два пута два, два и два...

Александар Вујовић:

Дводелна, два дводелна, је л'?

Александар Павић:

Не, не, урадио сам, значи, пре једно око, пет, шест месеци, са Лери Џонсоном и Ритером по један, а сад сам, недавно, урадио још по један.

Александар Вујовић:

Аха, добро, два са двојицом истих људи по два.

Како Вам изгледа медијска ситуација у Србији, тај долазак руских медија, државних? Да ли нам он помаже да видимо ширу слику, просто, да сагледамо, јер овде имамо доминацију западних медија и како Вам, генерално, делују наши медији, тај однос између Србије и Русије?

Утисак је да је пола медија на неком антируском курсу, говоримо о провладиним медијима, друга половина подржава Русију, мало као да је донекле промењена ситуација? Пошто су раније сви били проруски, сви провладини медији.

Александар Павић:

Па да, то за мене није добар знак, уопште. Чак и ти који су, као, проруски имају своје антируске испаде повремено. Једноставно, мени се то не допада, искрено речено, и то је непоштено, потпуно непоштено, јер Руси нас подржавају. Ти сад можеш да улазиш у то зашто они? Па, шта те брига? Шта те брига зашто?

Као што људи кажу: „А Кинези, код Кинеза тамо тотални надзор, систем“, како се каже, „социјалних кредита“, и тако. Па, шта тебе брига шта је у Кини? Битно ти је како се они према нама понашају, да ли нас подржавају или не.

То је западни манир, ти људи који то раде они сада би да уређују ствари у Пекингу или у Москви, како они тамо живе, каква је политика тамо. Слушај, то се не ради, то нека ради Запад, пусти ти то. Ако ме подржавају око Косова, они су ми пријатељи, онај ко признаје Косово, он ми није пријатељ.

Мислим да, што се тиче Русије, она је, на неки начин, прогнана из медија, ако изузмемо Актуелности и део овог Хепијевог, хајде да кажемо, програма, јутарњег програма.

Александар Вујовић:

И Новости су коректне према Русији.

Александар Павић:

Хајде, хајде да кажемо да су коректне Новости. Е, сад се отворио сајт РТ Балкан, мислим да се јако брзо развија, баш добар сајт, ја га сад редовно посећујем, баш је добар, има став. Мислим, Никола Врзић то уређује, ја нисам ни сумњао да ће то да буде одлично. Тачно се види да има неку антиглобалистичку оријентацију, још кад буде, ако буде и телевизија таква, онда ће, стварно, да направи „бум“. Наравно, они им неће дати националну фреквенцију, али ће људи то наћи на каблу, сигурно, с тим што, колико сам ја схватио, то неће бити...

Александар Вујовић:

Нарадне године.

Александар Павић:

Па, тек ће то бити у другој половини 2023. године, али, у сваком случају, то је опет неки помак, с тим што мора да се каже и ово: Руси су исто, нас су стално држали на леду, улагали су у РТ Француска, Немачка, као: „Каква Србија“, отприлике, „то су наши, шта ми имамо сад да се трудимо око тога“.

Александар Вујовић:

Они нас воле, па нас воле.

Александар Павић:

Тако да је на јадни Спутњик било спало много, то је огроман терет, сад бар има Спутњик и РТ, то је нешто, али то говори колико је Запад уложио овде у медије, колико је уложио у плаћене пропагаторе, пропагандисте, невладине организације, па опет, што више они раде то је Русија све популарнија.

Значи, онда није ни чудо што постоји неко, што је постојало то размишљање у Кремљу, као: „Ма шта то ми имамо“, као „Срби су наши, хајде да улажемо ми у непријатеље“. Значи, то је класика руска, али опет, за сада је добро, а шта ће тек да буде ако би они мало озбиљније уложили ресурсе у све то. Ја се надам да се то и спрема.

Александар Вујовић:

Хвала Вам на овом интервјуу и на овом, рекао бих, оптимистичном закључку на крају, и ето, надам се да ће бити прилике, не само да Вас гледамо у емисији као госта, него и да наставите са Вашим одличним интервјуима са важним људима и то је, просто, нешто што, са разлогом, добро пролази у великом делу јавности.

Поштовани гледаоци, био је то Александар Павић, останите уз Нови Стандард. Сада нас можете наћи и на друштвеној мрежи Тикток, почели смо са тим кратким видео материјалима, пренећемо и материјал из ове емисије. Останите уз Нови Стандард и пријатан остатак дана.

✤✤✤

Линк до емисије на Јутјубу:

Александар Павић - Светски мир у 2023. години зависи од убедљиве руске победе - Нови Стандард

✤✤✤